U subotu 10. februara navršava se tačno 25 godina od kako su muslimanski ekstremisti iz zvorničkih i srebreničkih sela zauvek prekinuli život dečaka Aleksandra Đorđića. Aleksandar je imao samo godinu i po dana kada je ubijen a za ovaj zločin do danas niko nije odgovarao.
U periodu od 1992. do 1995. muslimanski agresori i ekstremisti - pripadnici zločinačke tzv. Armije BiH ubili su više od 1100 građana Zvornika. Među žrtvama je veliki broj žena i staraca a ubijeno je i 21 dete srpske nacionalnosti. Spaljeno je više od 30 srpskih sela i zaselaka a porušene su i delomlirane gotovo sve pravoslavne crkve ali i seoska groblja.
10. februara 1993. muslimanski zločinci su na vrlo okrutan i svirep način ugasili život malog Aleksandra Đorđića. Bilo mu je samo godinu i po dana. Tek što je počeo da živi i upoznaje svet oko sebe, Aleksandra i njegovu porodicu je zatekao rat. Rat je započeo 1. marta 1992. a vrlo brzo se proširio i na područje grada Zvornika. Gotovo da nije bilo dana da islamski fundamentalisti nisu počinili neki stravičan masakr ili ubistvo. Ipak, porodica malog Aleksandra se vešto trudila da kolko tolko omogući ovom malom dečaku srećno i bezbrižno detinjstvo kakvo zaslužuje baš svako dete na ovom svetu. U brojnim muslimanskim napadima, od granata i snajpera stradalo je na desetine dece. Mnoga od njih su ostala trajni invalidi - bez sluha, bez vida, bez ruku, bez nogu....stravične scene postale su surova realnost.
Tog hladnog februarskog dana, muslimanski ekstremisti su neočekivano izvršili napad na Zvornik. Krvavi bilans ovog napada bio je veliki broj ranjenih i stradalih. 10. februara zločinačke horde ubile su i Aleksandra. Iako nije ni znao šta je uopšte rat, Aleksandar je postao žrtva zlih i bezumnih ljudi. Jedina krivica ovog dečaka bila je njegova srpska nacionalnost. To komšije Bošnjaci nikako nisu mogli da mu oproste. Aleksandar je ubijen zbog bolesnih ideja o "nezavisnog muslimanskoj Bosni i Hercegovini" koja je trebala biti uređena po Islamskoj deklaraciji. Ovakvo uređenje podrazumevalo je etničko čišćenje celokupnog srpskog naroda. Srbe je trebalo ili pobiti ili u najboljem slučaju proterati. Tog 10. februara kapitulirala je ljudskost. Zauvek je prekinuto jedno detinjstvo a jedna porodica je trajno ostala zavijena u crno. Hiljade snova i želja ostalo je nedosanjano i neostvareno.
Aleksandar bi danas imao 27 godina. Završio bi i škole i fakultet, bio bi odrasao mladić. Vremenom bi zasnovao i svoju porodicu, imao bi svoj dom. Nažalost, sve ovo je ugašeno i prekinuto u samo jednom trenu. Od jednog nasmejanog i razigranog dečaka pred kojim je stajala svetla budućnost, ostala je samo slika na hladnom, mermernom spomeniku. I naravno brojne uspomene i sećanje...
Ovako tragičnu i tužnu sudbinu doživeli su takođe i Slobodan Stojanović (12), Stevo Spasojević (12), Risto Kojić (10), Slaviša Filipović (10), Dragan Pavlović (11), Mara Lekić (7), Milkica Bojić (14), Dejan Kostić (2), beba Duška Novičiča i još mnogo dece zvorničkoga kraja. Samo na području srednjeg podrinja ubijeno sedamdesetoro mališana. Dželati i ubice malog Aleksandra nikada nisu procesuirani. Ako su živi danas se šetaju kao slobodni građani oslobođeni bilo kakve odgovornosti a ako nisu među živima, sigurno su pokopani u Potočarima kao "nevine žrtve genocida". Ipak, ono što je važno a to je da moramo pamiti i spominjati ove nevine žrtve kako nam se genocid i stravični zločini poput ovog ne bi nikada ponovili.
