Пређи на главни садржај

ZLOČIN BEZ KAZNE: Sećanje na ubijenu decu tokom akcije "Bljesak"

Zločinačka akcija "Bljesak" predstavlja najveće stradanje Srba u Zapadoj Slavoniji (koja je bila u sastavu Srpske Krajine) koju su izvele hrvatske vojne, paravojne i policijske snage 1. i 2. maja 1995. godine pod rukovodstvom Franje Tuđmana sa namerom etničkog čišćenja prostora zapadne Slavonije. Ubijeno je 13 dece srpske nacionalnosti.





U vreme napada, područje Zapadne Slavonije bilo je pod zaštitom snaga UN.
Za samo 36 sati proterano je oko 20.000 Srba, 283 ih je ubijeno ili nestalo, među kojima 60 žena i trinaestoro dece. Vojska Jugoslavije, kao i Vojska Republike Srpske nisu reagovale, niti su se uključivale tok je "Bljesak" trajao.

Ovu zločinačku akciju je isplanirao politički i vojni vrh Republike Hrvatske na čelu sa Franjom Tuđmanom, Gojkom Šuškom, Jankom Bobetkom, Petrom Stipetićem, Mladenom Markačom i brojnim drugim visokim funkcionerima.


"Bljesak“ je počeo ujutro oko 5 časova 1. maja 1995. godine, artiljerijskim napadima na srpske položaje od Pakraca do Jasenovca, sa zapadne strane i od Donjih Bogićevaca preko Medara do Pakraca sa istočne strane. Oko 16.000 pripadnika hrvatskih snaga napalo je iz više pravaca manje od 4.000 pripadnika Zapadnoslavonskog korpusa tadašnje Srpske Vojske Krajine 1. maja u 5.30 sati, a stanovništvo je zatečeno na spavanju. Oko 06 časova, hrvatska oklopna brigada ušla je u „tampon“ zonu, koju je u regionu Pakraca trebalo da štite pripadnici jordanskih „plavih šlemova“.

Iznenadnim udarom presečeni su gradovi Pakrac i Okučani s okolinom, a u okruženju hrvatskih snaga našlo se 6.000 Srba, što znači da je napadača bilo više nego stanovnika u ovoj oblasti, a odnos broja vojnika četiri prema jedan.

Tokom zločinačke akcije "Bljesak" počinjeni su najsvirepiji zločini nad decom čija je jedina krivica bila njihova nacionalna i verska pripadnost. Hrvatski ekstremisti tom prilikom su ubili 13 a ranili 44 dece srpske nacionalnosti. Nikada ne smemo zaboraviti 13 malih anđela čiji su životi svirepo prekinuti samo zato što su bili "pogrešnje" nacionalnosti. Moramo spominjati njihova imena, sećati se njihovih likova i pamtiti sve tragedije našega naroda.


ŽELJKA KOMLENAC UBIJENA U IZBEGLIČKOJ KOLONI


Zločinačke horde izvršile su strahovit napad na izbegličku kolonu koja se spremala da napusti selo  Šeovicu. Iako su videli da se radi o civilima - ženama, starcima i deci, hrvatski vojnici su ipak otvorili vatru i počinili stravičan masakr. Ruka im nije zadrhtala dok su pucali po nenaoružanim meštanima. Hrvatski vojnici su na okrutan način ubili veći broj civila, među kojima je bila i devojčica Željka Komlenac. Bilo joj je samo 12 godina. Njena jedina krivica je bila njena srpska nacionalnost. Hrvatski vojnici joj to nisu mogli oprostiti! Nisu joj dozvolili da odraste! Danas bi Željka imala 35 godina. Bila bi zrela devojka. Završila bi škole, zaposlila bi se, bila bi ponos svojih roditelja. Željka bi danas sigurno već imala i svoju porodicu - imala bi supruga i svoju decu. Nažalost, umesto svega toga mala Željka već 23 godine počiva na lokalnom groblju dok se njene ubice slobodno šetaju. Ponosni na svoj zločin.



