U periodu od 1992-1993 muslimanski zločinci iz Srebrenice neprestano su granatirali uže područje grada Bratunca prilikom čega je život izgubilo više desetina civila srpske nacionalnosti. Od muslimanskih granata neretko su stradala i deca.
Jedini cilj muslimanskih zlikovaca iz Srebrenice bio je da etnički očiste region Podrinja od srpskog stanovništva. Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1993. jake muslimanske snage pod komandom Nasera Orića neprestano su napadale srpska sela i ubijali srpske civile. Ovi zločini su nastavljeni i kasnije ali u znatno manjem intenzitetu. Uz povike "Allahu Egber" sravnili su više od 150 sela i zaselaka a ubili više od 3200 građana srpske nacionalnosti. U svojim krvavim napadima nisu štedeli baš nikoga! Ubijali su i staro i mlado, i žene i decu....srpska deca su zatirana sekirama, maljevima, noževima, puškama, snajperima i granatama. Iako nisu ni znali šta je rat, srebrenički zlikovci su u ovoj deci videli svoje neprijatelje.
Tokom muslimanskog granatiranja Bratunca stradalo je blizu osamdeset građana, i Srba i Bošnjaka. Porušeno je i oštećeno više od stotinu zgrada i društvenih objekata. Jedan od ovakvih zločina dogodio se i 30. januara 1993. Tog hladnog, januarskog dana srebrenički muslimani su ispalili nekoliko granata na područje Bratunca od čega je preminula devojka Milada Pavlović. Imala je sedamnaest i po godina. Milada je odlučila da malo prošeta svojim gradom ne sluteći bilo kakvu tragediju. Nažalost, muslimanski zločinci su baš tada započeli granatiranje znajući da je pijačni dan i da će biti mnogo ljudi na ulicama. Tom prilikom je ranjeno više civila. Milada je imala mnogo snova i želja koje je nameravala da ostvari. Milada bi danas imala 43 godine. Imala bi danas svoju porodicu, ostvarila bi se kao majka, imala bi svoj posao, imala bi dom...Nažalost, umesto svega toga Milada već punih 25 godina počiva na bratunačkom groblju dok se njeni dželati šetaju slobodno Bosnom i Hercegovinom. Od jedne vesele i nasmejane devojke ostao je samo lik na hladnom, mermernom spomeniku.
Da stvar bude još tragičnija, 6. marta 1993. preminuo je i Miladin brat Mikailo Pavlović. I on je stradao od granate koju su ispalili srebrenički muslimani. Bilo mu je nepunih 11 godina. Zločincima ruka nije zadrhtala! U kratkom vremenskom periodu usmrtili su dvoje dece iz porodice Pavlović nanevši njihovim roditeljima nemerljivu tugu i patnju. Ovo dvoje nedužne dece stradali su u svom rodnom Bratuncu od strane muslimanske agresorske ruke koja je rušila sve pred sobom. Toga dana muslimanska granata zauvek je prekinula i život Božane Petrović (1942).
I danas takvi zločinci slobodno šetaju podrinjem i još sebi daju za pravo da Srbe nazivaju agresorima i okupatorima. Nazivaju ovu nedužnu decu i stradale civile agresorima na svoja sela i gradove. Oni koji su 4 godine neprestano palili, rušili, silovali i ubijali danas se predstavljaju kao nevine žrtve i šire svakakve laži ne bili oprali svoje krvave ruke i kako tako ulepšali prestrašnu realnost. Ali istina je samo jedna i ona je zapisana na hiljadama spomenika širom Bratunca, Srebrenice i Podrinja. Zapisana je u sećanjima više hiljada svedoka koji su imali sreću da prežive sav taj pakao. Narod koji je ovu golgotu preživeo itekako dobro zna šta se dešavalo na području Bratunca i Srebrenice i kakva je uloga svih tih Bošnjaka bila tokom ratnog perioda. Zato smo mi danas tu, na svojim ognjištima, ponosno i u miru živimo kao pravi pobednici i heroji a oni koji su znali samo da ubijaju žene i nevinu decu otišli su daleko a od stida i srama ne smeju ni da privire jer su svesni svega što su činili.
