Aktivisti iz BIH obeležili mesto stradanja u selu Bravnice i pozvali federalne vlasti da postave spomenik i procesuiraju odgovorne!
U selu Bravnice kod Jajca počinjen je jedan od najmonstruoznijih ratnih zločina tokom poslednjeg rata. Ipak, do danas na ovom mestu ne postoji nikakvo obeležje koje bi svedočilo o stravičnom masakru nad srpskim civilima.
Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najmasovnijih i najbrutalnijih zločina koji su počinjeni na ppodručju bivše SFRJ. Naime, tokom zločinačke akcije "Maestral" regularna vojska Republike Hrvatske upravo na ovom mestu je počinila stravičan masakr nad 81-im civilom srpske nacionalnosti. Hrvatski vojnici su zaustavili autobus pun izbeglica sa područja Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika a potom ispalili nekoliko zolja na njega. Pucali su i iz vatrenog oružja na nenaoružane civile sa ciljem da pobiju što više naroda.
U tom krvavom napadu hrvatskih vojnika ubijen je 81 civil srpske nacionalnosti, među kojima i sedmoro dece od 3 do 17 godina. Veliki broj žena i dece je izgoreo u autobusu a oni koji su imali tu "sreću" da prežive ostali su trajni invalidi bez ruku, nogu, prstiju...Neki civili koji su preživeli su izvedeni i streljani. Preživeli i ranjeni su odvedeni u logore u Livnu gde su izloženi stravičnim torturama a nekoliko žena i devojaka je silovano i zlostavljano.
Za ovaj zločin direktno je osumnjičen sadašni ministar odbrane i potpredsednik vlade Republike Hrvatske. On je tada bio general hrvatske vojske koja je imala aktivnu ulogu i progonu srpskog stanovništva iz Jajca.
Do danas niko nije odgovarao za ovaj stravični masakr a mediji u Republici Srpskoj i Srbiji pune 22 godine ćute o ovoj tragediji koja je zadesila srpski narod. O tome koliko je ovaj zločin zanemaren svedoči i činjenica da u selu Bravnice ne postoji baš nikakvo spomen obeležje koje bi podsećalo na svirepo ubijenu decu i civile. U masovnoj grobnici "Carevo Polje" 1998. eshumirani su posmrtni ostaci 57 žrtava iz Bravnica a 24-oro civila se i dalje vode kao nestali. Među nestalima je i troje dece.
Aktivisti iz Bosne i Hercegovine u svojoj kampanji obeležavanja neobeleženih mesta stradanja obišli su i selo Bravnice i podsetili na ovaj stravičan masakr. Oni su istakli da je važno da federalne vlasti postave odgovarajuće spomen obeležje ovim nevinim žrtvama i pozvali su Tužilaštvo BiH da podigne optužnicu protiv počinioca ovog strašnog zločina. Predmet o ovom masakru postoji i nalazi se u Tužilaštvu više od 10 godina ali niko ne čini ništa kako bi se ovaj zločin rasvetlio a počinioci priveli pravdi.
Preživela žrtva ovog masakra i svedok tragedije u Bravnicama je Sava Gudalo koja je prošle godine za list Ekspres prvi put progovorila o ovom stravičnom zločinu.
– Čuli smo glas: “Četnici, izlazite iz autobusa!” Napolju su stajali hrvatski vojnici sa uperenim cevima, pretili su da će nastaviti da pucaju ako svi ne napustimo vozilo. A onda su nam zapovedili da trčimo, onako sakati i izranavljeni. Gazili smo preko leševa dece i staraca koji su ležali na putu. Upamtila sam jednog dečaka, nije mogao imati više od četrnaest godina, koji je vozio konjsku zapregu, jaukao je dok mu je krv liptala iz rana. Pored njega ležala je mrtva majka. Dok sam se okretala da vidim gde su mi roditelji, videla sam hrvatske vojnike kako iznose leševe iz autobusa. Videla sam i Anđu Vuković kako bez desne šake, koja joj je bila raznesena, iznosi poginulog sina iz autobusa, dok je njena mrtva ćerka ostala u njemu. Njena rođaka Branka Janković izgubila je sina, ćerku i unuka. Moji otac i majka, koji od leševa nisu mogli da dođu do izlaznih vrata, u strahu od novih rafala skočili su kroz prozor. Tu je majka polomila nogu. Oboje su imali više prostrelnih rana i rana od granate. Trčali smo ne znam ni sama koliko dugo. U jednom trenutku sam pala, nisam više osećala nogu, pa su me ponele sestričina i komšinica. Na kraju su nas smestili u neku napuštenu seosku kuću. Pošto u prvi mah nije bilo lekara, sama sam sebi previla nogu sa nešto malo vate koju sam imala – sa tugom se priseća.