TROJE VUKOVIĆA MASAKRIRANO NA KUĆNOM PRAGU


1. maja 1995. oko šest ujutro u selu Medari, tada opština Nova Gradiška, hrvatski vojnici su na vrlo svirep i okrutan način ubili 22 srpska civila od ukupno 24 koliko ih se tada zateklo u selu.

Preživele su dve devojke i to samo zato što ih je prepoznao i zaštitio jedan od hrvatskih vojnika.

Od 22 žrtve u Medarima bilo je i dece - dve devojčice stare sedam i osam godina i dečak star 11 godina, kao i 11 žena. Najteže je stradala porodica Vuković iz koje je pobijeno vatrenim oružjem ili poklano sedam članova.


Ekshumacija 28 tela na groblju u Trnavi, sprovedena je 3. jula 2010. a leševi su identifikovani u martu prošle i u aprilu ove godine.

Hrvatski zločinci toga dana nisu štedeli baš nikoga a nisu imali milosti čak ni prema deci. Oni su zverski mučili i ubili Draganu Vuković (7), njenu sestru Gordanu (8) i brata Gorana (11). Deca su streljana pa preklana a do danas niko nije odgovarao za ovaj stravičan zločin.



MALA UNA JE NAJMLAĐA ŽRTVA HRVATSKOG TERORA


Najmlađa žrtva zločinačke akcije "Bljesak" bila je trogodišnja devojčica Una Tadić. Iako nije ni znala šta znači rat, ovo nevino dete je za hrvatske zločince predstavljalo pretnju i opasnost. Hrvatski vojnici su u maloj Uni videli neprijatelja kog treba pod hitno ukloniti. Ubijena je na na vrlo svirep način.

O ubistvu svoje unuke svedočio je i penzioner Petar Tadić koji je rekao sledeće: "1.5.1995. oko 19.05 sati, zbog cjelodnevnog granatiranja Gradiške odlučili smo se da svi skupa odemo u podrum komšinice Ljiljane Butorac. Pokupili smo osnovne stvari, ja sam uzeo u naručje unuku Unu staru tri godine i izašao na ulicu, a moja supruga Marija i snaha Biljana išle su iza mene i nosile torbe sa stvarima.
Kada sam sa unukom stigao u Hilandarsku ulicu u blizinu jednog kioska, čuo sam zvuk granate koja je pogodila kiosk i eksplodirala. Od siline udara pao sam na trotoar štiteći svojim tijelom unuku. Ubrzo poslije eksplozije ustao sam sa trotoara i pozvao unuku i vidio da ona žmirka očima, a zatim sam pogledao unazad i na udaljenosti oko 20-tak metara na cesti vidio svoju suprugu kako leži kao i snahu koja se pored nje pridizala. Došao sam do njih sa unukom u naručju i vidio da supruga Marija leži nepomično ne dajući nikakve znakove života. Pokušao sam vještačkim disanjem i blagim šamaranjem po licu da je povratim, ali ona nije reagovala. Dok sam joj davao vještačko disanje, vidio sam da su joj obe ruke polomljene. Snaha je također bila povređena, tražila je pomoć istovremeno vičući gdje je njena Una. Nakon desetak minuta pristigle su komšije, a među njima su bili Gojko Janković, Branko Novaković i doktor Jovo Desančić, koji su automobilom moju suprugu, snahu i unuku prebacili u bolnicu u Gradišku. U bolnici je konstatovano da su supruga i unuka zadobile smrtonosne povrede …"



BRAT I SESTRA MASAKRIRANI - DAJANA (6) PRONAĐENA BEZ GLAVE, NEMANJA (11) RAZNET


Tokom zločinačke akcije "Bljesak" hrvatski zločinci prekinuli su živote brata i sestre Nemanje i Dajane Gojić. Nemanji je bilo 11 a Dajani nepunih 6 godina. Svedok masakra Nenad Glamočanin ispričao je da je oko 5.30 sati drugog maja 1995. godine, od strane hrvatskih oružanih snaga sa leve obale Save, iznenada počelo granatiranje Gradiške, a ubrzo potom, posle znaka uzbune u gradu počela su nadletanja nad gradom dva aviona hrvatskih vazduhoplovnih snaga koji su ubrzo bombardovali grad. Granatiranje je trajalo do 12 i 30 sati, a oko 15 sati on je odlučio da izađe iz skloništa i ode u grad da vidi šta se sve u njemu desilo.

