Skelani 1993 : Staricu Darinku zaklali pa ostavili pismo; Rosu Neđić satima zlostavljali, mučili pa ubili

 16. januara 1993. počinjen je napad na selo Skelani, koje se nalazi u srebreničkoj opštini i koje od Srbije razdvaja samo reka Drina. Toga dana je u tom podrinjskom selu ubijeno 65 osoba. Bošnjački vojnici su tog 16. januara ubijali i žene i decu.

Januar 1993. godine. Istočna oblast Bosne i Hercegovine Podrinje, koje se prostire uz samu reku Drinu i granicu sa Srbijom. Armija Bosne i Hercegovine (ili, kako se tada zvanično zvalo, Združene snage teritorijalne odbrane subregije Sreberenica), pod kontrolom je držala veću oblast srednjeg Podrinja. Došli su skoro do Zvornika, zauzeli su Bjelovac, na Božić 1993. godine palo je i selo Kravica. Bratunac se još nekako drži. Ostali su Skelani, selo koje od centra Bajine Bašte razdvaja samo reka Drina.

I onda, u ranim jutarnjim satima 16. januara, počeo je napad na Skelane i okolne zaseoke. Prvi minobacači su počeli da dejstvuju oko 6 ujutru. Iz pravca Srebrenice, brojne snage su napale selo. Bošnjaci su još tokom noći probili srpske straže i sa ranim jutarnjim satima došli do prvih kuća.

Pucnjava je razbudila stanovništvo koje je masovno krenulo da beži. Svi su trčali samo u jednom pravcu, ka mostu preko Drine, ka Srbiji. I onda je iz streljačkog oružja i snajpera sa obližnjeg brda počela pucnjava. Najveći broj civila ubijen je upravo tada, ispred samog mosta preko Drine i na njemu. Tu je ubijena Gordana Sekulić, majka koja je bežala sa svojom decom preko mosta. Snajperom je pogođena u vrat i u leđa. Tada, tu ispred mosta, ubijena su i braća Dimitrijević, Radosav i Aleksandar. Rašo je imao 12, a Aco 5 godina.

Kada je počela pucnjava, Aleksandar i Radosav su sa majkom, starijim bratom, komšinicom i njenom decom krenuli da beže iz Skelana. Najstariji sin Dimitrijevića, koji je tada imao 14 godina, seo je u automobil, u nadi da će tako doći što pre do Srbije. S njim su krenuli i ostali.

Snajperima je iz kuće na brdu, koju su već zauzele bošnjačke snage, pucano na automobil koji se kretao ka mostu. Malog Aleksandra je metak pogodio u glavu još dok je na zadnjem sedištu bio u krilu komšinice. Rašo je pogođen u trenutku dok je izlazio iz automobila. Onaj koji je tada pucao video je da gađa u decu. Aleksandar je odmah preminuo, a Radosav Dimitrijević je hitno prevezen na VMA u Beograd, gde je posle šest meseci umro od posledica ranjavanja. Niko za to nije odgovarao.

Starica Darinka Mitrović je masakrirana na kućnom pragu. Nju je prema rečima njene ćerke, ubio izvesni musliman Durmo a potom na njenim plućima ostavio pismo upućeno Darinkinom sinu i kćeri gde se hvali svojim zločinima. 

Tog dana je 13-godišnji dečak Cvetko Ristić, iz obližnjeg zaseoka Kušići, ostao bez cele porodice. Na kućnom pragu ubijeni su mu otac, majka, sestra i rođaka a 16-godišnji brat Mićo je odveden u Srebrenicu. Njegovo telo ni danas, posle 24 godine, nije pronađeno. Niko za ubistvo familije Ristić nije odgovarao.

Stradali su toga dana i ostali zaseoci Skelana. U zaseoku Ćosići je ubijeno 15 stanovnika tog sela. Ilija Ivanović je tada zarobljen i odveden u logor u Srebrenicu. Za maltretiranje i zlostavljanje koje je tada preživeo, ni sud u Hagu ni lokalni sud Bosne i Hercegovine nikog nije optužio.

Branka Jakovljević, iz zaseoka Žarkovići, i njen tada devetogodišnji sin
Dejan imali su „sreću“ da budu „samo ranjeni“.

„Svi smo bili u kući i spavali kada su nas probudili pucnji. Probudili smo decu i istrčali iz kuće. Stiskajući za ruku sina Dejana samo sam molila Boga da mi deca ostanu živa. Nekoliko metara od kuće pogodio me je metak i pala sam. Sestra mog muža pokušavala mi je pomoći, ali sam vrisnula: ‘Ostavi me i spasavaj mi decu!’. Poslušala me, a ja sam se otkotrljala do obližnjeg grmlja. Videla sam kako, malo niže, pada moj sin Dejan. I on je bio pogođen ali su ga ukućani uspeli odneti. Nisam znala da li su ga ubili ili je samo ranjen“ – priča Branka dok niz njeno lice „suza suzu stiže“.
Dva dana i celu noć provela je u šiblju gledajući i slušajući divljanje Orićevih vojnika, među kojima je bilo i žena koje su palile i pljačkale srpske kuće.
„Slušala sam kako psuju, prete da će nas sve poklati. Sirota Rosa Neđić (50) pobegla je ispred njih iz zaseoka Dvizdovići i spas potražila kod nas u Žarkovićima. Do duboko u noć slušala sam njene krike i jauke; slušala sam kako je muče. Onda je više nisam čula… Bila je mrtva. Meni je rana krvarila, gubila sam krv. Nisam više mogla da izdržim muke i bolove, pa sam  posle dva dana počela dozivati komšije Dimitrijeviće. Srećom muslimani su se povukli i u grmlju me je pronašao komšija koji je čuo moje vapaje“ – priseća se plačući Branka Jakovljević koja je tog 17. januara uveče saznala da je dan pre ostala bez muža Milenka, oca njihova 3 sina – Novaka, Dejana i Daneta.

Bežeći pred podivljalom hordom oni snažniji i odvažniji spas su potražili u  ledenoj Drini.
„Sila je bio moj Aleksa. Nije mu bilo ravnog plivača. Preplivao bi on Drinu da ga dušmani u reci ne pogodiše!“ – ponosnim i odrešitim glasom govori Dražo Gligić,  Aleksin otac čiji je mlađi sin Goran tog dana teško ranjen. Odjedanput, na Dražinom licu oslikala se vilica, stisnuo je zube i šake, prsti mu pobeleli.

Bez presude su ostala i svirepa ubistva i očigledni primeri počinjenog ratnog zločina koji su pripadnici bošnjačkih snaga izveli i prilikom napada na selo Kravica. Napad se odigrao samo nedelju dana pre napada na Skelane. Nema presude ni za Zalazje, ni za ubistvo dečaka Slobodana Stojanovića, ni za ubistva zarobljenih srpskih vojnika na Glođanskom brdu.

Tokom napada na Skelane, bošnjačke snage su gađale i Bajinu Baštu. Jedna granata je pala u centar toga mesta. U popodnevnim satima 16. januara, snage Vojske Republike Srpske su započele kontraofanzivu. Oslobođeni su Skelani i u narednim danima su osvojene i Osmače, selo koje uvek bilo uporište bošnjačkog ekstremizma i koje je i tokom Drugog svetskog rata ostalo odbranjeno (postojala je nekada izreka: "Berlin je pao, a Osmače nisu").

Izvor: RTS - Skelani: Smrt u begu ka Srbiji

          Pečat: Skelani: Krvava nit jednog zločina