Jedini cilj muslimanskih zlikovaca iz Srebrenice bio je da etnički očiste region Podrinja od srpskog stanovništva. Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1993. jake muslimanske snage pod komandom Nasera Orića neprestano su napadale srpska sela i ubijali srpske civile. Ovi zločini su nastavljeni i kasnije ali u znatno manjem intenzitetu. Uz povike "Allahu Egber" sravnili su više od 150 sela i zaselaka a ubili više od 3200 građana srpske nacionalnosti. U svojim krvavim napadima nisu štedeli baš nikoga! Ubijali su i staro i mlado, i žene i decu....srpska deca su zatirana sekirama, maljevima, noževima, puškama, snajperima i granatama. Iako nisu ni znali šta je rat, srebrenički zlikovci su u ovoj deci videli svoje neprijatelje.
Tokom muslimanskog granatiranja Bratunca stradalo je blizu osamdeset građana, i Srba i Bošnjaka. Porušeno je i oštećeno više od stotinu zgrada i društvenih objekata. Jedan od ovakvih zločina dogodio se i 30. januara 1993. Tog hladnog, januarskog dana srebrenički muslimani su ispalili nekoliko granata na područje Bratunca od čega je preminula devojka Milada Pavlović. Imala je sedamnaest i po godina. Milada je odlučila da malo prošeta svojim gradom ne sluteći bilo kakvu tragediju. Nažalost, muslimanski zločinci su baš tada započeli granatiranje znajući da je pijačni dan i da će biti mnogo ljudi na ulicama. Tom prilikom je ranjeno više civila. Milada je imala mnogo snova i želja koje je nameravala da ostvari. Milada bi danas imala 43 godine. Imala bi danas svoju porodicu, ostvarila bi se kao majka, imala bi svoj posao, imala bi dom...Nažalost, umesto svega toga Milada već punih 25 godina počiva na bratunačkom groblju dok se njeni dželati šetaju slobodno Bosnom i Hercegovinom. Od jedne vesele i nasmejane devojke ostao je samo lik na hladnom, mermernom spomeniku.
Da stvar bude još tragičnija, 6. marta 1993. preminuo je i Miladin brat Mikailo Pavlović. I on je stradao od granate koju su ispalili srebrenički muslimani. Bilo mu je nepunih 11 godina. Zločincima ruka nije zadrhtala! U kratkom vremenskom periodu usmrtili su dvoje dece iz porodice Pavlović nanevši njihovim roditeljima nemerljivu tugu i patnju. Ovo dvoje nedužne dece stradali su u svom rodnom Bratuncu od strane muslimanske agresorske ruke koja je rušila sve pred sobom. Toga dana muslimanska granata zauvek je prekinula i život Božane Petrović (1942).
I danas takvi zločinci slobodno šetaju podrinjem i još sebi daju za pravo da Srbe nazivaju agresorima i okupatorima. Nazivaju ovu nedužnu decu i stradale civile agresorima na svoja sela i gradove. Oni koji su 4 godine neprestano palili, rušili, silovali i ubijali danas se predstavljaju kao nevine žrtve i šire svakakve laži ne bili oprali svoje krvave ruke i kako tako ulepšali prestrašnu realnost. Ali istina je samo jedna i ona je zapisana na hiljadama spomenika širom Bratunca, Srebrenice i Podrinja. Zapisana je u sećanjima više hiljada svedoka koji su imali sreću da prežive sav taj pakao. Narod koji je ovu golgotu preživeo itekako dobro zna šta se dešavalo na području Bratunca i Srebrenice i kakva je uloga svih tih Bošnjaka bila tokom ratnog perioda. Zato smo mi danas tu, na svojim ognjištima, ponosno i u miru živimo kao pravi pobednici i heroji a oni koji su znali samo da ubijaju žene i nevinu decu otišli su daleko a od stida i srama ne smeju ni da privire jer su svesni svega što su činili.
Коментари
Постави коментар