STRADANJE BORKE ANDRIĆ, ROĐAKE SLAVNOG NOBELOVCA IVE ANDRIĆA: MUSLIMANI SU JE 1992. ZVERSKI MUČILI, PREMINULA JE OD TORTURA

Na spisku ubijenih Srba Višegrada je čak sedmoro Andrića. Među onima koji su prošli ratne strahote i torture je i Borka Andrić (rođ. 1928), inače rođaka slavnog nobelovca i svetski priznatog književnika Ive Andrića. Bila je zatočena u logoru, strahovito mučena i zlostavljana a od tih posledica je i preminula. Ivini roditelji su imali brojne rođake u ovom predivnom gradu na Drini a slavni nobelovac proveo je tu neke od najlepših godina svog života. Upravo su ga Višegrad i čudesna Drina inspirisali da napiše neka od svojih najpoznatijih dela koja i danas važe za bisere domaće i svetske književnosti.   

Ivo je bio doktor nauka i diplomata Kraljevine Jugoslavije a njegovo stvaralaštvo je 1961. krunisano i Nobelovom nagradom za književnost i to "za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje". Ovaj umetnik je osvetlao obraz čitavog srpskog naroda, čitave Jugoslavije i balkanskog podneblja. Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u "Bosanskoj vili" objavljuje svoju prvu pesmu "U sumrak".

Neke od najlepših godina svog života Andrić je proveo u Višegradu. Sugrađani su bili izuzetno ponosni na jednu takvu moralnu veličinu i sjajnog umetnika zbog čega je bio izuzetno poštovan i cenjen. Sećanje na njega se neguje i danas, a najbolji dokaz za to je  kompleks "Andrićgrad" izgrađen u njegovu čast. Međutim, nisu svi jednako uspevali da razumeju razmere njegovog stvaralaštva. Te nesrećne 1992. brojni bošnjački ekstremisti operisani od bilo kakve umetnosti i književnosti, nesposobni da razumeju čak ni delić ukupnog dostignuća Ive Andrića, u njemu su videli samo jednog običnog Srbina čiju su ličnost doživljavali kao pretnju. Umesto jezik umetnosti, razumeli su samo jezik nasilja a umesto knjige odabrali su oružje. U nameri da Višegrad očiste od Srba kako bi stvorili čistu islamsku državu Bosnu i Hercegovinu, nalik idejama današnjih ISIL-ovaca, brojni višegradski muslimani su uzeli oružje u ruke i krenuli u džihad, kako su oni to tada nazivali. 

Možda je to najbolje opisao Miša Dačević iz Kragujevca, neposredno nakon rušenja Andrićeve biste devedestih godina. "Oni su se borili su protiv kulture, umetnosti, književnosti i civilizacije! Njihovi neprijatelji su prvenstveno bili umetnost i savremeni svet. Umesto Ive Andrića, idola svakog obrazovanog i načitanog čoveka, odabrali su Aliju Izetbegovića, mentalno poremećenog starca kriminalne i ratne prošlosti, koji je započeo rat sa ciljem stvaranjam muslimanske države. Bila je to borba dobra i zla, civilizacije i anticivilizacije. Bila je to borba svih kulturnih, čestitih i hrabrih koji su branili svoja ognjišta, svoju decu i žene i njih drugih, koji su rušili spomenike, crkve, razarali groblja, ubijali srpske žene i djecu..." - opisao je sažeto ovaj umetnik rat u Podrinju te 1992. godine. 

Prve žrtve u rejonu Višegrada, baš kao i u svim drugim opštinama širom Bosne i Hercegovine bili su Srbi. U poslepodnevnim časovima, 12. januara 1992. onda kada rat u Bosni i Hercegovini još zvanično nije ni počeo, u selu Bijela, u opštini Višegrad je počinjen stravičan zločin koji je najavio sve predstojeće ratne užase i strahote. Bošnjak Hasan Šabanija iz Gornje Crnče, ubio je Srbina Ranka Baranca, penzionera, u njegovoj porodičnoj kući, i to hicem iz pištolja iz neposredne blizine, bez ikakvog povoda, samo zato što je Srbin. Počevši od aprila 1992. pa sve do kraja 1995. na području višegradskog rejona zverski je ubijeno više od šest stotina građana srpske nacionalnosti, dok je na području Gornjeg Podrinja ubijeno 2280 Srba, među kojima i osamdesetoro dece.

Na meti muslimanskih ekstremista našao se čitav srpski narod, celokupna srpska kulturna baština, arhitektura, umetnost, pa i pravoslavlje. Sve što je iole podsećalo na Srbe bilo je devastirano i uklanjano, rušeno, paljeno...

