Za stradanje srpske porodice Zec u Zagrebu 1991. čula je gotovo čitava javnost širom mediterana! Ovi nesrećni ljudi, među kojima je bila i dvanaestogodišnja devojčica Aleksandra, stradali su samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti. O njihovoj smrti napisano je na stotine novinskih članaka, posvećeno im je na desetine emisija ali i dokumentarnih filmova. Međutim, za srpsku porodicu Nešković iz Rogatice koja je doživela istovetnu sudbinu gotovo da niko nije čuo.
15. avgusta 1992. pripadnici tzv. Armije BiH počinili su jedan od najstravičnijih zločina nad srpskim civilnim stanovništvom. Zaslepljeni mržnjom prema svemu što je srpsko, zločinci su toga dana izvršili napad na jedno od najmanjih sela u opštini Rogatica - selo Bulozi i masakrirali 12 meštana srpske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo čak sedmoro Neškovića i to samo žena i dece. Pripadnici Zelenih Beretki, regrutovani sa rogatičke i susednih opština, iskoristili su priliku i u ranu zoru napali ovo malo, nebranjeno selo.
Zločinci su uz povike "Alahu Egber" bez milosti pobili više od polovine stanovnika i spalili 15 srpskih kuća. Na kućnom pragu ubijeni su Milka Vukadin (39), Milka Nešković (57) i troje dece Petka Neškovića: Pejka (17), Mara (16) i Bojan Nešković, star 11 godina. Muslimanski ekstremisti su bez milosti ubili i Nadu Nešković (38) i njenog sina Vladana, koji je imao svega četiri godine. Stoja Nešković (40) je toga dana odvedena u muslimanski logor gde je svirepo mučena i likvidirana. Toga dana u Bulozima su ubijeni i Dušan Krunić, Brano Bojić, Dušan Bojić, Radenko Ristić i Jela Ristić. Jedina krivica ove nevine dece i civila bila je njihova srpska nacionalnost i pravoslavna veroispovest. Zločinci im to nisu mogli nikako oprostiti. Pripadnici tzv. Armije BiH su napadom na Buloge pokazali sav svoj kukavičluk i sramota! Obzirom da nisu bili u stanju da se suoče sa borcima Vojske Republike Srpske, zločinci su odlučili da svoju nadmoć iskažu nad ženama i decom. Tokom odbrambeno-otadžbinskog rata (1992-1995) na području opštine Rogatica ubijeno je 340 građana srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena i dece.
Za ovaj stravičan zločin nad ženama i decom do danas baš niko nije odgovarao a protiv zločinaca nije podignuta čak ni optužnica. Ipak, ono što naročito pogađa jeste činjenica da 25 godina vlada putpuna medijska tišina kada je reč o ovom masakru. Osim šturih informacija i podataka koje je objavio Institut za istraživanje srpskih stradanja, ne mogu se naći baš nikakve informacije o ovom zločinu.
Kako je moguće da brojne televizijske kuće, mediji i portali širom Republike Srpske, Srbije ali i Bosne i Hercegovine dve i po decenije nisu napisale makar jedan članak o ovom monstruoznom zločinu ? Kako je moguće da se nikakva zvanična komemoracija ne održava povodom ovog stravičnog zločina?
Zar su članovi porodice Nešković manje vredni od ubijene porodice Zec ?
Zar je normalno i uobičajno da neko dođe i bez ikakvog razloga ubije dete od 4 godine ili devojku od 16 ?
Nadamo se da će se vremenom naći neko ko će ponuditi više informacija o okolnostima ovog stravičnog zločina i posvetiti više pažnje ovim nevinim žrtvama. Važno je upamtiti da ćutanjem o ovom zločinu ujedno štitimo one koji su taj masakr i počinili. Jedini cilj Bošnjaka i jeste da se o ovim žrtvama ne govori a da se dželati i decoubice nikada ne procesuiraju.
Izvor: Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku: Masovni zločini 1992-1995
Коментари
Постави коментар