Na današnji dan 12. aprila 1999. NATO agresori su u Grdelici bombardovali voz koji se kretao iz Niša za Vranje i tako usmrtili 16 srpskih civila. Najmlađa žrtva je imala samo šest godina.
Vagoni su goreli na mostu, a delovi ljudskih tela razleteli su se svud naokolo, bilo ih je i na granama drveća. Ljudi su jaukali, priseća se dr Miodrag Kostić
GRDELICA - Drugi kako hoće, Grdelica NATO bombardovanje da zaboravi ne može i neće, kaže dr Miodrag Kostić iz ovog mesta, svedok napada na civilni voz 12. aprila 1999.
Činjenice su sledeće - bio je drugi dan pravoslavnog Uskrsa, ponedeljak, kad je brzi voz broj 393 iz Niša za Vranje i Ristovac prošao kroz Grdelicu. Malo kasnije, u 11 sati i 39 minuta, jaka eksplozija zatresla je kuće, izvaljujući vrata i prozore iz ležišta. Meštani, zasuti srčom, odmah su znali - NATO je gađao mostove! Iza poslednjih kuća, gotovo se ukrštaju železnički i automobilski most preko Južne Morave, čijim bi rušenjem automobilski saobraćaj prema Makedoniji i Grčkoj bio znatno otežan, a železnički potpuno odsečen.
Usijani vagoni
- Ali niko nije mogao da zamisli da će gađati baš kad naiđe voz - pričaju i danas meštani uglas, kad se u kafani povede razgovor na tu temu.
Dr Kostić, internista, tog dana se vratio s dežurstva u leskovačkoj bolnici i po običaju se uputio u grdelički Dom zdravlja, gde mu je supruga radila kao lekar. Tad je puklo. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu, i prva kola gurnula napred nekih stotinak metara. Deset sekundi kasnije, drugi projektil srušio je drumski most. Treća je pala na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most.
- Trčali smo ka mestu odakle je kuljao dim. Vagoni su goreli na mostu, a delovi ljudskih tela razleteli su se svud naokolo, bilo ih je i na granama drveća. Ljudi su jaukali, neki su se izvlačili kroz razbijene prozore - priseća se Kostić.
Prvi su na mesto nesreće stigli zaposleni iz Doma zdravlja, policajci iz lokalne stanice, kao i neki meštani. A nakon 30 minuta kasnije pristigle su i ekipe vatrogasaca i Hitne pomoći iz Leskovca. Borba s vatrom trajala je sat vremena, ali usijanim vagonima spasioci nisu mogli da priđu još nekoliko časova posle toga.
Na spomeniku postavljenom uz železnički most danas je uklesano 14 imena, uz napomenu da neka tela nisu identifikovana. Prema svedočenju konduktera voza broj 393, u kompoziciji je bilo pedesetak osoba, među njima i deca. Branimir Stanijanović iz Aleksinca je tog 12. aprila imao šest godina. Mesecima kasnije Velika Morava izbacivala je na obalu, daleko nizvodno od mosta, ljudska tela.
Činjenice su sledeće - bio je drugi dan pravoslavnog Uskrsa, ponedeljak, kad je brzi voz broj 393 iz Niša za Vranje i Ristovac prošao kroz Grdelicu. Malo kasnije, u 11 sati i 39 minuta, jaka eksplozija zatresla je kuće, izvaljujući vrata i prozore iz ležišta. Meštani, zasuti srčom, odmah su znali - NATO je gađao mostove! Iza poslednjih kuća, gotovo se ukrštaju železnički i automobilski most preko Južne Morave, čijim bi rušenjem automobilski saobraćaj prema Makedoniji i Grčkoj bio znatno otežan, a železnički potpuno odsečen.
Usijani vagoni
- Ali niko nije mogao da zamisli da će gađati baš kad naiđe voz - pričaju i danas meštani uglas, kad se u kafani povede razgovor na tu temu.