Jedan od glavnih ekstremista koji je među prvima obukao uniformu i započeo rat protiv svojih komšija bio je zloglasni Murat Šabanović, ratni komandant II bataljona Prve podrinjske brigade muslimanske tzv. Armije BiH, kojeg čak i bošnjačka štampa optužuje za brojna zlodela, pljačke, ucene i ubistva Srba na području bosanskog dela Podrinja za vreme rata. Upravo je taj ekstremista ostao upamćen po tome što je srušio spomenik nobelovcu Ivi Andriću u Višegradu 1. jula 1991. godine. Pored toga, bio je glavni akter drame u Višegradu, kada je hteo da digne u vazduh hidroelektranu i tako napravi katastrofu velikih razmera. Murat Šabanović je sa grupom naoružanih paravojnika 1. jula 1991. godine oko 17 sati, dok je bio neko okupljanje (uglavnom mladih) muslimana na Trgu oslobođenja u Višegradu udario macolom (teškim čekićem) po spomeniku nobelovcu Ivi Andriću, tako da je otpala glava na spomeniku, a Murat je to bacio u Drinu. Ceo ovaj događaj je snimljen kamerom, a videokasete su posle prodavane. Ovaj vandalski čin je proizašao iz šovinizma i netrpeljivosti sarajevskih medija, koji su proleća 1991. godine pisali antijugoslavenske i antisprske tekstove. 

Ovaj sramotni akt bio je ispraćen aplauzom okupljene rulje, tačnije višegradskih Bošnjaka a potom je zapaljena i srpska zastava što je takođe bilo propraćeno ovacijama. Muslimani su tokom rata pokušali u više navrata da poruše i čuveni višegradski most u čemu ih je srpečila srpska vojska tako da je čuvena Ćuprija na Drini ostala samo lakše oštećena od neprijateljskih granata. U Višegradu su počinjeni brojni zločini nad srpskim stanovništvom. U selu Ješaci pobijeno je više od trećine sela, a likvidirana je petočlana porodica Jeličić. Muslimanski vojnici su na kućnom pragu usmrtili trudnicu Mirjanu Jeličić (32) i njeno dvoje dece: Vidoja (8) i Draganu (10) dok su Mirjanini svekar i svekrva, penzioneri od sedamdesetak godina pobijeni u svojoj kući. Petronije Jeličić je tako u jednom trenu ostao bez čitave porodice - roditelja, supruge i dvoje dece. U kući, dok su pripremali kafu, ubijeni su Mile Savić, njegova supruga Petka (47) i brat Radomir, koji je tada došao iz Obrenovca da pomogne bratu u kupljenju sijena. Milji Tanasković za pola sata su ubijena dva sina i ćerka od 16 godina, dok je ona teško ranjena. Svi su bili civili! Dobrili Bjelaković su prve komšije Muslimani ubili supruga, sina i ćerku Sonju od 18 godina. Dana 9. juna 1992. u napadu na Vlahoviće, masakriran je veći broj srpskih civila. Dragomir Šimšić i njegova supruga Perka izrešetani su na kućnom pragu a njihov rođak Božo Šimšić (62) mučen je pa masakriran hladnim oružjem. Muslimanski vojnici su nesrećnom čoveku prerezali grkljan, odsekli desnu šaku a potom ga noževima i sekirama ubadali više puta po grudima i stomaku. U noći između 4. i 5. jula 1992. počinjen je jedan od najezivijih zločina u ovom kraju. Muslimanski vojnici, pripadnici tzv. Armije BiH su na svirep način ubili sedmoro civila. Ubijeni su Milomir Obradović (43), njegova supruga Zorka, njihovo dvoje dece Darko (16) i Danijela (18) ali i kumovi i komšije Dragan Kusmuk (32), Miodrag Motika (39) i Blagoje Perović (27). Petog jula 1992, oko četiri časa ujutro, muslimani su napali selo i zbeg kod Šljedovića. Milomira su naterali da gleda kako mu muslimanski vojnici siluju suprug i kćer a potom su pred njegovim očima ubijene i supruga Zorka, i ćerka Danijela i sin Darko (16) dok je on zadavljen kaišem kasnije! Radojka Rajak (65) je svirepo ubijena u svom dvorištu a u Kramer Selu 18. avgusta 1992. muslimanske horde su zverski ubile devojčicu Minelu Gladanac, staru svega 15 godina. Vasilije (60) i Miljana Vuković (63) su masakrirani u svojoj porodičnoj kući dok su tela Milana (66) i Desanke Vuković (60) pronađena u obližnjoj šumi pored naselja. Dana 21. januara 1993. nakon zarobljavanja su likvidirane Desanka Vidaković (47) i Soka Tešević (63), koje su muslimani kao zarobljenice vodili da gledaju kako gore srpske kuće da bi ih potom vezali za peć i žive zapalili.