Na stambenim i drugim objektima videlo se mnoštvo tragova gelera od granatiranja, polupana stakla na zgradama, a nad gradom još se dizao gusti dim i oblak velike prašine. Na udaljenosti od oko 100 metara od svoje kuće, svedok je  video ruševine nekih zgrada i grupu ljudi okupljenih na tom mestu. Nije mu bilo poznato ko je stanovao u porušenim zgradama. Dok je razgovarao zajedno sa prisutnim građanima, među ciglama jedne od srušenih zgrada primetio je dečiju nogu kako viri iz cigala i prašine. U prvi mah je pomislio da je dečija lutka ali je onda primetio da se radi o detetu. Razgrnili su cigle i videli da se među njima nalazi leš ženskog deteta starog oko 5 godina, čije je telo bilo bez glave. Neposredno pored leša ovog deteta nalazilo se jedno ćebe koje su podigli s namerom da pokriju ovaj leš, a kad su podigli to ćebe ispod njega smo videli još jedan leš – muškog deteta starog oko 12 godina čija je glava bila potpuno razneta, odnosno bili su samo ostaci zadnjeg dela glave i nešto malo kose. Deca su bila samo u donjem vešu. Zatečena su bila na spavanju. Ubrzo zatim na lice mesta došli su organi policije i civilne zaštite i izvršili uviđaj. Tada su saznali da se ubijena devojčica zove Dajana Gojić, a dečak Nemanja Gojić, brat i sestra. Roditelji su im bili teško ranjeni i odmah su prebačeni u bolnicu. Pored ovih stradalnika, svedok je čuo da bilo još osam civilnih žrtava ovog bombardovanja, veći broj teško ranjenih sa ogromnim materijalnim razaranjem u Gradišci. 



NIKOLINA  UBIJENA DOK JE ČITALA KNJIGU



Mlada devojka Nikolina Račić ubijena je na kućnom pragu dok je čitala knjigu u svojoj sobi.  Bilo joj je nepunih 17 godina. Njena sestra Aleksandra Račić svedočila je ovom stravičnom događaju i ispričala sledeće: "Moje selo Bok Jankovac nalazi se na desnoj obali Save, nizvodno od Gradiške, od koje je udaljeno oko 3,5 kilometra. Naša kuća nalazi se na oko 800 metara od obale Save, a između rijeke Save i naše kuće je čisti prostor bez prepreka. U selu nije bilo pripadnika Vojske Republike Srpske, niti vojnih položaja i objekata.
Ujutro, 2. maja 1995. godine oko 5 sati čuli su se avioni koji su nadlijetali selo, pa smo se zbog nadlijetanja aviona i eksplozija koje su padale na Gradišku sklonili u podrum. U podrum smo sišli moja majka, sestra Nikolina, brat, baka Joka i još neki rođaci, kao i komšija Miroslav Barać sa njegovom majkom.
Oko 14.30 sati moja sestra Nikolina i ja izašle smo iz podruma u stan jer je kratko prije toga nastalo zatišje. Kad smo ušle u kuću, moja sestra je u kuhinji ručala, a nakon toga je sjela u jednu fotelju u dnevnom boravku da nešto čita. Za to vrijeme ja sam sklanjala tanjire i baš u tom momentu čula se snažna eksplozija. Trenutno sam zagluvila, a prašina i dim su ispunili cijelu unutrašnjost kuće. Pozvala sam nekoliko puta sestru, a kako se nije odazivala, počela sam dozivati majku da izađe iz podruma. Javio se komšija Miroslav Barać koji je odmah došao u stan, pronašao me u prašini i dimu i izveo van kuće. Pošto sam bila veoma preplašena i nisam mogla da stojim na nogama, Miroslav me je odveo u podrum pitajući me gdje se nalazi sestra Nikolina. Odgovorila sam da je ostala u sobi u fotelji, pa je on zajedno s majkom otišao u stan gdje su pronašli sestru na podu pored fotelje. Miroslav ju je iznio iz kuće u dvorište ispred vrata podruma. Sa vrata podruma vidjela sam da mojoj sestri curi krv iz usta i na predjelu stomaka. Sestra Nikolina bila je pogođena gelerima granate koja je ispaljena sa lijeve obale Save. Granata je direktno pogodila kuću prošavši kroz tri zida i eksplodirala u dnevnom boravku.
U međuvremenu su došle još neke komšije, a Miroslav je svojim kolima sestru Nikolinu odvezao u bolnicu u Gradišku. Vratio se poslije kraćeg vremena i rekao nam da je moja sestra Nikolina preminula na putu do bolnice. Kuća je onesposobljena za stanovanje pa sam sa roditeljima i bratom smještena kod bake i dede …"




