Prošlo je 28 tužnih godina od kako su muslimanski ekstremisti iz zvorničkih sela zauvek prekinuli život dečaka Aleksandra Đorđića. Aleksandar je imao samo godinu i po dana kada je mučki i svirepo ubijen u svom rodnom gradu, a za ovaj zločin do danas niko nije odgovarao
U periodu od 1992. do 1995. muslimanski agresori – pripadnici tzv. Armije BiH ubili su 1080 građana Zvornika. Među žrtvama je veliki broj žena i staraca, a ubijeno je i 21-o dete srpske nacionalnosti. Spaljeno je više od 30 srpskih sela i zaselaka a porušene su i demolirane gotovo sve pravoslavne crkve, kapele, parohijski domovi a devastiran je i veći broj seoskih grobalja. Žene i devojke srpske nacionalnosti su masovno i sistemski silovane po svojim kućama i logorima, kao u Zvorniku tako i širom Podrinja.
Dana 10. februara 1993. muslimanski zločinci su na vrlo okrutan i svirep način ugasili život malog Aleksandra Đorđića. Bilo mu je samo godinu i po dana. Tek što je počeo da živi i upoznaje svet oko sebe, Aleksandra i njegovu porodicu je zatekao rat. Agresori naoružani bezumnom mržnjom prema svemu što je srpsko, mesecima su pokušavali da zauzmu Zvornik i sravne ga sa zemljom.
Mada su srpski civili masovno ubijani i tokom 1991. godine, rat u Bosni i Hercegovini je zvanično započeo 1. marta 1992. a vrlo brzo se proširio i na područje grada Zvornika. Prva žrtva rata je bio Rade Radović koji je zverski ubijen 9. aprila 1992. samo zato što je Srbin. Gotovo da nije bilo dana da bošnjački zločinci nisu počinili neki stravičan masakr ili ubistvo. Ipak, porodica malog Aleksandra se vešto trudila da koliko-toliko omogući ovom malom dečaku srećno i bezbrižno detinjstvo kakvo zaslužuje, baš kao i svako dete na ovom svetu. U brojnim muslimanskim napadima, od granata i snajpera ali i u ličnim kontaktima stradalo je na desetine dece. Mnoga od njih su ostala trajni invalidi – bez sluha, bez vida, bez ruku, bez nogu, drugi su umirali u najtežim mukama… stravične scene postale su surova realnost za građane Zvornika.
Tog hladnog februarskog dana, muslimanski ekstremisti su neočekivano izvršili napad na Zvornik. Krvavi bilans ovog napada bio je veliki broj ranjenih i stradalih. 10. februara zločinačke horde ubile su i Aleksandra. Iako nije ni znao šta je uopšte rat, Aleksandar je postao žrtva zlih i bezumnih ljudi. Jedina krivica ovog dečaka bila je njegova srpska nacionalnost. To komšije Bošnjaci nikako nisu mogli da mu oproste. Aleksandar je ubijen zbog bolesnih ideja o "čistoj muslimanskoj Bosni i Hercegovini" koja je trebala biti uređena po Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovića. Ovakvo uređenje podrazumevalo je etničko čišćenje celokupnog srpskog naroda. Tog 10. februara 1993. kapitulirala je ljudskost. Zauvek je prekinuto jedno detinjstvo a jedna porodica je trajno ostala zavijena u crno. Hiljade snova i želja ostalo je nedosanjano i neostvareno. U "Crnoj knjizi" autora Miroslava Toholja, navodi se kako je u artiljerijskom napadu iz pravca Nezuka, u Zvorniku teško ranjena i Aleksandrova majka Milena. Đorđići su prethodno proterani iz rodnog sela Kuline od strane muslimanskih vojnika a spas su pokušali da pronađu u Zvorniku. Međutim, agresori im ni ovde nisu dali mira. Tog dana demolirano je nekoliko kuća a geleri muslimanskih granata rasuli su se po koloni izgladnelih civila koja je kod prostorije Crvenog krsta čekala brašno. Tom prilikom je teško ranjen penzioner Vojin Zarić (72), čiju suprugu Ljeposavu su nekoliko meseci ranije masakrirali muslimanski vojnici.
Aleksandar bi danas imao 30 godina. Nema onoga ko nije zastao ili zaplakao pred njegovom fotografijom u gradskoj spomen sobi u Zvorniku. Ubistvo ovog nedužnog deteta koje doslovno nije znalo ni kako se zove, samo je dokaz planiranog genocida koji su muslimanski zlikovci pokušali da realizuju. Građani Zvornika spominjali su više puta kako bi centralni gradski trg trebao da ponese ime po malenom Aleksandru mada do danas nijedna takva ideja nije realizovana.
Tragičnu i tužnu sudbinu doživela su takođe i deca Slobodan Stojanović (12), Dragan Pavlović (11), Stevo Spasojević (12), Miko Radovanović (16), Slavko Krstić (17), Risto Kojić (10), Jelena Gavrić (6), Slaviša Filipović (10), Dragan Pavlović (11), Stanko Ostojić (16), Jadranka Samardžić (16), Dragan Janković (3), Ivana Kalajdžić (7), Milkica Bojić (14), Miroslav Markanović (17), Dejan Kostić (2), beba Duška Novičića i još mnogo, mnogo dece zvorničkoga kraja. Samo na području srednjeg podrinja ubijeno sedamdeset i dvoje mališana.
Ubice i dželati malog Aleksandra nikada nisu procesuirani. Ako su živi, danas se šetaju kao slobodni građani oslobođeni bilo kakve odgovornosti i krivice. Za monstruozno ubistvo 1080 građana, ranjavanje više stotina civila i dece, silovanja, mučenja, zlostavljanja, progon i terorisanje civilnog stanovništva, devastiranje pravoslavnih svetinja, za palež čitavih sela i pljačku imovine do danas niko nije odgovarao. Sud BiH osudio je prošle godine Elfetu Veseli na sramnih 13 godina zbog monstruoznog ubistva dvanaestogodišnjeg dečaka Slobodana i to je jedina presuda za zločine nad Srbima. Međutim, postavlja se pitanje šta je sa ostalih 1079 ubijenih? Jesu li izvršili kolektivni suicid? Šta je sa nevidljivim žrtvama: silovanim, zlostavljanim, mučenim? Zato je važno pamtiti i spominjati ove nevine žrtve kako nam se genocid i stravični zločini poput ovoga više nikada ne bi ponovili.
Коментари
Постави коментар