Na današnji dan 28. aprila 1994. godine, u Ilijašu je svirepo ubijena četrnaestogodišnja devojčica Slađana Milanović.
Tog toplog, prolećnog dana neprijateljski snajperski metak je zauvek prekinuo jedan mladi život. Tek što je zakoračila u četrnaestu godinu života, naoružani ekstremisti bez milosti su ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Slađana nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu. Ubijena je na povrtaku iz škole. Nije ni slutila da će tog 28. aprila poslednji put rešavati zadatke iz matematike, pisati sastave iz srpskog jezika i slušati predavanja iz biologije...Bilo je to poslednje školsko zvono za ovu nedužnu devojčicu. Nažalost, školsko zvono je ubrzo zamenjeno crkvenim..
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kao što se to radilo u slučajevima muslimanskih žrtava.Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Takozvana armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je više od 300 civila svih nacionalnosti a među žrtvama je bilo i 44-oro dece. Oni koji su imali sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Bosna i Hercegovina ne želi da zna za više od 200 dece koja su ubijena samo zato što su bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. To je bila jedina njihova krivica!
I nema veze što su ova deca rođena i odrasla u Sarajevu i njegovim predgrađima, njihovi dželati su ipak više poštovani i cenjeni među današnjim Sarajlijama, dok su ovi nevini anđeli potpuno zaboravljeni.
Već dugo u Sarajevu postoji inicijativa da se podigne spomenik mudžahedinima i dobrovoljcima iz arapskih zemalja koji su ratovali na strani Bošnjaka ali nikome nije palo na pamet da podigne spomenik rođenim Sarajlijama - žrtvama ovih "dobrovoljaca". Navešćemo primer Mirjane Dragičević iz Ilijaša koju su silovali i ubili mudžahedini. Za današnje Sarajlije, mala Mirjana je bila agresor a njeni dželati "uvaženi građani i gosti koji zaslužuju spomenik". Sramno i jadno!
Tog toplog, prolećnog dana neprijateljski snajperski metak je zauvek prekinuo jedan mladi život. Tek što je zakoračila u četrnaestu godinu života, naoružani ekstremisti bez milosti su ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Slađana nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu. Ubijena je na povrtaku iz škole. Nije ni slutila da će tog 28. aprila poslednji put rešavati zadatke iz matematike, pisati sastave iz srpskog jezika i slušati predavanja iz biologije...Bilo je to poslednje školsko zvono za ovu nedužnu devojčicu. Nažalost, školsko zvono je ubrzo zamenjeno crkvenim..
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kao što se to radilo u slučajevima muslimanskih žrtava.Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Takozvana armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je više od 300 civila svih nacionalnosti a među žrtvama je bilo i 44-oro dece. Oni koji su imali sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Bosna i Hercegovina ne želi da zna za više od 200 dece koja su ubijena samo zato što su bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. To je bila jedina njihova krivica!
I nema veze što su ova deca rođena i odrasla u Sarajevu i njegovim predgrađima, njihovi dželati su ipak više poštovani i cenjeni među današnjim Sarajlijama, dok su ovi nevini anđeli potpuno zaboravljeni.
Već dugo u Sarajevu postoji inicijativa da se podigne spomenik mudžahedinima i dobrovoljcima iz arapskih zemalja koji su ratovali na strani Bošnjaka ali nikome nije palo na pamet da podigne spomenik rođenim Sarajlijama - žrtvama ovih "dobrovoljaca". Navešćemo primer Mirjane Dragičević iz Ilijaša koju su silovali i ubili mudžahedini. Za današnje Sarajlije, mala Mirjana je bila agresor a njeni dželati "uvaženi građani i gosti koji zaslužuju spomenik". Sramno i jadno!
Na spomeniku koji bi trebao do kraja septembra da bude podignut u dvorištu osnovne škole "Sveti Sava" biće ispisana imena svih dečaka i devojčica koji su nastradali tokom muslimanske agresije na deset sarajevskih opština. Na tom spomeniku naći će se i ime Slađane Milanović kao i ostale dece ubijene u Ilijašu.
Коментари
Постави коментар