SEĆANJE NA HEROJA MILUTINA PRAŠČEVIĆA: Albanski teroristi su mu ubili oca a on je spasao na desetine ranjenih albanskih civila!
O pokojnom Milutinu Praščeviću i danas se mogu čuti samo lepe i pozitivne reči i pohvale, kako od Srba tako i od brojnih Albanaca kojima je upravo ovaj hrabri čovek pomogao. Milutin je ubijen 21. aprila 1999. u selu Meja ali njegova herojska dela i danas žive.
Milutin Praščević je rođen 6. avgusta 1968. u selu Vranić (opština Đakovica) a svoju mladost je proveo upravo u rodnoj Đakovici. U Đakovici se oženio Stanikom sa kojom je dobio troje dece. Svi su živeli lepo i u miru, slozi i harmoniji sa komšijama Albancima u Đakovici. Milutin je po profesiji bio policajac i imao je vrlo visok ugled među svojim sunarodnicima. Međutim, i pored ove časne profesije, Milutin je bio izuzetno skroman, dobar i pošten čovek koji je uvek svima nesebično pomagao. Radio je vredno kako bi sebi i svojoj porodici obezbedio lagodan i kvalitetan život. Bio je vrlo predan svojoj profesiji i obavljao je svoje dužnosti na najbolji mogući način. O Milutinu i njegovoj porodici i danas se mogu čuti samo lepe reči i pohvale.
Već krajem osamdesetih na Kosovo i Metohiju dolaze i prvi nemiri i pobune. Većina Albanaca počinje da se naoružava i prudružuje terorističkoj paravojnoj formaciji OVK ("Oslobodilačka vojska Kosova"). Početkom 1998. počinju prvi napadi na policijske stanice i ubistva srpskih civila i policajaca. Stanje postaje vrlo kritično i vlada sve veća panika i neizvesnost.
Teroristička organizacija OVK bila je sačinjena uglavnom od velikog broja ekstremnih i radikalnih Albanaca među kojima je bilo mnogo pljačkaša, razbojnika, bivših osuđenika. Pripadnici ove jedinice vrlo često su upadali u sela i maltretirali kako srpske tako i albanske i romske civile. Bila su česta silovanja i zlostavljanja ali i ubijanja mladih devojaka. Zbog toga je srpska milicija bila redovno i neprestano angažovana sa ciljem da obezbedi mir i privede pravdi razbojnike.
Jedna od prvih žrtava albanskog terora bio je Slobodan Praščević, Milutinov otac. Slobodan je ubijen u 2. marta 1998. u selu Ratiš kao nenaoružani civil. Imao je 53 godine. Prema svedočenju Kujtima Beriše, u ubistvu Slobodana Praščevića učestvovao je Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja.
- Bili smo u šumi da nasečemo drva. Sreli smo naoružane Albance iz Glođana kako se povlače ka Ratišu. Jedan mi je rekao da su malo pre pucali u Srbe, a da je Daut Haradinaj ubio dva policajca. Jedan je bio N. Otović, a drugoga ne znam. Dok smo kopali rov oko džamije u Rznićima, ovi iz štaba OVK pričali su ko je ubio srpskog policajca iz Dečana Sloba Praščevića, inače komandira odeljenja u Rzniću, i kako je OVK imala problema sa srpskim snagama bezbednosti. Ustao je Toger i ispred svih rekao da su Praščevića likvidirali u zasedi Daut Haradinaj i on. Kazao je i da je sve akcije protiv Srba i izdajnika (Albanaca) naredio Ramuš, što je zaustavilo dalju raspravu - svedočio je svojevremeno Beriša, koji je i sam ubijen 2007. pod čudnim okolnostima.
Milutin Praščević, po struci policijski inspektor, imao je tih dana pune ruke posla. U njegov kvalitetan rad, velike nade su polagali i Srbi i Albanci. Svi su oni očekivali da se nemiri i ubistva zaustave i da narod u Đakovici počne normalno da živi kao i ranije. Veliki broj Albanaca oštro se protivio zločincima iz "OVK". Zbog toga su se mnogi Albanci iz Đakovice pridružili srpskoj policiji sa glavnim ciljem da svom narodu i sugrađanima, zajedničkim snagama, obezbede mir.
Ubistvo Slobodana Praščevića, bio je veliki gubitak i za njegovog sina Milutina ali i za celu porodicu Praščević. Naročito ga je bolelo to što Slobodan nikada nikome nije naudio već je pomagao i Srbima i Albancima. O tome koliko je pokojni Slobodan bio cenjen i poštovan, govori i činjenica da su na njegovoj sahrani prisustvovali brojni albanci koji su osudili zločine OVK.