– U to sam se uverila kada su u jednom trenutku u kuću u koju smo dovedeni ušla dva mlada hrvatska vojnika. Iz njihovog razgovora saznali smo da je u pitanju motorizovana jedinica iz Sinja. Jedan od njih mi je prišao, nasmejao se i cokulom me udario u ranjenu nogu. U tom trenutku pojavio se lekar, musliman, i isterao ih napolje. Stao je na vrata i rekao da više nijedan vojnik ne sme da uđe u kuću. On nas je previo i pružio nam prvu pomoć. Nedugo pošto je otišao, pročulo se da se sprema pokret, da će sve da nas voze za Knin. Zavladala je panika. Znali smo da se neće dobro završiti ako nas budu prebacili u Hrvatsku – kaže Sava.
Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najmasovnijih i najbrutalnijih zločina koji su počinjeni na ppodručju bivše SFRJ. Naime, tokom zločinačke akcije "Maestral" regularna vojska Republike Hrvatske upravo na ovom mestu je počinila stravičan masakr nad 81-im civilom srpske nacionalnosti. Hrvatski vojnici su zaustavili autobus pun izbeglica sa područja Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika a potom ispalili nekoliko zolja na njega. Pucali su i iz vatrenog oružja na nenaoružane civile sa ciljem da pobiju što više naroda.
U tom krvavom napadu hrvatskih vojnika ubijen je 81 civil srpske nacionalnosti, među kojima i sedmoro dece od 3 do 17 godina. Veliki broj žena i dece je izgoreo u autobusu a oni koji su imali tu "sreću" da prežive ostali su trajni invalidi bez ruku, nogu, prstiju...Neki civili koji su preživeli su izvedeni i streljani. Preživeli i ranjeni su odvedeni u logore u Livnu gde su izloženi stravičnim torturama a nekoliko žena i devojaka je silovano i zlostavljano.
Za ovaj zločin direktno je osumnjičen sadašni ministar odbrane i potpredsednik vlade Republike Hrvatske. On je tada bio general hrvatske vojske koja je imala aktivnu ulogu i progonu srpskog stanovništva iz Jajca.
Do danas niko nije odgovarao za ovaj stravični masakr a mediji u Republici Srpskoj i Srbiji pune 22 godine ćute o ovoj tragediji koja je zadesila srpski narod. O tome koliko je ovaj zločin zanemaren svedoči i činjenica da u selu Bravnice ne postoji baš nikakvo spomen obeležje koje bi podsećalo na svirepo ubijenu decu i civile. U masovnoj grobnici "Carevo Polje" 1998. eshumirani su posmrtni ostaci 57 žrtava iz Bravnica a 24-oro civila se i dalje vode kao nestali. Među nestalima je i troje dece.
Aktivisti iz Bosne i Hercegovine u svojoj kampanji obeležavanja neobeleženih mesta stradanja obišli su i selo Bravnice i podsetili na ovaj stravičan masakr. Oni su istakli da je važno da federalne vlasti postave odgovarajuće spomen obeležje ovim nevinim žrtvama i pozvali su Tužilaštvo BiH da podigne optužnicu protiv počinioca ovog strašnog zločina. Predmet o ovom masakru postoji i nalazi se u Tužilaštvu više od 10 godina ali niko ne čini ništa kako bi se ovaj zločin rasvetlio a počinioci priveli pravdi.
Preživela žrtva ovog masakra i svedok tragedije u Bravnicama je Sava Gudalo koja je prošle godine za list Ekspres prvi put progovorila o ovom stravičnom zločinu.
– Želim da se konačno otkriju i pred sud izvedu nalagodavci i izvršitelji. Mnogo je ljudi koji su bili na licu mesta, a koji su u međuvremenu umrli i nisu dočekali pravdu. Ovo radim zbog njih i zbog moje sestre, koja je stradala tog dana – kaže Sava.
