До данас је утврђен број од 120 муслиманских војника који су учествовали у злочину у селу Кравица на православни Божић (07.01.1993.) а који су током рата погинули. Њихова имена су убројана у фамозну цифру од 8372 убијених муслимана те их бошњачка страна годинама представља као "невине цивиле који су убијени у геноциду 11. јулу 1995. године". Овде је нагласак само о починиоцима злочина у селу Кравица, а с обзиром да је спаљено преко 110 српских села а убијено 3267 Срба, број злочинаца који су учествовали у тим покољима а касније погинули је 10 до 20 пута већи. Комисије вредно и активно раде и коначни подаци се тек очекују!
Данас се у братуначком селу Кравица обележава 29-а годишњица монструозног злочина који су на православни Божић - 7. јануара 1993. починили припадници муслиманских војних формација из Сребренице. Нападом на ово српско село командовали су Насер Орић и Зулфо Турсуновић који су и лично учествовали у егзекуцијама. У нападу на МЗ Кравица убијено је 162-оје мештана српске националности, од чега је њих 49 убијено у том једном дану, на највећи православни и хришћански празник.
У Сребреници и њеној околини, током 1992. и 1993. године снаге босанских муслимана под командом Насера Орића убиле су 3 267 Срба. Најбројније жртве су биле жене, старија и болесна лица а међу убијенима је и 72-оје деце. Прве жртве у овом крају пале су још почетком априла 1992. када су, између осталог отворени и први логори за Србе. Ту су затварани цивили свих узраста, укључујући труднице, малу децу па чак и новорођенчад. Стотине жена и девојака српске националности је силовано и злостављано широм Подриња, што по логорима и казаматима, што по својим кућама приликом упада муслиманске војске на српска села. Логори су постојали у центру Сребренице, у Поточарима и другим муслиманским селима, затим у селу Церска код Власенице и у околини Зворника. Муслиманске хорде под командом Насера Орића спалиле су преко 150 српских села и засеока у околини Сребренице, порушили су и демолирали готово све православне цркве, храмове, гробља, али и културне и друштвене објекте који су били у власништву Срба. Српски цивили су клани, масакрирани, живи спаљивани. Орићеви војници су децу, жене, старе и немоћне као и ратне заробљенике убијали страшним методама - набијањем на ражањ, поткивањем, разапињањем на крст. Патолози су утврдили и то како су жртвама вађене очи, одсецане главе и екстремитети. Црна статистика показује да је мало било оних који су погинули само од метка а да претходно нису страшно мучени и злостављани. Више од 90% жртава страдало је у првој ратној години. Подаци бележе да је 2 500 људи рањено или је прошло кроз логорске тортуре а стотине жена и девојчица српске националности је силовано и злостављано од стране муслиманских војника.
Нису те злочине починили неки странци или људи са стране већ управо наоружани муслимански војници из Сребренице, прве комшије убијених Срба који су са њима пре рата радили, одрастали, дружили се, међусобно посећивали. Многи сребренички муслимани су окрвавили руке те 1992. и 1993. године, тако да је врло увредљиво све погинуле у јулу 1995. категорисати као "невине жртве". Најпре је неопходно утврдити ко је од њих и шта чинио пре тог фамозног јула 1995. године и тако раздвојити праве невине жртве од злочинаца. А утврђивање истине је већ у току. Вредне комисије активно раде на идентификацији муслиманских злочинаца који су учествовали у геноциду над српским становништвом у Подрињу.
Нехумано је и неморално да неко ко је активно учестововао у паљењу српских села, у убијању деце, ко је силовао, мучио , злостављао, ко је вршио депортације и присилна исељења, ко је разарао, уништавао и затирао одједном буде представљен као "цивил" или још горе буде укопан у меморијалном центру као "невина жртва".
То би било исто као да нацисти који су учествовали у Холокаусту и истребљивали Јевреје, који су чинили зверства у Аувшицу и Маутхаузену буду сахрањени у меморијалном центру и још да им се служе свечане комеморације и одаје почаст као да су неки хероји. То је у савременом и цивилизованом свету незамисливо. Годинама породице убијених Срба упозоравају и подсећају како се као "жртве геноцида у Сребреници" наводе људи који су погинули 1992. и 1993. током напада српска села као наоружани војници или су учествовали у нападима на српска села а погинули у јулу 1995. године.