Nezapamćen masakr nad srpskim stanovništvom dogodio se i 8. avgusta 1992. Tog vrelog dana muslimanske horde izvršile su napad na nebranjena srpska sela Klisuru i Bursiće. Ubijeno je trideset civila, među kojima najviše žena i staraca. Najveći broj žrtava je živo zapaljeno svojim kućama. Marko Kusmuk toga dana ostao je bez supruge i dva sina, kao i nekoliko rođaka. Ubijeni su na svom kućnom pragu kao nedužni civili. Braća Milorad (31) i Miloš Kusmuk (27) kao i njihova majka Danica Kusmuk (62) su strahovito mučeni i podvrgnuti nezamislivim torturama. Lomljeni su im prsti, vađeni zubi a nakon tortura su likvidirani. Muslimanski zlikovci su Danicu Kusmuk tukli i maltretirali a potom je vezali pored šporeta i živu je zapalili. Urlici i jauci nesrećne žene odzvanjali su Višegradom. Suprug Marko bio je nemoćan da pomogne. Kako je sam ispričao među zločincima je prepoznao Dževada Šišića koji je zapovedao da se pale srpske kuće. Na kućnom pragu masakrirana je teško pokretna starica Joka Vukašinović (rođ. 1914). Zlikovci su nesrećnu staricu psihički i fizički zlostavljali a potom je likvidirali. Civil Zoran Kojić (27) ubijen je u bombaškom napadu. U zaseoku Bursići ubijene su Stanojka Ičagić (57) koja je prethodno silovana, i njena nepokretna majka Božana Ičagić (83). Nakon tortura i strašnog zlostavljanja i maltretiranja, muslimanski vojnici su ih zatvorili u kuću a potom ih žive zapalili sa sve kućom. Tada su ubijeni i živi zapaljeni Milka Krsmanović (65), Ljuba Krsmanović (43) i Marko Krsmanović (62). Starica Anđa Balčak imala je 97 godina kada je živa zapaljena nakon mučenja u svojoj kući u selu Klisura.

U zarobljeništvo je tada odvedena i Borka Andrić, starica od 68 godina. Muslimanski vojnici su tog 8. avgusta 1992. provalili u njenu kuću u selu Hadrovići, mučili je pa odveli. Borka je kao rođaka slavnog nobelovca, naročito je prošla teške torture i zlostavljanja a zlikovci se nisu sažalili ni na njene pozne godine. Borka i druga starica Mileva Krsmanović zatvorene su u logor "Vojni zatvor" koji se nalazio u zgradi starog doma pored puta. Tu su mučene, zlostavljane, šamarane, ponižavane na najgori način a uskraćivana im je i hrana kao i osnovne ljudske potrebe. U logor je mogao doći ko god je hteo pa su nedužne žene neretko bile žrtve i muslimanskih civila koji su se stravično iživljavali nad njima. 

Momir Krsmanović pisao je u svojoj knjizi kako je za muslimanskom vojskom koja je palila srpska sela, išla grupa od stotinak muslimanskih žena i dece koji su pljačkali imovinu: televizore, belu tehniku, posuđe, tepihe, stoku...Krsmanović piše kako su starice zavezane na sred puta a potom kamenovane. Muslimanski vojnici su im stavljali nož pod grlo, a civili su u više navrata pokušali da ih zakolju. Krsmanović u svojoj knjizi takođe piše, na osnovu izjava svedoka i preživelih žena, kako je Hamdo Muharević kundakom tukao nesrećnu Borku Andrić prilikom čega joj je izbio zube a potom je nastavio tući po glavi. Lice joj je bilo skroz krvavo i neprepoznatljivo od povreda. 

"To je rođaka četnika Ive Andrića, treba je odmah likvidirati" govorila je razjarena rulja.

Pet meseci Borka je provela u muslimanskim logorima a gotovo da nije bilo dana da nije mučena, zlostavljana ili prebijana. Razmenjena je tek u hladnu jesen. Bila je fizički potpuno neprepoznatljiva. Od zadobijenih  tortura ubrzo je i preminula. Slična sudbina zadesila je i Milevu. Skončale su nedužne žene od trauma i teških rana. Iako dokazi i svedoci postoje, muslimanski vojnici i njihovi nadređeni do danas nisu odgovarali. Uživaju u čarima slobode jer ih štite nadležne institucije Bosne i Hercegovine koje odbijaju da podignu optužnice. 

Pred zločinima nad srpskom decom i civilima u Višegradu iz 1992. godine, zanemeo je u slavni nobelovac Peter Handke koji je nedavno posetio ovaj grad i odao počast nedužnim žrtvama naglašavajući kako je šokiran brutalnošću koju su bošnjački vojnici iskazali nad nedužnim civilima. 

Izvor: Miroslav Toholj - "Crna knjiga"

           Momir Krsmanović - "I Bog je zaplakao nad Bosnom"

           Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX vijeku: "Masovni zločini nad Srbima 1992-1995"