Tokom akcije maestral 13.septembra 1995. hrvatski vojnici-pripadnici druge i četvrte gardijske brigade masakrirali su 81-og srpskog civila u selu Bravnice, nedaleko od Jajca. Do danas nije podignuto baš nikakvo spomen obeležje u znak sećanja na ubijene Srbe.
Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najvećih zločina nad civilnim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. Hrvatski vojnici su tog 13. septembra 1995. za vreme zločinačke akcije Maestral presreli kolonu srpskih izbeglica iz Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika i izvršili strahovit napad na autobuse prepune putnika. Potom su otvorili vatru iz mitraljeza, zolja i pušaka i pucali po nevinim civilima. Ubijen je 81 civili srpske nacionalnosti, među kojima i osmoro dece. Ranjeno je na desetine civila i dece a mnogi su zbog zadobijenih povreda ostali trajni invalidi. Najmlađa žrtva stravičnog terora bio je Dragan Janković, star tri godine. Za ovaj zločin direktno se sumnjiči sadašnji ministar odbrane i potpredsednik vlade Republike Hrvatske Damir Krstičević. On je tada bio general hrvatske vojske koja je imala aktivnu ulogu u progonu srpskog stanovništva iz Jajca.
Do danas niko nije odgovarao za ovaj stravični masakr a mediji u Republici Srpskoj i Srbiji pune 23 godine ćute o ovoj tragediji koja je zadesila srpski narod. O tome koliko je ovaj zločin zanemaren svedoči i činjenica da u selu Bravnice ne postoji baš nikakvo spomen obeležje koje bi podsećalo na svirepo ubijenu decu i civile. U masovnoj grobnici "Carevo Polje" 1998. eshumirani su posmrtni ostaci 57 žrtava iz Bravnica a 24-oro civila se i dalje vode kao nestali. Među nestalima je i troje dece.
Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najvećih zločina nad civilnim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. Hrvatski vojnici su tog 13. septembra 1995. za vreme zločinačke akcije Maestral presreli kolonu srpskih izbeglica iz Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika i izvršili strahovit napad na autobuse prepune putnika. Potom su otvorili vatru iz mitraljeza, zolja i pušaka i pucali po nevinim civilima. Ubijen je 81 civili srpske nacionalnosti, među kojima i osmoro dece. Ranjeno je na desetine civila i dece a mnogi su zbog zadobijenih povreda ostali trajni invalidi. Najmlađa žrtva stravičnog terora bio je Dragan Janković, star tri godine. Za ovaj zločin direktno se sumnjiči sadašnji ministar odbrane i potpredsednik vlade Republike Hrvatske Damir Krstičević. On je tada bio general hrvatske vojske koja je imala aktivnu ulogu u progonu srpskog stanovništva iz Jajca.
Do danas niko nije odgovarao za ovaj stravični masakr a mediji u Republici Srpskoj i Srbiji pune 23 godine ćute o ovoj tragediji koja je zadesila srpski narod. O tome koliko je ovaj zločin zanemaren svedoči i činjenica da u selu Bravnice ne postoji baš nikakvo spomen obeležje koje bi podsećalo na svirepo ubijenu decu i civile. U masovnoj grobnici "Carevo Polje" 1998. eshumirani su posmrtni ostaci 57 žrtava iz Bravnica a 24-oro civila se i dalje vode kao nestali. Među nestalima je i troje dece.
Preživela žrtva ovog masakra i svedok tragedije u Bravnicama je Sava Gudalo koja je prošle godine za list Ekspres prvi put progovorila o ovom stravičnom zločinu.
"Ja sam žrtva ustaškog zločina 1995. godine u Jajcu, gde je hrvatska Druga gardijska brigada brutalno masakrirala 81 srpskog civila, mahom žene, djecu i starije ljude. Najmlađe žrtve imale su tri i četiri godine. Za taj zločin niko nije odgovarao", rekla je Jankovićeva.