Dr Kostić, internista, tog dana se vratio s dežurstva u leskovačkoj bolnici i po običaju se uputio u grdelički Dom zdravlja, gde mu je supruga radila kao lekar. Tad je puklo. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu, i prva kola gurnula napred nekih stotinak metara. Deset sekundi kasnije, drugi projektil srušio je drumski most. Treća je pala na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most.
- Trčali smo ka mestu odakle je kuljao dim. Vagoni su goreli na mostu, a delovi ljudskih tela razleteli su se svud naokolo, bilo ih je i na granama drveća. Ljudi su jaukali, neki su se izvlačili kroz razbijene prozore - priseća se Kostić.
Prvi su na mesto nesreće stigli zaposleni iz Doma zdravlja, policajci iz lokalne stanice, kao i neki meštani. A nakon 30 minuta kasnije pristigle su i ekipe vatrogasaca i Hitne pomoći iz Leskovca. Borba s vatrom trajala je sat vremena, ali usijanim vagonima spasioci nisu mogli da priđu još nekoliko časova posle toga.
Na spomeniku postavljenom uz železnički most danas je uklesano 14 imena, uz napomenu da neka tela nisu identifikovana. Prema svedočenju konduktera voza broj 393, u kompoziciji je bilo pedesetak osoba, među njima i deca. Branimir Stanijanović iz Aleksinca je tog 12. aprila imao šest godina. Mesecima kasnije Velika Morava izbacivala je na obalu, daleko nizvodno od mosta, ljudska tela.
STRADALA I TRUDNICA S MUŽEM
NATO rakete koje su 12. aprila 1999. spržile voz i putnike na železničkom mostu na ulazu u Grdeličku klisuru prekinule su život i snove tek venčanih Ane Bjeletić iz Leskovca i Ivana Markovića iz Vladičinog Hana.
Ana i Ivan, koje su zbog velike ljubavi i tragičnog kraja prozvali Romeom i Julijom, zajedno su studirali hemiju u Nišu, upisali doktorske studije, zaposlili se u Leskovcu i iznajmili stan. Činilo se da ništa ne stoji na putu njihovoj sreći.
Dan pre nesreće Ivan je dobio vojni poziv. Do rodnog grada, po poziv, krenuli su vozom jer su putovanja autoputem bila rizična. Do stanice ih je ispratio Anin otac Žarko Bjeletić. Četrdeset minuta kasnije čuo je da je voz bombardovan i otišao u bolnicu gde su dovoženi ranjeni. Njegove ćerke i zeta nije bilo među njima. Ana i Ivan poginuli su u kupeu drugog vagona međunarodnog voza 939, gde je poginulo još 13 putnika. Sahranjeni su u Vladičinom Hanu. Njihovi roditelji Mladena i Žarko Bjeletić i Ljubinka i Časlav Marković, koji su osnovali Fond "Ana Bjeletić i Ivan Marković" za talentovane gimnazijalce, nikada nisu javno govorili o tragediji.
- Tužno je što je Srbija zaboravila svoje žrtve i što su nam sada vlade država koje su nas bombardovale najveći prijatelji - kaže za "Blic" Žarko Bjeletić.
ŽRTVE ZLOČINA U GRDELICI :
1. Radomir Jovanović (1954),
2. Zoran Jovanović (1954),
3. Ana Marković Bjeletić (1973),
4. Ivan Marković (1973),
5. Petar Mladenović (1952),
6. Verka Mladenović (1952),
7. Svetomir Petković (1934),
8. Divna Stanijanović (1959),
9. Branimir Stanijanović (1993),
10. Vidosav Stanijanović (1954),
11. Simeon Todorov (1968),
12. Jasmina Veljković (1973),
13. Ivan Živković (1973);
14. - 16. tri neidentifikovana tela
Izvor:
Blic: AGRESIJA ZBRISALA CELU PORODICU "NATO BOMBE su mi ubile majku, oca i sestru"
Kurir: VOZ SMRTI: Grdelica NATO bombardovanje da zaboravi ne može i neće!
Коментари
Постави коментар