MASAKR NA BRČANSKOJ MALTI: Dan kada je ubijena tuzlanska mladost

Danas se navršava 26 godina od stravičnog, nekažnjenog zločina muslimanskih ekstremista nad 59 vojnika i civila u Tuzli. Za ovaj zločin niko nije odgovarao

Napad na Tuzlanskoj koloni poznat i kao Masakr na Brčanskoj Malti je jedan od prvih i najtežih zločina počinjenih nad građanima Tuzle koji se dogodio 15. maja 1992. godine. Muslimanske snage su tog dana masakrirale 59 civila i vojnika JNA. 

Maj je za Tuzlanske Srbe najtužniji mesec. Svi osećaju nelagodu, bol i grč u želucu. Jer 15. maja na Brčanskoj Malti je masakrirano 59 građana srpske nacionalnosti.  Tuzlanska Kolona je i danas nekažnjen zločin, a svaki prolazak pored tog mesta  podseća na najveću tragediju ovog grada. 


Napad na Tuzlansku kolonu počinili su naoružani lokalni muslimani i Hrvati, svrstani u oružane formacije Patriotska liga, Teritorijalna odbrana i Zelene beretke. Oni su kukavički i
verolomno napali kolonu vozila JNA koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad. Kolonu je sačinjavalo oko 200 motornih, pretežno teretnih, vozila i oko 6oo pripadnika JNA: rezervista, vojnih starešina i regruta  ali i civila - izbeglica iz Hrvatske i Tuzle koji su u kasarni pronašli privremeni smeštaj. 

Prema odredbama Rezoluciji SB UN i u dogovoru predstavnika SRJ i BiH pripadnici JNA  trebalo je da ovu republiku napuste do 19. maja 1992. Predstavnici JNA su se disciplinovano držali postavljenih rokova i dogovorenih uslova za napuštanje kasarni i grada.

Napad na Brčanskoj malti bio je prethodno dobro isplaniran i pripremljen sa jedinim ciljem da se onemogući mirna evakuacija i da se ubije što više Srba pripadnika JNA i civila. Organizatori i predvodnici ove muslimansko-hrvatske akcije nisu se osvrtali ni poštovali blagovremeno postignute dogovore i utvrđene rokove.


Tela mnogih pokojnika su spaljena, a neka tajno pokopana verovatno negde na zelenim
površinama grada. Uskoro potom počelo je u Tuzli i stradanje srpskih bogomolja. Oštećena je Saborna crkva Uspenje Presvete Bogorodice iz 1882. godine. Dva puta je granatiran i dva puta pljačkan Episkopski dvor.


Granatirana je i upravna zgrada i crkva Svetog Georgija iz 1910.

Prosečna starost ubijenih bila je 23 godine. 

Miodrag Vukmirica bio je na redovnom služenju vojnog roka u Tuzli 1992. godine. Jedan je od učesnika vojne kolone, koja je napadnuta na današnji dan pre 24 godine, povlačeći se iz ovog grada. U napadu je poginulo najmanje 59 pripadnika JNA.

Napad u Tuzli izveden je na motorizovanu brigadu JNA, koja se u dogovoru s vlastima mirno povlačila iz kasarne sa oko 200 motornih vozila i oko 600 starešina i vojnika.

Vukmirica je tog dana preživeo, iako je bio ranjen i zadobio ozbiljne opekotine. Danas živi u Beogradu. Njegova svedočenja korištena su na suđenju Iliji Jurišiću, pripadniku bosanskohercegovačke policije koji je pravosnažno oslobođen optužbi da je naredio napad u Tuzli.

''Pre svega da kažem da sam imao dobru negu u bolnici 25 dana, što se ne može reći za zatvor Preporod u kome sam proveo 35 dana. Nakon 60 dana sam imao razmenu i 15. jula 1992. godine prešao u Republiku Srpsku, pa u Srbiju. Što se tiče toga dana, prvi pucanj, kako je dalja istraga pokazala, desio se baš gde sam ja nastradao. Ponavljam da sam bio u vidno obeleženom bolničkom pincgaueru. Ko je prvi zapucao, verovatno niko nikada neće saznati. Ja samo stalno pričam nešto što se može videti na video snimku. Istoga dana kada je vraćena kolona oko 14.30 sati sa Brčanske Malte na ulici je bilo mnogo ljudi, mnogo kola , život se odvijao u Tuzli normalno i čuo se cvrkut ptica. Kada je kolona uveče oko 18.30 sati krenula iz kasarne, malo toga je bilo slično, nije bilo kola, ptica...'', ispričao je Vukmirica za N1.

Priseća se momenta kada su stanari jedne zgrade ukazali pomoć. Bolnički tretman, kaže, bio je dobar, a pamti i osoblje bolnice u kojoj je boravio.

'Prvi deo kolone pušten je da prođe. Da je Armija nešto htela, mogla je kao i naredni dan, kada se aerodrom selio, da podigne avione i da zapreti, mogli smo i da izađemo peške pored vozila, a ne da budemo kao glineni golubovi u vozilima. Ja sam stvarno imao sreću što me je zarobio komandant civilne policije i videvši da sam redovan vojnik iz vojne knjižice rekao da me ostave na stranu, pa su mi posle toga stanari zgrade ukazali pomoć. I javio sam se telefonom kući da znaju da sam živ. Naravno, da nisam rekao da sam ranjen, ali sam znao da će do njih stizati različite informacije'', ispričao je Vukmirica za N1.

Usledilo je lečenje, a potom i boravak u zatvoru.

''Oko 23 sata tog 15. maja, vozilom hitne pomoći prebačen sam u bolnicu na odeljenje dečijih opekotina. Na tom odeljenju sam bio sam i dobio sam adekvatnu medicinsku negu. Svaki ljudski pozdrav i zahvalnost za osoblje na tom odeljenju tada. Sestre su bile, čini mi se Aida i Meliha, nisam siguran. Ranjen sam u nogu od metka, a od vatre su mi stradale leva strana tela i obje šake. Počeo sam da gorim u bolničkom vozilu i izleteo sam kroz prozor na zadnjim vratima, upao u asfalt koji je goreo i tu sam pretrpio teške povrede šake. Pretrčao sam u park, uvaljao se i ugasio, uleteo u haustor i tu su me zarobili'', priseća se Miodrag Vukmirica u razgovoru za N1.

Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je oslobodio pripadnika policije BiH Iliju Jurišića optužbi za ratni zločin, jer nije bilo dokaza da je naredio napad na kolonu vojnika JNA u Tuzli 1992. godine.

Bol koju Tuzlaci osećaju već dvadeset šest godina još je veća kada znaju da za živote njihovih prijatelja, rođaka, dece, braće i sestara niko nije odgovarao i da se zločinci sasvim slobodno kreću tuzlanskim i sarajevskim ulicama. Bol je snažnija jer ni institucije ove zemlje odavno ne mare za zločince.