Teroristi OVK bili su često sakriveni po albanskim selima, dobro naoružani i organizovani. Tamo su oni zasedali, dogovarali se i pravili planove za naredne akcije i zločine. Jedno od takvih sela bilo je i selo Meja, nedaleko od Đakovice. Još početkom 1998. javno se govorilo da su upravo u ovom selu skoncentrisane glave terorističke strukture koje vrše napade i ubijaju civilno stanovništvo. Kako bi se obezbedio mir i kako bi se zaustavio lanac neprekidnog ubijanja i maltretiranja, neko je morao da potisne teroriste iz ovog sela i privede ih pravdi.
Međutim, upravo 14. aprila 1999. NATO agresori su u selu Meja bombardovali kolonu albanskih izbeglica koja je tog dana napuštala Đakovicu. Na stotine albanskih žena, dece i staraca u strahu od NATO bombi, krenulo je u evakuaciju. Nažalost, zločinci im to nisu dozvolili. U jednom danu agresor je iz vadzuha ubio 72 albanska civila, među kojima čak šesnaestoro dece. Bilo je više od stotinu teško ranjenih. I žena i dece i staraca. Svuda su se čuli jauci i vrisci povređenih ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo. U tom trenutku pojavio se veliki broj srpskih policajaca na čelu sa vodnikom Milutinom Praščevićem. Svi su se uključili kako bi pomogli ranjenim civilima i kako bi im pružili prvu pomoć. Milutin je svojim kolegama naglasio da učine sve što je u njihovoj moći kako bi pomogli ranjenicima i deci. Lično je Milutin u svojim rukama nosio ranjenu i povređenu albansku decu i pružao im prvu pomoć. Nesebično je pomagao ženama i ranjenim staricama kako bi brzo došli do bolnice. U tom trenutku nije mislio o tome kako su mu samo godinu dana ranije Albanci ubili oca. U njemu nije bilo ni mržnje ni osvete. Prema rečima njegovih kolega, on je smatrao da samo čini svoju ljudsku dužnost i to baš onako kako ga je pokojni otac učio i savetovao. "Šta su meni ovi nevini ljudi krivi? ova deca, žene, bespomoćni starci nisu krivi za zločine albanskih OVK terorista", ponavljao je u sebi hrabri i pošteni Milutin dok je pomagao ranjenicima. Nije Milutina u tom trenutku zanimala ni vera ni nacija ovih ljudi već jedino to kako da im pomogne da prežive.
Zahvaljujući Milutinu Praščeviću i njegovim kolegama policajcima, stotine ranjenih Albanaca uspešno je evakuisano na bezbedna mesta i pružena im je adekvatna medicinska pomoć. Zahvaljujući ovom humanom gestu, ranjena deca i civili su ostali u životu. Procene pokazuju da bi bez brze i ishitrene akcije Milutina Praščevića i njegovih kolega, bilans mrtvih bio iznad 150. Milutin je pored pomaganja ranjenicima lično učestvovao i u sakupljanju leševa mrtvih kako bi porodice mogle u miru i na adekvatan način da sahrane svoje najmilije.
21. aprila 1999. Milutin Praščević krenuo je sa svojom patrolom u uobičajenu kontrolu kroz Đakovicu sa ciljem da izvidi kako meštani žive, da li ih neko uznemirava i kakva je situacija u gradu. U tom trentuku nedaleko od sela Meja, naoružani albanski ekstremisti izvršili su napad na policijsku patrolu. Sa više od pedeset ispaljenih metaka ubijeni su Milutin Praščević (31), Boban Lazarević (22), Bojan Bogojević (21), Ljubodrag Lazarević (25), Naser Arifaj (37). Na svirep i okrutan način je ugašeno pet mladih života a kolika je bila mržnja albanskih ekstremista svedoči nam i činjenica da je među ubijenima bio i Albanac Naser Arifaj. Toga dana baš nikoga nisu poštedeli!
Veliki heroj i humanista Milutin Praščević ubijen je na strašan i nezamisliv način a do danas baš niko nije procesuiran za ovaj masakr. Ipak, teška sudbina porodice Praščević nije se tu zaustavila. Prema rečima Stanike, udovice Milutina Praševića vlasti samoproglašenog Kosova su na poternicu Interpola stavili i njeno ime i to zbog navodnih ratnih zločina.