BOJAN PREMINUO U BOLNICI NAKON RANJAVANJA

Dečak Bojan Ilinčić imao je samo 14 godina kada je svirepo ubijen tokom napada hrvatske vojske na Staru Gradišku. O njegovoj smrti svedočila je medicinska sestra Biljana Petrović. Ona je izjavila: 

"Dana 01.05.1995. godine oko 10,30 sati iz Stare Gradiške gdje sam stanovala, pošla sam sa djecom prema mostu na Savi, s namjerom da pređem u Gradišku na drugu obalu Save. Samnom su bili moji sinovi Nikica, star 16 godina, Milan star 12 godina i Bojan Iličić sin mog komšije, star 14 godina. Pred zgradom sam zatekla još desetak komšija. U to vrijeme u Staroj Gradišci su se već čule eksplozije granata. U trenutku kada sam se nalazila ispred zgrade i krenula prema svom automobilu koji se nalazio na ulici, zajedno sa djecom, u neposrednoj blizini eksplodirala je jedna granata. Od eksplozije pali smo svi na zemlju. Kad sam se malo pribrala od prvog šoka, vidila sam da je desno koljeno sina Milana bilo pogođeno gelerom granate, a da je desni kuk malog Bojana Iličića bio skoro raznijet.
Otac Bojanov, pritrčao je, odnio ga u svoja kola i odvezao u Gradišku, a ja sam sina Milana odnijela u podrum i pružila mu prvu pomoć. Poslije kraćeg zadržavanja u podrumu svoju djecu sam kolima prebacila u Gradišku u bolnicu.
Prilikom eksplozije granate poginuli su i Milka Dobrijević, stara oko 45 godina i Nikica Šestanović starog oko 25 godina. Mali Bojan Iličić umro je u bolnici u Banja Luci tokom istog dana, a teže su ranjene komšije Predrag Mirjanić i Miloš Kovačević …"



DANIJEL RATKOVIĆ POGINUO PRED KUĆOM


Danijel Ratković imao je nepunih 17 godina kada je tragično stradao pred svojom kućom. O njegovom ubistvu svedočio je Retko Ratković, njegov brat od strica koji je prisustvovao tragediji.

On je izjavio: 


" Dana 1. maja 1995. godine nalazio sam se kod svoje kuće u selu Brezik – Laminci, koje se nalazi na desnoj obali rijeke Save u Republici Srpskoj. Oko 11.30 sati sa lijeve obale Save počelo je granatiranje našeg sela od strane hrvatskih oružanih snaga, bez ikakvog povoda jer u selu nije bilo nijednog vojnika Vojske Republike Srpske, a niti bilo kakvih vojnih objekata niti položaja. Granatiranje me zatiče u dvorištu sa mojim bratom od strica Danijelom Ratkovićem rođenim 1977. godine. Dok smo stajali, začuo sam zvuk dolazeće granate i upozorio Danijela da legne, a istog trenutka čuo sam eksploziju granate i tresak na krovu moje kuće. Po nama su padali komadi cigle, crepa, stakla i prašine. Kad se prašina malo razišla, okrenuo sam se prema Danijelu koji je ležao nepokretan i vidio da je bio pogođen gelerom u glavu, s lijeve strane je bila ulazna a sa desne strane glave izlazna rana. Nije davao znake života.
Drugog dana granatiranja u selu je ubijena Ljubica Perić žena Ilije, rođena 1921. godine …"