– Želim da se konačno otkriju i pred sud izvedu nalagodavci i izvršitelji. Mnogo je ljudi koji su bili na licu mesta, a koji su u međuvremenu umrli i nisu dočekali pravdu. Ovo radim zbog njih i zbog moje sestre, koja je stradala tog dana – kaže Sava.
Na početku razgovora, ona naglašava da u koloni i samom autobusu nije bilo nijedne uniformisane i naoružane osobe, da je bila sastavljena od staraca, žena i nejači, te da među muškim osobama nijedna nije bila mlađa od 60 godina:
– To je golim okom bilo vidljivo svakom ko je pucao na autobus. Ispred nas, u koloni koja se kretala prema Jajcu i dalje, bilo je zaprežnih vozila i pešaka. Svi su oni bili napadnuti, bez upozorenja.
Do tragedije je, pored ostalog, dovela i loša komunikacija i neobaveštenost čelnika srpskih vojnih jedinica koje su ordinirale na tom terenu, a koji civilima nisu pružili adekvatnu informaciju o kretanju neprijateljskih snaga.
– Neposredno pred polazak našeg autobusa pročulo se da su Hrvati ušli u Jajce, neki ljudi predlagali su da krenemo pešice, preko planine, ali u komandi u Oborcima ubedili su nas da je put slobodan. Komandant Čulić ćutao je sve vreme, a zamenik Savo Gnjatić insistirao je na tome da krenemo. Autobus je bio krcat, igla nije mogla da padne, na svakom mestu sedelo je po dvoje ljudi, deca u krilima odraslih, po mojoj proceni, zguralo se tu više od stotinu ljudi – priča Sava.
– Neposredno pred polazak našeg autobusa pročulo se da su Hrvati ušli u Jajce, neki ljudi predlagali su da krenemo pešice, preko planine, ali u komandi u Oborcima ubedili su nas da je put slobodan. Komandant Čulić ćutao je sve vreme, a zamenik Savo Gnjatić insistirao je na tome da krenemo. Autobus je bio krcat, igla nije mogla da padne, na svakom mestu sedelo je po dvoje ljudi, deca u krilima odraslih, po mojoj proceni, zguralo se tu više od stotinu ljudi – priča Sava.
Rafali na putu
Ta je okolnost, ističe, uveliko doprinela tome da ulete u zasedu. Naime, nekoliko stotina metara od mesta na kome su napadnuti primetili su ljude koji dolaze iz suprotnog smera, a koji su vozaču autobusa mahali i signalizirali da se vrati. On je to, međutim, protumačio kao njihov poziv da se zaustavi i primi ih kao putnike. A pošto u dupke punom autobusu više nije bilo mesta, nastavio je put.
– Uskoro smo se našli na jednoj čistini i poslednje što sam kroz prozor videla pre nego što će nas zasuti kiša metaka bilo je telo dečaka koji je ležao kraj puta. Počelo je da pršti na sve strane, kao da po autobusu pada težak grad, začuli su se krici ranjenih i vriska dece. Osetila sam da mi nešto toplo obliva nogu, pogledala sam dole i shvatila da sam ranjena. Moja sestra Mira, koja me je nekoliko kilometara pre toga zamolila da zamenimo mesta, samo je kratko jauknula. Okrenula sam se i videla njenu klonulu glavu, sa ranom od metka. Zgrabila sam njenu ćerku i pogurala je ka izlazu, ali nismo uspele da prođemo jer je autobus bio zakrčen telima poginulih i ranjenih – priča Sava.