До сада је идентификовано 120 муслиманских војника, агресора и злочинаца који су учествовали у нападу (само!) на српско село Кравицу а који су представљени као "невине жртве геноцида". Они су учествовали у мучењу, силовању, злостављању, заробљавању и убијању невиног српског становништва, затим у пљачкању, паљењу и разарању кућа, друштвених и верских објеката у Кравици. Свих ових 120 погинулих муслиманских војника убројани су у фамозну цифру од 8372 убијених сребреничких Бошњака и њихова смрт се представља као резултат "геноцида почињеног 11. јула 1995. године". Међутим, анализом се може уочити како су многи од ових 120 злочинаца погинули или током самог напада на Кравицу (07.01.1993.), дакле на туђем кућном прагу или током каснијих напада на српска села а један део заиста јесте страдао у јулу 1995. године. Дакле, на сцени је вишедеценијски покушај обмане и фасилфиковања података где се међу страдале 11. јула 1995. убрајају и сви бошњачки војници и цивили страдали од почетка рата 1992. па до тог датума, од којих су многи страдали на туђем кућном прагу палећи српска села. Овај број од 120 нападача на Кравицу који су погинули током рата, свакако није коначан и још увек се ради на утврђивању чињеничног стања. Овде је дакле реч само о једном селу, Кравици, а ако узмемо у обзир да је на подручју сребреничке регије спаљено 110 српских села а убијено 3267 Срба (још више рањено, злостављано, прогоњено) онда нам је јасно да је број муслиманских војника који су учествовали у злочинима а тад или после страдали, много, много већи те се може говорити и о хиљадама. Баш као што је сам муслиман Хасан рекао "мало ко од сребреничких Бошњака бар једном није учествовао у једној од акција и напада на српска села, можда само они стари, неке жене и болесни нису, али велики број њих јесте, чак и многи малољетници и жене".
БОЖИЋНИ МАСАКР У КРАВИЦИ
Подсећамо, на православни Божић 7. јануара 1993. муслиманске снаге предвођене злочинцем Насером Орићем напале су српско село Кравицу и на монструозан начин масакрирале 49 мештана, узраста од 4 до 89 година. Седморо цивила се након рата води као нестало, од којих пет још није пронађено. Међу несталима су и три жене. Најмлађа жртва Орићевог масакра је био четворогодишњи Владимир Гајић а најстарија је била Мара Божић, непокретна старица од 89 година. Више од половине жртава је обезглављено или су им одсецани други екстремитети, многи су мучени и убијени клањем или спаљивањем.
"Напали су нам на село кад смо се најмање надали. Свекрва ми је жива изгорјела у кући...на Божић 1993. била је непокретна..дванаест година није имала никога, тешко се кретала. Била је са мном, муж је изишо горе..одмах су га стрељали муслимани. Убијен је одмах то јутро, и она је изгорјела, мучили је па запалили исто то јутра. Нисам је могла изнијети нигдје, била је стара, није видјела...нисам је могла нигдје изнијети..и тако је и остала, тако је и запаљена жива. једва смо јој дјецу извукли, троје дјеце је имала. Мужа дуго нисмо пронашли..." - испричала је Љубица Божић, снаха убијене Маре за медије. Међу 49-оро убијених је било 25 цивила, док су 24-оро били браниоци села.
У својој породичној кући су мучени, масакрирани па запаљени пензионер Негослав (81) и његова непокретна супруга Крстина Ерић (82), док је непокретна Танкосава Стевановић (55) пронађена масакрирана са 17 убода хладним оружјем. Њу су према речима мештана, заробили Орићеви војници који су се иживљавали над недужном женом а потом је усмртили ножевима и секиром. У нападу је заробљена домаћица Невенка Ђукановић (46) која се и даље води као нестало лице, а њена сестра је чула приче да су несрећној жени муслимански војници након страховитог злостављања одсекли главу. Љубица Обачкић (75), цивилна жртва, брутално је убијена у својој породичној кући. Старица је избодена ножем у њедра а бројне убодне повреде али и прострелне ране нанете ватреним оружјем су регистроване по глави и рукама. Међу несталима је и домаћица Видосава Тришић (47) које су орићеве хорде заробиле и највероватније убиле. Митри Богићевић су муслимански војници тог дана за божићном трпезом и на кућном прагу убили супруга и сина Новицу који је имао само 15 година. Домаћицу Радмилу Лукић (53) су Орићеви војници злостављали па заклали а њено тело бацили у шталу код животиња. Тог божићног јутра су убијени и тешко покретни Владимир Стојановић (79), слабовиди Драго Лазић (80), Ристо Поповић (73), Мило Јокић (68), Васо Николић (73), Митар Николић (66) и други.