BANJALUČANKA VESNA DOŠLA U POSETU MOMKU PA STRADALA


O stradanju mlade Banjalučanke Vesne Čuković svedočio je njen momak Milenko Rauš. Vesna je iz Banjaluke došla u posetu svekru i svekrvi a stradala je na najstrašniji način. Imala je 17 godina.

 Milenko je o stradanju majke i devojke ispričao sledeće: 


 "7. maja oko 10 -11 sati po danu dolazimo do Save. Pet-šest momaka preplivava rijeku. Plivali su uz pomoć kanistara. Tu je bila jedna jedinica iz Prnjavora, koja je obezbjeđivala evakuaciju preko rijeke. Prelazili smo po petorica u čamcu. Prešli smo preko rijeke bez problema. To je bilo kod mjesta Bistrica između Gradiške i Kozarske Dubice. Prešavši na drugu obalu odmah sam pitao da li su mi majka i djevojka Vesna Čuković, rođena 1977. godine, izbjegle. Dok smo bili u šumi, rekli su mi da su izbjegle, a sada su mi, na drugoj obali, rekli da su obe poginule.
Rekli su mi da je majka bila u podrumu gdje je bio sanitet. Ustaše* su zapalile tu kuću. U tom podrumu je bilo 7-8 žena i trojica – četvorica ranjenika. Vesna je rekla mojoj majci da je zagušljivo. Majka je prva izlazila iz podruma. Odmah je pogođena, vjerovatno zoljom, tako da je izgorila, kažu mi da joj je ostala samo ruka. Vesna je bila iza moje majke, pa je Vesna dobila gelere po nogama. Onako ranjenu uvukli su je natrag u podrum. Imala je jako krvarenje i umrla je nakon dva sata …"



MILICA (15)) i BRANKA (7) SVIREPO UBIJENE U ŠEOVICI 


Prilikom napada hrvatske vojske na selo Šeovica smrtno je stradalo desetak civila, dok je njih dvadeset zadobilo teške povrede. U ovom zločinačkom napadu ubijene su devojčice Branka Krajnović, stara 7 godina, Željka Komlenac, stara 12 godina i Milica Bosanac, stara 15 godina.

 Milica je sahranjena 2. maja 1995. na lokalnom groblju u Šeovici a prilikom napada je ranjena i njena sestra od 17 godina. Mala Branka je imala svega 7 godina kada je svirepo ubijena. Sa njom je tog dana poginuo i njen rođak Slavko Krajnović. U jednom trenu prekinuto je hiljadu dečijih snova i želja. Njihova maštanja ostala su trajno ugašena i nedosanjana. Ni o Milici ni o Branki ali ni ostaloj stradaloj deci srpske nacionalnosti, do danas se niko setio da napiše neki novinski članak ili posveti neki TV prilog. Njihove tragedije su potpuno zaboravljene i zataškane. Njihova imena ne znaju se ni u Hrvatskoj ni u Srbiji.



U periodu od 1991. do 1995. Hrvatska vojska je ubila više od dve stotine dece srpske nacionalnosti na području Hrvatske ali i Bosanske Posavine. Beograd kao grad gde je najveći broj izbeglica pronašao trajni smeštaj, svakako ima moralnu obavezu da podigne prikladno spomen obeležje u sećanje na dve stotine stradale srpske dece u Hrvatskoj i tokom agresije RH na Bosnu i Hercegovinu. Na taj način bi se očuvala kultura sećanja i svi zločini bi bili obeleženi na dostojanstven način. 















