Na današnji dan 19. januara 1993. godine, u Ilijašu je svirepo ubijena trinaestogodišnja devojčica Tanja Bodiroga.
Tog hladnog, januarskog dana neprijateljska muslimanska granata je zauvek prekinula jedan mladi život. Tek što je zakoračila u trinaestu godinu života, naoružani ekstremisti bez milosti su ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Tanja nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu.
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kao što se to radilo u slučajevima muslimanskih žrtava. Nije bilo nikoga ni da spreči masovne zločine i genocid koji je sprovodila tadašnja muslimanska vlast nad srpskim civilima. Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Takozvana armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je 120 civila svih nacionalnosti a među žrtvama je bilo i 25 dece. Oni koji su imali sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Bosna i Hercegovina ne želi da zna za žrtve "dobronamerne" Armije BiH jer bi pitanje odgovornosti narušilo mit o opsadi Sarajeva i brojne laži i prapagandu koje je iskonstruisao bošnjački politički vrth. Bosna i Hercegovina ne želi da zna za više od 200 dece koja su ubijena samo zato što su bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. To je bila jedina njihova krivica!
I nema veze što su ova deca rođena i odrasla u Sarajevu i njegovim predgrađima, njihovi dželati su ipak više poštovani i cenjeni među današnjim Sarajlijama, dok su ovi nevini anđeli potpuno zaboravljeni.
Već dugo u Sarajevu postoji inicijativa da se podigne spomenik mudžahedinima i dobrovoljcima iz arapskih zemalja koji su ratovali na strani Bošnjaka ali nikome nije palo na pamet da podigne spomenik rođenim Sarajlijama - žrtvama ovih "dobrovoljaca". Navešćemo primer Mirjane Dragičević iz Ilijaša koju su silovali i ubili mudžahedini. Za današnje Sarajlije, mala Mirjana je bila agresor a njeni dželati "uvaženi građani i gosti koji zaslužuju spomenik". Sramno i jadno!
Pitamo se gde su danas oni silni borci za ljudska prava i nevladine organizacije što neprestano zastupaju muslimanske žrtve u Prijedoru i Sarajevu? Da li ste ih videli ikada na obeležavanju stradanja srpskih civila i dece u selima Ilijaša, Trnova, Hadžića, Ilidže, Vogošće?
Da li ste ih videli ikada na parastosu žrtvama i ubijenoj deci Skelana, Gornje Jošanice, Bratunca, Rogatice, Sanskog Mosta, Mostara, Bravnica ?
Odogovor je više nego jasan! Uprkos njihovim lažnim izgovorima kako se zalažu za mir i kako ne dele žrtve po nacionalnosti, sasvim je očigledno da za njih ne postoje srpske žrtve i da su sve njihove aktivnosti usmerene protiv srpskog naroda! Jedini njihov cilj je da se srpske žrtve i nevino stradala deca što pre zaborave!
Tanja Bodiroga je poginula 19. januara 1993. u Mrakovu. Od uže porodice ostali su otac Zdravko, majka Milojka i sestra Sanja.
Tog hladnog, januarskog dana neprijateljska muslimanska granata je zauvek prekinula jedan mladi život. Tek što je zakoračila u trinaestu godinu života, naoružani ekstremisti bez milosti su ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Tanja nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu.
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kao što se to radilo u slučajevima muslimanskih žrtava. Nije bilo nikoga ni da spreči masovne zločine i genocid koji je sprovodila tadašnja muslimanska vlast nad srpskim civilima. Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Takozvana armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je 120 civila svih nacionalnosti a među žrtvama je bilo i 25 dece. Oni koji su imali sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Bosna i Hercegovina ne želi da zna za žrtve "dobronamerne" Armije BiH jer bi pitanje odgovornosti narušilo mit o opsadi Sarajeva i brojne laži i prapagandu koje je iskonstruisao bošnjački politički vrth. Bosna i Hercegovina ne želi da zna za više od 200 dece koja su ubijena samo zato što su bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. To je bila jedina njihova krivica!
I nema veze što su ova deca rođena i odrasla u Sarajevu i njegovim predgrađima, njihovi dželati su ipak više poštovani i cenjeni među današnjim Sarajlijama, dok su ovi nevini anđeli potpuno zaboravljeni.
Već dugo u Sarajevu postoji inicijativa da se podigne spomenik mudžahedinima i dobrovoljcima iz arapskih zemalja koji su ratovali na strani Bošnjaka ali nikome nije palo na pamet da podigne spomenik rođenim Sarajlijama - žrtvama ovih "dobrovoljaca". Navešćemo primer Mirjane Dragičević iz Ilijaša koju su silovali i ubili mudžahedini. Za današnje Sarajlije, mala Mirjana je bila agresor a njeni dželati "uvaženi građani i gosti koji zaslužuju spomenik". Sramno i jadno!
Pitamo se gde su danas oni silni borci za ljudska prava i nevladine organizacije što neprestano zastupaju muslimanske žrtve u Prijedoru i Sarajevu? Da li ste ih videli ikada na obeležavanju stradanja srpskih civila i dece u selima Ilijaša, Trnova, Hadžića, Ilidže, Vogošće?
Da li ste ih videli ikada na parastosu žrtvama i ubijenoj deci Skelana, Gornje Jošanice, Bratunca, Rogatice, Sanskog Mosta, Mostara, Bravnica ?
Odogovor je više nego jasan! Uprkos njihovim lažnim izgovorima kako se zalažu za mir i kako ne dele žrtve po nacionalnosti, sasvim je očigledno da za njih ne postoje srpske žrtve i da su sve njihove aktivnosti usmerene protiv srpskog naroda! Jedini njihov cilj je da se srpske žrtve i nevino stradala deca što pre zaborave!
Tanja Bodiroga je poginula 19. januara 1993. u Mrakovu. Od uže porodice ostali su otac Zdravko, majka Milojka i sestra Sanja.
Коментари
Постави коментар