ИВАНИШЕВИЋ: ЗЛОЧИНЦИ НЕ МОГУ БИТИ ЖРТВЕ
Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић истиче да су у Меморијалном центру Поточари сахрањени, углавном, муслимански војници, који су убијали сребреничке Србе. Иванишевић сматра да је коначно дошло време да се домаћа и светска јавност упозна са чињеницом да се у мезарју у Поточарима налазе лица непосредно одговорна за страдање српског становништва, не само тог краја, већ широм Републике Српске. - Прошло је већ 20 година и вријеме је да се зна ко је ту покопан. Ту су покопани муслимански борци, шехиди. Цивила је отприлике три одсто, а све остало су борци", наводи Иванишевић а преноси РТРС. Он напомиње да на мезарје у Поточарима долазе представници дипломатских представништава, представници и Републике Српске и Србије да се поклоне муслиманским цивилима који су изгубили живот током прошлог рата.
- То, међутим, нису цивили. Дошло је вријеме да се муслимански војници, шехиди склоне са тог простора меморијалног центра и да се покрене иницијатива да то гробље буде за цивиле са тог простора и српске и муслиманске", наводи Иванишевић за РТРС. Он напомиње да његов Институт има конкретна имена сахрањених Бошњака у Меморијалном центру, а као пример наводи да је ту сахрањено комплетно руководство главног штаба Осме оперативне групе /Армије БиХ/. Ту су сахрањени и многи команданти бригада, носиоци највиших одликовања, која су добили за паљење српских села и уништавање становника српске националности.
"Имамо документе у којима је наведено за шта је ко одликован. Одликован је, на пример, за то што је учествовао у нападима на села Ратковићи, Брежани и Подравање, а тамо је убијено више од сто српских цивила. Неко је добио за то одликовање, а када је погинуо у некој борби, закопан је у мезарју", појашњава Иванишевић. Он објашњава да су у мезарју сахрањени и они муслимански борци који су погинули 1992. године у нападима на српска села око Сребренице, а има и бораца који су из локалног гробља Казани из Сребренице ископани, па премештени у мезарје, има и оних који су погинули у сасвим другим крајевима, у сасвим друго време.
"Прво - то значи да то нису цивили, него војници. Друго, то нису само војници који су погинули у Сребреници јула 1995. године, него сви њихови војници који су изгинули и претходних година и на другим теренима, чак и у Фочи и Вишеграду. Ред је да они своје војнике премјесте, нека им подигну гробље и споменике у Федерацији БиХ", наводи Иванишевић. Он напомиње да је од мештана Срба чуо да не желе да дођу на то мезарје, јер су тамо сахрањени они који су палили и убијали по српским селима у Сребреници.
"Каже - `како да идемо тамо када је тамо сахрањен Ахмет Алић, који је спалио наше село и убио моју фамилију`. Како Срби, чије су куће спаљене, а фамилије побијене да иду на мезарје гдје се налазе њихове убице", наводи Иванишевић. Настојањима да сахране што више муслимана у том меморијалном центру, муслимани Бошњаци желе да конкуришу чак и Јасеновцу и да докажу да су били жртве "геноцида". "Меморијални центар је место где се подгријева стална мржња према српском народу", закључује Иванишевић.
УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ЖРТАВА: ЗАУСТАВИТИ ЛАЖИ
Из удружења српских жртава са подручја Братунца и Сребренице, годинама упозоравају на спинове, лажи и манипулације које долазе са бошњачке стране "Позивам све институције и организације да се што хитније позабаве списком од 1.333 "погинулих грађана у току рата према евиденцији Комисије за праћење ратних страдања", који је Орић објавио у тој књизи. Они морају да анализирају тај списак и кажу како је могуће да у Меморијалном центру у Поточарима буду сахрањени Бошњаци који су погинули у нападима на српска села на територији Сребренице и Братунца. Ко је одговоран што су посмртни остаци војника Армије РБиХ погинулих 1992. и 1993. године покопани у Меморијалном центру Поточари, који је спомен-обиљежје и мезарје за жртве из јула 1995. године. Насер Орић је командовао нападима на српска села у околини Сребренице и као ратни командант водио је евиденцију о људским губицима у својим редовима. Тако се на списку погинулих у његовој књизи "Сребреница свједочи и оптужује" налазе имена Бошњака који су погинули 12. јула 1992. године у нападу на село Залазје, 14. децембра 1992. у нападу на Бјеловац, 5. октобра 1992. у нападу на Факовиће, 7. јануара 1993. у нападу на Кравицу, 16. јануара 1993. у нападу на Скелане. Већина са тог Орићевог списка сахрањена је у Поточарима, као жртве злочина .
Они истичу да су тако у Меморијалном центру Поточари покопани Орићеви војници погинули у нападима на српска села Реџо Турковић из Врсиња, који је погинуо у нападу на Кравицу 7. јануара 1993. године, Јусо Сиручић из Вољавице код Братунца, који је погинуо 16. јануара 1993. године у нападу на Скелане, Елвир Алић из Брезовице, који је погинуо у нападу на Лозничку Ријеку код Братунца у којем је убијено 109 мештана српске националности. - Како је могуће да они буду жртве "геноцида" покопане у Меморијалном центру? Како је Орић могао да зна да ће се и шта догодити у Сребреници прије јула 1995? Не можемо говорити о будућности, уважавању и разумијевању без одговора и на та питања - питају се из удружења српских жртава.
И MAJKE СРЕБРЕНИЦЕ СЕ ХВАЛЕ УЧЕШЋЕМ У НАПАДИМА НА КРАВИЦУ, СКЕЛАНЕ, БЈЕЛОВАЦ И СРПСКА СЕЛА
Многе од жена које данас себе називају мајкама Сребренице, биле су агресори током последњег рата и лично су учествовале у нападима на српска села. Ишле су на туђи кућни праг да пљачкају, пале и ко зна шта још раде. Једна од њих је свакако и Када Хотић, жена која годинама нескривено исказује мржњу према Србима истовремено негирајући и вређајући српске жртве. Међутим, то не треба да чуди будући да је управо ова жена заједно са својим мушким члановима - учествовала у нападу на село Кравица и остала српска села. Учествовала је како сама признаје у "19 акција". О нападима на српска села Кравицу, Бјеловац и Факовиће је сведочила и пред Хашким трибуналом 2005. године као сведок одбране злочинцу Насеру Орићу.
Када Хотић, чланица Удружења Покрет "Мајке енклава Сребреница и Жепа" појавила се 2005. као сведок одбране на суђењу злочинцу Насеру Орићу за злочине у селу Кравица и тада је испричала како је ушла у то место одмах после заузимања села у ком је тад извршен масакр над српским становништвом. Она је сведочила да је ушла са торбом и осталим "торбарима" како би од Срба из Кравице крала и пљачкала имовину, храну и све остало. Сво време је бранила злочинца Орића а потом истакла да је за акцију сазнала тек ујутро 7. јануара 1993. године, пренео је портал Србија Данас.