Na početku razgovora, ona naglašava da u koloni i samom autobusu nije bilo nijedne uniformisane i naoružane osobe, da je bila sastavljena od staraca, žena i nejači, te da među muškim osobama nijedna nije bila mlađa od 60 godina:
– To je golim okom bilo vidljivo svakom ko je pucao na autobus. Ispred nas, u koloni koja se kretala prema Jajcu i dalje, bilo je zaprežnih vozila i pešaka. Svi su oni bili napadnuti, bez upozorenja.
Napad je potrajao nekoliko minuta nakon što se autobus zaustavio, a rafali iz automatskog oružja smenjivali su se sa udarima granata, priseća se naša sagovornica. U jednom trenutku začula se jaka eksplozija, autobus je pogođen zoljom i počeo je da gori.
– Čuli smo glas: “Četnici, izlazite iz autobusa!” Napolju su stajali hrvatski vojnici sa uperenim cevima, pretili su da će nastaviti da pucaju ako svi ne napustimo vozilo. A onda su nam zapovedili da trčimo, onako sakati i izranavljeni. Gazili smo preko leševa dece i staraca koji su ležali na putu. Upamtila sam jednog dečaka, nije mogao imati više od četrnaest godina, koji je vozio konjsku zapregu, jaukao je dok mu je krv liptala iz rana. Pored njega ležala je mrtva majka. Dok sam se okretala da vidim gde su mi roditelji, videla sam hrvatske vojnike kako iznose leševe iz autobusa. Videla sam i Anđu Vuković kako bez desne šake, koja joj je bila raznesena, iznosi poginulog sina iz autobusa, dok je njena mrtva ćerka ostala u njemu. Njena rođaka Branka Janković izgubila je sina, ćerku i unuka. Moji otac i majka, koji od leševa nisu mogli da dođu do izlaznih vrata, u strahu od novih rafala skočili su kroz prozor. Tu je majka polomila nogu. Oboje su imali više prostrelnih rana i rana od granate. Trčali smo ne znam ni sama koliko dugo. U jednom trenutku sam pala, nisam više osećala nogu, pa su me ponele sestričina i komšinica. Na kraju su nas smestili u neku napuštenu seosku kuću. Pošto u prvi mah nije bilo lekara, sama sam sebi previla nogu sa nešto malo vate koju sam imala – sa tugom se priseća.
Sava Gudalo nema dilemu oko toga da su u ubijanju civila u Bravnicama učestvovale snage regularne hrvatske vojske. Na uniformama su se jasno videle oznake na osnovu kojih su zaključili da nisu u pitanju lokalne jedinice bosanskih Hrvata…
– U to sam se uverila kada su u jednom trenutku u kuću u koju smo dovedeni ušla dva mlada hrvatska vojnika. Iz njihovog razgovora saznali smo da je u pitanju motorizovana jedinica iz Sinja. Jedan od njih mi je prišao, nasmejao se i cokulom me udario u ranjenu nogu. U tom trenutku pojavio se lekar, musliman, i isterao ih napolje. Stao je na vrata i rekao da više nijedan vojnik ne sme da uđe u kuću. On nas je previo i pružio nam prvu pomoć. Nedugo pošto je otišao, pročulo se da se sprema pokret, da će sve da nas voze za Knin. Zavladala je panika. Znali smo da se neće dobro završiti ako nas budu prebacili u Hrvatsku – kaže Sava.
U masovnoj grobnici su otkopana tela dece Dragana (3), Borke (6), Velibora (13) i Borislava (6) Jankovića kao i Vladimira Simića (10), dok se za Aleksandrom (4) i Vesnom (6) Petrić kao i Danijelom Janković (16) još uvek traga i vode se kao nestali jer su izgoreli u autobusu ali su tijela sakrivena.
Ovo je samo još jedan od mnogobrojnih zločina nad srpskim civilima koji su počinili hrvatski vojnici. Srpskim civilima, među kojima kojima sedmoro djece, ubijenim u selu Bravnice nije podignuto nikakavo spomen obilježje koje bi sjedočilo o masakru velikih razmejera koji je počinjen tokom zločinačke akcije hrvatske vojske Maestral.
Savez Srba iz regiona takođe je zatražio da se stradaloj srpskoj djeci i civlima podigne spomen obležje i da se konačno započne istraga o ovom zločinu.
Коментари
Постави коментар