- Nastavili su da mi od života prave pakao. Ubili su mi muža i svekra, a sada žele da unište ne samo moj, nego i život moje dece. Uzdam se u Boga jedinoga, da u tome neće uspeti . Treba da ih je sramota pred licem sveta koji ne vidi muke Srba sa Kosmeta. Moj muž je bio policajac. Mučki su ga ubili, a pomagao je preživelim Albancima čiji je konvoj traktora bombardovao NATO, baš u selu Meja. Spasavao je ranjene i vadio mrtve.. - ispričala je Stanika svojevremeno za Večernje Novosti.
NAPOMENA: Tekstove, fotografije i informacije sa ovog bloga mogu preuzimati svi kojima je stalo do istine. Svako slobodno može preuzimati objave sa ovog portala i postavljati ih na svoje sajtove i portale i svako se može predstavljati kao autor ovog teksta. Slobodno širite i delite ove objave jer jedini cilj ovog bloga je da istina dopre do što više ljudi i da naš narod sazna sve bitne činjenice.
Milutin Praščević je rođen 6. avgusta 1968. u selu Vranić (opština Đakovica) a svoju mladost je proveo upravo u rodnoj Đakovici. U Đakovici se oženio Stanikom sa kojom je dobio troje dece. Svi su živeli lepo i u miru, slozi i harmoniji sa komšijama Albancima u Đakovici. Milutin je po profesiji bio policajac i imao je vrlo visok ugled među svojim sunarodnicima. Međutim, i pored ove časne profesije, Milutin je bio izuzetno skroman, dobar i pošten čovek koji je uvek svima nesebično pomagao. Radio je vredno kako bi sebi i svojoj porodici obezbedio lagodan i kvalitetan život. Bio je vrlo predan svojoj profesiji i obavljao je svoje dužnosti na najbolji mogući način. O Milutinu i njegovoj porodici i danas se mogu čuti samo lepe reči i pohvale.
Već krajem osamdesetih na Kosovo i Metohiju dolaze i prvi nemiri i pobune. Većina Albanaca počinje da se naoružava i prudružuje terorističkoj paravojnoj formaciji OVK ("Oslobodilačka vojska Kosova"). Početkom 1998. počinju prvi napadi na policijske stanice i ubistva srpskih civila i policajaca. Stanje postaje vrlo kritično i vlada sve veća panika i neizvesnost.
Teroristička organizacija OVK bila je sačinjena uglavnom od velikog broja ekstremnih i radikalnih Albanaca među kojima je bilo mnogo pljačkaša, razbojnika, bivših osuđenika. Pripadnici ove jedinice vrlo često su upadali u sela i maltretirali kako srpske tako i albanske i romske civile. Bila su česta silovanja i zlostavljanja ali i ubijanja mladih devojaka. Zbog toga je srpska milicija bila redovno i neprestano angažovana sa ciljem da obezbedi mir i privede pravdi razbojnike.
Jedna od prvih žrtava albanskog terora bio je Slobodan Praščević, Milutinov otac. Slobodan je ubijen u 2. marta 1998. u selu Ratiš kao nenaoružani civil. Imao je 53 godine. Prema svedočenju Kujtima Beriše, u ubistvu Slobodana Praščevića učestvovao je Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja.
- Bili smo u šumi da nasečemo drva. Sreli smo naoružane Albance iz Glođana kako se povlače ka Ratišu. Jedan mi je rekao da su malo pre pucali u Srbe, a da je Daut Haradinaj ubio dva policajca. Jedan je bio N. Otović, a drugoga ne znam. Dok smo kopali rov oko džamije u Rznićima, ovi iz štaba OVK pričali su ko je ubio srpskog policajca iz Dečana Sloba Praščevića, inače komandira odeljenja u Rzniću, i kako je OVK imala problema sa srpskim snagama bezbednosti. Ustao je Toger i ispred svih rekao da su Praščevića likvidirali u zasedi Daut Haradinaj i on. Kazao je i da je sve akcije protiv Srba i izdajnika (Albanaca) naredio Ramuš, što je zaustavilo dalju raspravu - svedočio je svojevremeno Beriša, koji je i sam ubijen 2007. pod čudnim okolnostima.
Milutin Praščević, po struci policijski inspektor, imao je tih dana pune ruke posla. U njegov kvalitetan rad, velike nade su polagali i Srbi i Albanci. Svi su oni očekivali da se nemiri i ubistva zaustave i da narod u Đakovici počne normalno da živi kao i ranije. Veliki broj Albanaca oštro se protivio zločincima iz "OVK". Zbog toga su se mnogi Albanci iz Đakovice pridružili srpskoj policiji sa glavnim ciljem da svom narodu i sugrađanima, zajedničkim snagama, obezbede mir.