Тада је и јавно пред светом изнела лаж како је у Кравици "горело је само сено и ниједна српска кућа није била запаљена". Суд ју је одмах суочио са чињеницама те је ухваћена у лажи. Истина је да су муслимански војници заправо спалили и порушили 688 кућа и друштвених објеката а демолирани су и православна црква и сеоско гробље. Када Хотић се иначе хвалила више пута овим акцијама истовремено ћутећи о злоделима која су муслимани починили над невиним цивилима. Када Хотић је на суђењу Насеру Орићу 2005. испричала како су муслиманске војне постројбе организовали Акиф Устић и Хакија Мехољић, којима се прикључила већина мушкараца. Међу њима је био и њен син. Дакле, он је био војник "Армије БиХ" који је учествовао у многобројним "акцијама". Додала је како су и цивили носили пушке. Признала је како је учествовала у нападу на Факовиће и Бјеловац, иначе села где су почињени неки од најстрашнијих злочина над српским цивилима. У Факовићима је тог 5.10.1992. масакрирано 25 цивила - петнаест стараца и десет жена. Они су запаљени живили или масакрирани. У Бјеловцу је убијено 109 цивила, међу којима двадесет и две жене и петоро деце. Силовано је најмање пет жена и девојака а жртве су убијане на најстрашније начине - клањем и спаљивањем.
У Кравици је тог божићног јутра била и Нура Беговић, још једно добро познато ТВ лице које је познато по контраверзним изјавама.
И она је једна од учесница напада на село Кравицу. Она је за IWPR - BIRN за Босну и Херцеговину, испричала како су свесно и планирано напали Кравицу на Божић знајући да ће бити доста тога да се опљачка и покраде од Срба. "Узела сам ћерку са собом и пратила војнике до Кравице.." - испричала је Нура, напомињући да је било пуно муслиманских цивила па чак и жена и деце који су пљачкали и упадали у српске куће узимајући све што су стигли. И Нура и Када поносне су на своја учешћа у нападу на ово српско село као и сва остала места. Међутим, о томе шта су њихови најближи и сви други мушкарци чинили по Кравици и српским селима ћуте. Не желе да кажу колико су муслимански војници, који су у том народу прозвани "херојима" предвођени Насером Орићем обешчастили српских жена и девојака, колико деце су поубијали, колико стараца су масакрирали и живе запалили, колико цивила су заробили, мучили па поубијали по логорима.
Не желе да кажу ни где су тела седморо несталих српских цивила, међу којима су и три жене, који су заробљени у Кравици и који се након рата воде као нестали. А биле су тамо. Са мужевима, синовима, браћом и рођацима. А сведоци и преживеле жртве муслиманског терора, наводе како су осим војника у нападу на Кравицу учествовале и многе муслиманске жене које су лупале о шерпе, викале, а биле су и наоружане аутоматским пушкама, ножевима. Кажу неке су се понашале и горе од мушкараца. Насер Орић признао је да је напад на Кравицу имао за циљ спајање Кравице са Сребреницом како би се проширила територија под контролом муслимана тј. "28. дивизије Армије БиХ". У нападу на Кравицу учествовали су многобројни рођаци чувене нана Фате Орловић која је популарност стекла по ликовању због рушења православне цркве у Коњевић Пољу. Њени најближи су учествовали у паљењу српских села, неки су одмах погинули на туђем кућном прагу, а други нападачи су страдали 1995. године.
У књизи историчара Миливоја Иванишевића под називом "Хроника нашег гробља", на листи муслиманских агресора који су учествовали у нападима на српска села наводи се и име извесног Абида Орловића (1964) из Коњевић Поља, блиског рођака чувене "нана Фате". У књизи Иванишевића наводи се како је "Абид, син Абдулкадира, био учесник напада на српско подручје Кравице на Божић 7.1.1993. године и како је учествовао у убиству више десетина лица српске националности , масакрирању жртава, пљачки и спаљивању села". Тако је аутор Миливоје Иванишевић, истакнути историчар и сведок пакла који су сребренички Срби доживели у периоду од 1992. до 1995. описао улогу Абида Орловића, наравно, све на основу изјава преживелих сведока из попаљених српских села. Абид је био активан учесник и у неколико напада на српска села око Сребренице 1992-1993. током којих су масовно страдали цивили, укључујући и велики број жена, стараца и деце. Подаци из ове књиге засновани су на бројним доказима и сведочењима преживелих жртава, наводи Иванишевић.