Коментари

Популарни постови са овог блога

ILIJAŠ : GODIŠNJICA ZVERSKOG UBISTVA MIRJANE DRAGIČEVIĆ (9)

Mirjana Dragičević je imala samo 9 godina kada je ubijena na vrlo svirep način u Ilijašu, pred očima svoje majke Radmile. Pre smrti, nju su silovala pa ubila trojca pripadnika tzv. Armije BiH. Do danas niko nije odgovarao za ovaj stravičan zločin. 



Danas 28. decembra, se navršava tačno 26 godina od stradanja srpskih civila u selu Donja Bioča, nedaleko od Ilijaša. U rano jutro oko 7:30,jedinice 2. bataljona Sedme muslimanske brigade Armije BiH, probijaju liniju fronta, i upadaju u selo Donja Bioča. Odmah na ulasku u selo okrutno  su ubijena dva srpska civila: Lenka Skoko i Nikola Mićić, a ranjena je Milojka Draškić, a zatim je krenulo paljenje srpskih kuća. 

U dvorište Dragičevića upala su trojica muslimanskih vojnika Sedme muslimanske brigade Armije BiH, jedan beloputi i dva tamnoputa vojnika. Imali su poveze preko glava. Brat Mirjane, Janko Dragičević, star 6 godina, je ostao u kući, sakriven ispod kreveta, dok je Mirjana sa svojom majkom Radmilom Dragičević došla do kućnih vrata, jer …

GORNJA JOŠANICA 1992 : MUSLIMANSKI ZLOČINCI VEZALI DEVOJKE ZA DRVO PA IH SILOVALI I MASAKRIRALI

U nedelju 27. maja biće služen parastos za 73 meštana sela Gornja Jošanica kod Foče koji su masakrirani od strane muslimanskih ekstremista. Do danas niko nije kažnjen





U nedelju 27. maja biće služen parastos za svih 73 meštana srpske nacionalnosti koji su svirepo ubijeni u selu Gornja Jošanica kod Foče. Njih 56-oro je svirepo masakrirano na Nikoljdan 19. decembra 1992. od strane muslimanskih ekstremista - pripadnika zločinačke tzv. Armije BiH pod komandom Zaima Imamovića. 

Među žrtvama tog hladnog, decembarskog dana bila je 21 žena i troje dece od 2, 7 i 10 godina. Najmlađa žrtva muslimanskog terora bila je dvogodišnja Danka Tanović koja je mučena pa upucana vatrenim oružjem a onda i ubijena udarcima kamenom o glavu. Ubijena je sa majkom i bakom. Među žrtvama su bili i brat i sestra - sedmogodišnji Dražen i desetogodišnja Dragana koji su zlostavljani i masakrirani na kućnom pragu zajedno sa roditeljima i komšijama.

Još jedan segment koji masakr u Gornjoj Jošanici čini brutalnim i svirepim…

BREŽANI 1992 : SREBRENIČKI MUSLIMANI RAZAPELI VIDOJA LAZIĆA NA KRST; SLEPA KRSTINA SPALJENA SA MAJKOM

Sutra će u Brežanima kod Srebrenice biće služen parastos za 32 civila koje su svirepo ubili muslimanski ekstremisti pre 27 godina. Za ovaj zločin protiv čovečnosti do danas niko nije odgovarao 




Ni 24 godine od završetka rata, meštani sela Brežani (Srebrenica) ne mogu zaboraviti 30. jun 1992. Tog vrelog, junskog dana  muslimanski vojnici iz Srebrenice izvršili su strahovit napad na ovo malo, nebranjeno selo. Zveri u ljudskom obliku tada su počinili neviđeni pokolj ubijajući sve što se kretalo - i žene i decu, i staro i mlado  a nisu bile pošteđene čak ni životinje.

Oko 4 sata ujutro, oko 1000 naoružanih vojnika iz Srebrenice sjurilo se u ovo malo etnički čisto srpsko selo, koje je nedeljama  opstajalo opkoljeno sa svih strana. Uz povike "Alahu egber", "Tegbir" i "Koljite žene i decu" muslimanski vojnici započeli su svoj krvavi pir. U pratnji muslimanskih vojnika bile su i muslimanske žene i civili koji su lupali u šerpe, pevali i pravili galamu kako bi zbuni…