Ubistvo Slobodana Praščevića, bio je veliki gubitak i za njegovog sina Milutina ali i za celu porodicu Praščević. Naročito ga je bolelo to što Slobodan nikada nikome nije naudio već je pomagao i Srbima i Albancima. O tome koliko je pokojni Slobodan bio cenjen i poštovan, govori i činjenica da su na njegovoj sahrani prisustvovali brojni albanci koji su osudili zločine OVK.
Teroristi OVK bili su često sakriveni po albanskim selima, dobro naoružani i organizovani. Tamo su oni zasedali, dogovarali se i pravili planove za naredne akcije i zločine. Jedno od takvih sela bilo je i selo Meja, nedaleko od Đakovice. Još početkom 1998. javno se govorilo da su upravo u ovom selu skoncentrisane glave terorističke strukture koje vrše napade i ubijaju civilno stanovništvo. Kako bi se obezbedio mir i kako bi se zaustavio lanac neprekidnog ubijanja i maltretiranja, neko je morao da potisne teroriste iz ovog sela i privede ih pravdi.
Međutim, upravo 14. aprila 1999. NATO agresori su u selu Meja bombardovali kolonu albanskih izbeglica koja je tog dana napuštala Đakovicu. Na stotine albanskih žena, dece i staraca u strahu od NATO bombi, krenulo je u evakuaciju. Nažalost, zločinci im to nisu dozvolili. U jednom danu agresor je iz vadzuha ubio 72 albanska civila, među kojima čak šesnaestoro dece. Bilo je više od stotinu teško ranjenih. I žena i dece i staraca. Svuda su se čuli jauci i vrisci povređenih ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo. U tom trenutku pojavio se veliki broj srpskih policajaca na čelu sa vodnikom Milutinom Praščevićem. Svi su se uključili kako bi pomogli ranjenim civilima i kako bi im pružili prvu pomoć. Milutin je svojim kolegama naglasio da učine sve što je u njihovoj moći kako bi pomogli ranjenicima i deci. Lično je Milutin u svojim rukama nosio ranjenu i povređenu albansku decu i pružao im prvu pomoć. Nesebično je pomagao ženama i ranjenim staricama kako bi brzo došli do bolnice. U tom trenutku nije mislio o tome kako su mu samo godinu dana ranije Albanci ubili oca. U njemu nije bilo ni mržnje ni osvete. Prema rečima njegovih kolega, on je smatrao da samo čini svoju ljudsku dužnost i to baš onako kako ga je pokojni otac učio i savetovao. "Šta su meni ovi nevini ljudi krivi? ova deca, žene, bespomoćni starci nisu krivi za zločine albanskih OVK terorista", ponavljao je u sebi hrabri i pošteni Milutin dok je pomagao ranjenicima. Nije Milutina u tom trenutku zanimala ni vera ni nacija ovih ljudi već jedino to kako da im pomogne da prežive.
Zahvaljujući Milutinu Praščeviću i njegovim kolegama policajcima, stotine ranjenih Albanaca uspešno je evakuisano na bezbedna mesta i pružena im je adekvatna medicinska pomoć. Zahvaljujući ovom humanom gestu, ranjena deca i civili su ostali u životu. Procene pokazuju da bi bez brze i ishitrene akcije Milutina Praščevića i njegovih kolega, bilans mrtvih bio iznad 150. Milutin je pored pomaganja ranjenicima lično učestvovao i u sakupljanju leševa mrtvih kako bi porodice mogle u miru i na adekvatan način da sahrane svoje najmilije.
21. aprila 1999. Milutin Praščević krenuo je sa svojom patrolom u uobičajenu kontrolu kroz Đakovicu sa ciljem da izvidi kako meštani žive, da li ih neko uznemirava i kakva je situacija u gradu. U tom trentuku nedaleko od sela Meja, naoružani albanski ekstremisti izvršili su napad na policijsku patrolu. Sa više od pedeset ispaljenih metaka ubijeni su Milutin Praščević (31), Boban Lazarević (22), Bojan Bogojević (21), Ljubodrag Lazarević (25), Naser Arifaj (37). Na svirep i okrutan način je ugašeno pet mladih života a kolika je bila mržnja albanskih ekstremista svedoči nam i činjenica da je među ubijenima bio i Albanac Naser Arifaj. Toga dana baš nikoga nisu poštedeli!