Izvor: Nedeljnik - "Zločini nad djecom u Podrinju"
U periodu od 1992. do 1995. muslimanski agresori i ekstremisti - pripadnici zločinačke tzv. Armije BiH ubili su više od 1100 građana Zvornika. Među žrtvama je veliki broj žena i staraca a ubijeno je i 21 dete srpske nacionalnosti. Spaljeno je više od 30 srpskih sela i zaselaka a porušene su i delomlirane gotovo sve pravoslavne crkve ali i seoska groblja.
10. februara 1993. muslimanski zločinci su na vrlo okrutan i svirep način ugasili život malog Aleksandra Đorđića. Bilo mu je samo godinu i po dana. Tek što je počeo da živi i upoznaje svet oko sebe, Aleksandra i njegovu porodicu je zatekao rat. Rat je započeo 1. marta 1992. a vrlo brzo se proširio i na područje grada Zvornika. Gotovo da nije bilo dana da islamski fundamentalisti nisu počinili neki stravičan masakr ili ubistvo. Ipak, porodica malog Aleksandra se vešto trudila da kolko tolko omogući ovom malom dečaku srećno i bezbrižno detinjstvo kakvo zaslužuje baš svako dete na ovom svetu. U brojnim muslimanskim napadima, od granata i snajpera stradalo je na desetine dece. Mnoga od njih su ostala trajni invalidi - bez sluha, bez vida, bez ruku, bez nogu....stravične scene postale su surova realnost.
Tog hladnog februarskog dana, muslimanski ekstremisti su neočekivano izvršili napad na Zvornik. Krvavi bilans ovog napada bio je veliki broj ranjenih i stradalih. 10. februara zločinačke horde ubile su i Aleksandra. Iako nije ni znao šta je uopšte rat, Aleksandar je postao žrtva zlih i bezumnih ljudi. Jedina krivica ovog dečaka bila je njegova srpska nacionalnost. To komšije Bošnjaci nikako nisu mogli da mu oproste. Aleksandar je ubijen zbog bolesnih ideja o "nezavisnog muslimanskoj Bosni i Hercegovini" koja je trebala biti uređena po Islamskoj deklaraciji. Ovakvo uređenje podrazumevalo je etničko čišćenje celokupnog srpskog naroda. Srbe je trebalo ili pobiti ili u najboljem slučaju proterati. Tog 10. februara kapitulirala je ljudskost. Zauvek je prekinuto jedno detinjstvo a jedna porodica je trajno ostala zavijena u crno. Hiljade snova i želja ostalo je nedosanjano i neostvareno.
Aleksandar bi danas imao 27 godina. Završio bi i škole i fakultet, bio bi odrasao mladić. Vremenom bi zasnovao i svoju porodicu, imao bi svoj dom. Nažalost, sve ovo je ugašeno i prekinuto u samo jednom trenu. Od jednog nasmejanog i razigranog dečaka pred kojim je stajala svetla budućnost, ostala je samo slika na hladnom, mermernom spomeniku. I naravno brojne uspomene i sećanje...
Ovako tragičnu i tužnu sudbinu doživeli su takođe i Slobodan Stojanović (12), Stevo Spasojević (12), Risto Kojić (10), Slaviša Filipović (10), Dragan Pavlović (11), Mara Lekić (7), Milkica Bojić (14), Dejan Kostić (2), beba Duška Novičiča i još mnogo dece zvorničkoga kraja. Samo na području srednjeg podrinja ubijeno sedamdesetoro mališana. Dželati i ubice malog Aleksandra nikada nisu procesuirani. Ako su živi danas se šetaju kao slobodni građani oslobođeni bilo kakve odgovornosti a ako nisu među živima, sigurno su pokopani u Potočarima kao "nevine žrtve genocida". Ipak, ono što je važno a to je da moramo pamiti i spominjati ove nevine žrtve kako nam se genocid i stravični zločini poput ovog ne bi nikada ponovili.
Izvor: Nedeljnik - "Zločini nad djecom u Podrinju"
Коментари
Постави коментар