– Uskoro smo se našli na jednoj čistini i poslednje što sam kroz prozor videla pre nego što će nas zasuti kiša metaka bilo je telo dečaka koji je ležao kraj puta. Počelo je da pršti na sve strane, kao da po autobusu pada težak grad, začuli su se krici ranjenih i vriska dece. Osetila sam da mi nešto toplo obliva nogu, pogledala sam dole i shvatila da sam ranjena. Moja sestra Mira, koja me je nekoliko kilometara pre toga zamolila da zamenimo mesta, samo je kratko jauknula. Okrenula sam se i videla njenu klonulu glavu, sa ranom od metka. Zgrabila sam njenu ćerku i pogurala je ka izlazu, ali nismo uspele da prođemo jer je autobus bio zakrčen telima poginulih i ranjenih – priča Sava.
 |
| Posmrtni ostaci srpskih civila iz Bravnica eshumirani iz masovne grobnice "Carevo Polje" |
Napad je potrajao nekoliko minuta nakon što se autobus zaustavio, a rafali iz automatskog oružja smenjivali su se sa udarima granata, priseća se naša sagovornica. U jednom trenutku začula se jaka eksplozija, autobus je pogođen zoljom i počeo je da gori.
– Čuli smo glas: “Četnici, izlazite iz autobusa!” Napolju su stajali hrvatski vojnici sa uperenim cevima, pretili su da će nastaviti da pucaju ako svi ne napustimo vozilo. A onda su nam zapovedili da trčimo, onako sakati i izranavljeni. Gazili smo preko leševa dece i staraca koji su ležali na putu. Upamtila sam jednog dečaka, nije mogao imati više od četrnaest godina, koji je vozio konjsku zapregu, jaukao je dok mu je krv liptala iz rana. Pored njega ležala je mrtva majka. Dok sam se okretala da vidim gde su mi roditelji, videla sam hrvatske vojnike kako iznose leševe iz autobusa. Videla sam i Anđu Vuković kako bez desne šake, koja joj je bila raznesena, iznosi poginulog sina iz autobusa, dok je njena mrtva ćerka ostala u njemu. Njena rođaka Branka Janković izgubila je sina, ćerku i unuka. Moji otac i majka, koji od leševa nisu mogli da dođu do izlaznih vrata, u strahu od novih rafala skočili su kroz prozor. Tu je majka polomila nogu. Oboje su imali više prostrelnih rana i rana od granate. Trčali smo ne znam ni sama koliko dugo. U jednom trenutku sam pala, nisam više osećala nogu, pa su me ponele sestričina i komšinica. Na kraju su nas smestili u neku napuštenu seosku kuću. Pošto u prvi mah nije bilo lekara, sama sam sebi previla nogu sa nešto malo vate koju sam imala – sa tugom se priseća.
– Čuli smo glas: “Četnici, izlazite iz autobusa!” Napolju su stajali hrvatski vojnici sa uperenim cevima, pretili su da će nastaviti da pucaju ako svi ne napustimo vozilo. A onda su nam zapovedili da trčimo, onako sakati i izranavljeni. Gazili smo preko leševa dece i staraca koji su ležali na putu. Upamtila sam jednog dečaka, nije mogao imati više od četrnaest godina, koji je vozio konjsku zapregu, jaukao je dok mu je krv liptala iz rana. Pored njega ležala je mrtva majka. Dok sam se okretala da vidim gde su mi roditelji, videla sam hrvatske vojnike kako iznose leševe iz autobusa. Videla sam i Anđu Vuković kako bez desne šake, koja joj je bila raznesena, iznosi poginulog sina iz autobusa, dok je njena mrtva ćerka ostala u njemu. Njena rođaka Branka Janković izgubila je sina, ćerku i unuka. Moji otac i majka, koji od leševa nisu mogli da dođu do izlaznih vrata, u strahu od novih rafala skočili su kroz prozor. Tu je majka polomila nogu. Oboje su imali više prostrelnih rana i rana od granate. Trčali smo ne znam ni sama koliko dugo. U jednom trenutku sam pala, nisam više osećala nogu, pa su me ponele sestričina i komšinica. Na kraju su nas smestili u neku napuštenu seosku kuću. Pošto u prvi mah nije bilo lekara, sama sam sebi previla nogu sa nešto malo vate koju sam imala – sa tugom se priseća.