Veliki heroj i humanista Milutin Praščević ubijen je na strašan i nezamisliv način a do danas baš niko nije procesuiran za ovaj masakr. Ipak, teška sudbina porodice Praščević nije se tu zaustavila. Prema rečima Stanike, udovice Milutina Praševića vlasti samoproglašenog Kosova su na poternicu Interpola stavili i njeno ime i to zbog navodnih ratnih zločina.
- Nastavili su da mi od života prave pakao. Ubili su mi muža i svekra, a sada žele da unište ne samo moj, nego i život moje dece. Uzdam se u Boga jedinoga, da u tome neće uspeti . Treba da ih je sramota pred licem sveta koji ne vidi muke Srba sa Kosmeta. Moj muž je bio policajac. Mučki su ga ubili, a pomagao je preživelim Albancima čiji je konvoj traktora bombardovao NATO, baš u selu Meja. Spasavao je ranjene i vadio mrtve.. - ispričala je Stanika svojevremeno za Večernje Novosti.
- Ne znam šta piše u toj poternici. Ja sam sa decom iz Đakovice pobegla dve nedelje posle početka bombardovanja. Vratila sam se tek na sahranu mužu koji je ubijen 21. aprila. Zbog rata nisam mogla na vreme da stignem na sahranu. Zakasnila sam, a i na sahrani sam jedva izvukla živu glavu. To znaju svi u Đakovici u kojoj sam tada bila dva dana. Više se u nju, niti njenu okolinu, nikada nisam vratila. Nisam otišla ni na sedmodnevni pomen, niti posle četrdeset dana - ispričala je Stanika.
Vest o poternici saznala je od rodbine iz Švajcarske.
- Javili su mi rođaci da bih pripremila decu, jer bi to pronašli na internetu. Sada smo svi na lekovima za umirenje. Do pre dva dana, dok nisam saznala da kao državljanin Crne Gore koja nema sporazum sa Kosovom o ekstradiciji svojih državljana, ne mogu biti izručena Euleksu, nismo smeli iz kuće da izađemo. Niko nas ne dira, ali, daleko od toga da smo spokojni - rekla je Stanika.
Podigla je kredit i počela sa decom da gradi kuću.
- Završili smo sprat, deca nigde ne rade, ali, bar smo bili mirni. Sve do pre nekoliko dana, kada su nam sa Kosova poslali vest. Nit sam "luk jela, nit mirisala", što bi kazao narod, ali - ne vredi. Ostavila sam u Đakovici kosti svekra i supruga, kuću i imanje, ali, očigledno, Albancima je i to malo ...
Albanski teroristi, pripadnici zločinačke OVK, tokom rata na Kosovu i Metohiji (1998-2000) ubili su 392 građana Đakovice, među kojima je čak 38-oro bilo albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo i žena i dece i nepokretnih starica a do danas baš niko nije odgovarao za ove zločine.
Selo Meja ostalo je i ostaće u istoriji upamćeno po svirepom i nekažnom zločinu nad petoricom mladih momaka među kojima je i heroj Milutin Praščević. Osim po ovom zločinu, selo Meja ostalo je upamćeno i po svirepom zločinu NATO agresora kada su za samo sat vremena ubijena 72 albanska civila.
O herojskim delima Milutina Praščevića moramo govoriti često i redovno. Moramo se setiti lika i dela ovog skromnog ali velikodušnog i pravičnog mladića koji i pored ličnog gubitka spasao na desetine civila.
Izvor:
Blic: EKSKLUZIVNO SVEDOČENJE PROTIV HARADINAJA "Ženu su mi silovali, mučili me strujom, a Srbe su klali"
Kurir: ISPOVEST STANIKE PRAŠČEVIĆ: Ubili mi muža i svekra, a sad hoće uništiti moj i život moje dece
NAPOMENA: Tekstove, fotografije i informacije sa ovog bloga mogu preuzimati svi kojima je stalo do istine. Svako slobodno može preuzimati objave sa ovog portala i postavljati ih na svoje sajtove i portale i svako se može predstavljati kao autor ovog teksta. Slobodno širite i delite ove objave jer jedini cilj ovog bloga je da istina dopre do što više ljudi i da naš narod sazna sve bitne činjenice.
Milutin Prascevic was a criminal. He has killed innocent unarmed people in the Municipality of Gjakova. How can you glorify a creature who has killed and massacred infants in the town of Gjakova???
ОдговориИзбриши