У нападу на Кравицу и друга српска села активно је учествовао и Муриз Орловић, син Мухарема, такође из Коњевић Поља. У "Босанској књизи мртвих" као место погибије Муриза Орловића наводе се Шиљковићи, село у МЗ Кравица које је пре рата бројало 90 становника и сви су били српске националности. Муриз је био наоружани војник муслиманске армије који се "прославио" активним учешћем у нападима на српска села око Братунца и Сребренице а током напада на Шиљковиће и Кравицу је и погинуо, наравно на туђем кућном прагу. Погинуо је 7. јануара 1993. као учесник у масакру на православни Божић. И он је био близак рођак Фате Орловић. Још један рођак нана Фате, Сенахид Орловић, син Шахина, рођен 1974. године, такође је учествовао у нападима на српска села а погинуо је као наоружани војник приликом напада на небрањено српско село Јежестицу које такође припада МЗ Кравица.
НЕЗАВИСНА КОМИСИЈА УТВРДИЛА ИСТИНУ
Независна Међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, констатовала је како је велики број људи у Сребреници и околини убијен на најстрашнији начин а истовремено је разоткрила многобројне лажи и подвале које је муслиманска сарајевска власт пласирала и домаћој и светској јавности.
Утврђено је да се на списку "жртава геноцида из јула 1995. године" налазе живи људи, затим људи умрли природном смрћу, потом они који су 1992. и 1993. погинули као наоружани војници по српским селима или у борбама, људи страдали ван Сребренице, велики број оних чија су имена дуплирана (нека су чак и по три пута наведена са циљем да се број жртава повећа), као и они чији идентитет тј. постојање никад није потврђено. Осим тога, утврђено је да је и велики број војника, дакле припадника 28. дивизије тзв. Армије БиХ погинуо у јулу 1995. године иако се они годинама представљају као "цивили".
На ове спорне податке годинама су упозоравале и породице српских жртава а Мирсад Токача, директор ИДЦ Сарајево, изјавио је 31.03.2010. године у Бањалуци да се на списку страдалих сребреничких Бошњака налазе се имена 500 особа за која је утврђено да су живи. Он је на презентацији "Босанског атласа ратних злочина" рекао да је у Меморијалном центру Поточари сахрањено 70 људи који у јулу 1995. године уопште нису били у Сребреници. "Током истраживања пронашли смо око 500 живих људи, Сребреничана, који су били на списковима страдалих и, морам рећи, да смо срећни због тога. Осим Сребреничана, током истраживања нашли смо и друге живе људе, који су вођени као нестали или погинули", рекао је Токача.
Подсећамо, независна Међународна комисија је утврдила низ манипулација и неправилности које је бошњачка страна годинама сервирала домаћој и светској јавности а невладине организације из Сарајева потврдиле су наводе ове комисије. Нико није демантовао била шта од тога што је изнето у јавност. Ово и не треба чудити будући да су чланови комисије више од две године вредно, предано и ефикасно радили на истраживању и утврђивању свих чињеница.
Сваки злочин, био он почињен над Србима, Хрватима или Бошњацима, треба осудити а починиоце привести правди и процесуирати. Освета није и не сме бити правда како то пише у меморијалном центру у Сребреници, и зато свако кршење правила Женевске конвенције над ратним заробљеницима треба осудити а невине жртве поштовати и исказати им искрен пијетет. Управо из тих разлога треба одвојити жито од кукоља, невине жртве од оних који су чинили злочине. Свака мајка исто плаче за својим дететом и зато је обавеза свих генерације које долазе да уважавају недужне жртве из свих народа, да уче на грешкама старијих и не дозволе да се историја понови!
Треба се знати да ће онај ко је убио дете, цивила, ко је силовао жену, или што је још страшније девојчицу, ко је мучио заробљенике у логорима или њиховим кућама, ко је нападао туђе, пљачкао, рушио и скрнавио куће или светиње заувек бити и остати само и једино злочинац. Његова злодела не може умањити и анулирати чињеница да је данас слободан грађанин неке државе, да је изгубио једног или више чланова породице, да је преминуо након рата или погинуо током ратних дејстава, па макар то било и јулу 1995. године. То не може амнестирати злочинце и сасвим је погрешна политика данашњег бошњачког руководства којом се негирају, релативизују или оправдавају страшни и монструозни злочини муслиманске тзв. армије БиХ у Сребреничкој регији.
Преузето са портала "Глас"
Коментари
Постави коментар