Sava Gudalo nema dilemu oko toga da su u ubijanju civila u Bravnicama učestvovale snage regularne hrvatske vojske. Na uniformama su se jasno videle oznake na osnovu kojih su zaključili da nisu u pitanju lokalne jedinice bosanskih Hrvata…
– U to sam se uverila kada su u jednom trenutku u kuću u koju smo dovedeni ušla dva mlada hrvatska vojnika. Iz njihovog razgovora saznali smo da je u pitanju motorizovana jedinica iz Sinja. Jedan od njih mi je prišao, nasmejao se i cokulom me udario u ranjenu nogu. U tom trenutku pojavio se lekar, musliman, i isterao ih napolje. Stao je na vrata i rekao da više nijedan vojnik ne sme da uđe u kuću. On nas je previo i pružio nam prvu pomoć. Nedugo pošto je otišao, pročulo se da se sprema pokret, da će sve da nas voze za Knin. Zavladala je panika. Znali smo da se neće dobro završiti ako nas budu prebacili u Hrvatsku – kaže Sava.
– U to sam se uverila kada su u jednom trenutku u kuću u koju smo dovedeni ušla dva mlada hrvatska vojnika. Iz njihovog razgovora saznali smo da je u pitanju motorizovana jedinica iz Sinja. Jedan od njih mi je prišao, nasmejao se i cokulom me udario u ranjenu nogu. U tom trenutku pojavio se lekar, musliman, i isterao ih napolje. Stao je na vrata i rekao da više nijedan vojnik ne sme da uđe u kuću. On nas je previo i pružio nam prvu pomoć. Nedugo pošto je otišao, pročulo se da se sprema pokret, da će sve da nas voze za Knin. Zavladala je panika. Znali smo da se neće dobro završiti ako nas budu prebacili u Hrvatsku – kaže Sava.
Sava Gudalo je inače aktivna članica Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske čija predsednica Božica Živković Rajilić neumorno podseća na sve nevine žrtve i traži pravdu i istinu za žrtva zlostavljanja i torture proteklog rata. Još jedna članica ovog udruženja je i Nadežda Janković, mučena u Bravnicama, koja je pre mesec dana u Beogradu javno govorila o zločinima hrvatske vojske u 13 krajiških opština, navela je da je poznato da je samo u Mrkonjiću ekshumirana grobnica gde je postradalo 180 srpskih civila.
"Ja sam žrtva ustaškog zločina 1995. godine u Jajcu, gde je hrvatska Druga gardijska brigada brutalno masakrirala 81 srpskog civila, mahom žene, djecu i starije ljude. Najmlađe žrtve imale su tri i četiri godine. Za taj zločin niko nije odgovarao", rekla je Jankovićeva.
U masovnoj grobnici su otkopana tela sedmoro dece od 3 do 16 godina tj. Dragana (3), Borke (6), Velibora (13) i Borislava (6) Jankovića kao i Vladimira Simića (10), dok se za Aleksandrom (4) i Vesnom Petrić (6) kao i Danijelom Janković (16) još uvek traga i vode se kao nestali jer su izgoreli u autobusu ali su tela sakrivena.
Ovo je samo još jedan od mnogobrojnih zločina nad srpskim civilima koji su počinili hrvatski vojnici. Srpskim civilima, među kojima kojima sedmoro dece, ubijenim u selu Bravnice nije podignuto nikakavo spomen obeležje koje bi svedočilo o masakru velikih razmera koji je počinjen tokom zločinačke akcije hrvatske vojske Maestral.
Savez Srba iz regiona takođe je zatražio da se stradaloj srpskoj deci i civlima podigne spomen obeležje i da se konačno započne istraga o ovom zločinu.
Коментари
Постави коментар