U sredu 27. juna navršava se 19 godina od stravičnog zločina albanskih ekstremista u selu Dojnice kod Prizrena. Tog vrelog, junskog dana kidnapovano je 16 žena i staraca srpske nacionalnosti
27. juna 1999. naoružani albanski ekstremisti - pripadnici terorističke "OVK" upali su u etnički čisto srpsko selo Dojnice u opštini Prizren gde su počinili težak masakr. Kidnapovano je 16 civila (15 Srba i jedan Bošnjak) a njihova tela do danas nisu pronađena. Među žrtvama je bilo devet starijih žena.
Prema popisu iz 1991. u Dojnicama je živelo 90 stanovnika srpske nacionalnosti a danas je ovo mesto izbrisano sa lica zemlja. Albanski zločinci su čitavo selo spalili do temelja a sve srpske kuće i društvene objekte sravnili i porušili. Uništeni su i seosko groblje i pravoslavna crkva.
Srpski civili odlučili su da ostanu u svome selu i nakon dolaska međunarodnih snaga, verujući da im komšije Albanci neće nauditi budući da nikada nikome nisu nešto nažao učinili. Međutim, takva pacifistička misao im je brzo došla glave. Zveri u ljudskom obliku ubijali su sve pred sobom. Zločinci žedni krvi nisu štedeli ni žene, ni nemoćne starce pa čak ni decu.
„Tog kobnog 27.juna 1999. Godine ostali su uglavnom u selu stari i nemoćni, verovatno kao i svi, razmišljajući da nikada nikom ništa nažao nisu učinili nisu napustili selo“, ispričao je pre nekoliko godina za medije Miodrag Antić kome su u Dojnicama ubijeni majka i otac.
Nakon ulaska OVK terorista u selo, Đekić Srećko, N.B. i S.M. uspeli su da pobegnu sakrivši se u obližnji kanal gde su ih pronašli pripadnici KFOR-a i sklonili u Bogosloviju, dok se ostalim otetim stanovnicima sela Dojnice od tada gubi svaki trag. Nekoliko dana kasnije, Đekić Srećko je iz Bogoslovije otišao da se sastane sa poznanikom iz sela Skorobište, opština Prizren, i više se nije vratio.
Prema navodima sina otetog Spasić Jefte, Spasić Đure, njegov otac je 9. juna 1999. godine, razgovarao sa komandantom OVK Ekremom Redžom, o zaštiti srpskih civila iz sela Dojnice. U pregovorima je takođe učestvovao i pripadnik OVK Suljejmani Rifat (Sulejmani Rifat), bivši oficir jugoslovenske armije.
Posmrtni ostaci kidnapovanih Srba do danas nisu pronađeni a postoji velika sumnja da se nalaze u nekoj od mnogobrojnih masovnih grobnica na teritoriji Prizrena. Takođe, postoje indicije da su kidnapovani Srbi bili žrtve trgovine organima.
Tužno je i žalosno što masovni zločin u Dojnicama nikada nije dobio medijsko pokriće onako kako se to čini u slučaju zločina u Starom Grackom, Košarama ili Goraždevcu. Godinama obeležavanje stradanja nevinih civila u Dojnicama prolazi u potpunoj medijskoj tišini. Za zločin nad 16-oro srpskih civila do danas niko od albanskih zločinaca nije odgovarao niti je procesuiran. Opštinske vlasti u Prizrenu takođe odbijaju i postavljanje bilo kakvog spomen obeležja koje bi svedočilo o teškom zločinu koji je počinjen u junu 1999.
Albanski zločinci su samo na području Prizrena, u periodu od 1998-2000, ubili i oteli 350 građana srpske, romske i bošnjačke nacionalnosti. Među žrtvama je bilo i devetnaestoro dece. Najmlađe žrtve albanskog terora u Prizrenu bile su bebe: šestomesečna Zorica Dimić, šestomesečna Samira Kastrati i četvoromesečni Sava Mladenović koji je spaljen sa svojom majkom u njihovoj porodičnoj kući u centru Prizrena. Javnosti su takođe poznata i svirepa ubistva šestogodišnje Ane Takić na Veliku Gospojinu 1999. i dvanestogodišnje Izabele Tamniku, devojčice turske nacionalnosti.
Gde je pravda i da li je ona dostižna za srpske žrtve, pitaju se kako porodice ubijenih i nestalih tako i svi građani kojima je stalo do pravde i istine.
Gde su nevladine organizacije da podsete na stravične zločine nad srpskom decom i civilima na Kosovu i Metohiji?
Zašto su im srpske žrtve nevažne ?
Izvor: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2013/02/KO-Otmice-i-nestanci-ne-Albanaca-na-Kosovu.pdf
27. juna 1999. naoružani albanski ekstremisti - pripadnici terorističke "OVK" upali su u etnički čisto srpsko selo Dojnice u opštini Prizren gde su počinili težak masakr. Kidnapovano je 16 civila (15 Srba i jedan Bošnjak) a njihova tela do danas nisu pronađena. Među žrtvama je bilo devet starijih žena.
Prema popisu iz 1991. u Dojnicama je živelo 90 stanovnika srpske nacionalnosti a danas je ovo mesto izbrisano sa lica zemlja. Albanski zločinci su čitavo selo spalili do temelja a sve srpske kuće i društvene objekte sravnili i porušili. Uništeni su i seosko groblje i pravoslavna crkva.
Srpski civili odlučili su da ostanu u svome selu i nakon dolaska međunarodnih snaga, verujući da im komšije Albanci neće nauditi budući da nikada nikome nisu nešto nažao učinili. Međutim, takva pacifistička misao im je brzo došla glave. Zveri u ljudskom obliku ubijali su sve pred sobom. Zločinci žedni krvi nisu štedeli ni žene, ni nemoćne starce pa čak ni decu.
„Tog kobnog 27.juna 1999. Godine ostali su uglavnom u selu stari i nemoćni, verovatno kao i svi, razmišljajući da nikada nikom ništa nažao nisu učinili nisu napustili selo“, ispričao je pre nekoliko godina za medije Miodrag Antić kome su u Dojnicama ubijeni majka i otac.
Nakon ulaska OVK terorista u selo, Đekić Srećko, N.B. i S.M. uspeli su da pobegnu sakrivši se u obližnji kanal gde su ih pronašli pripadnici KFOR-a i sklonili u Bogosloviju, dok se ostalim otetim stanovnicima sela Dojnice od tada gubi svaki trag. Nekoliko dana kasnije, Đekić Srećko je iz Bogoslovije otišao da se sastane sa poznanikom iz sela Skorobište, opština Prizren, i više se nije vratio.
Prema navodima sina otetog Spasić Jefte, Spasić Đure, njegov otac je 9. juna 1999. godine, razgovarao sa komandantom OVK Ekremom Redžom, o zaštiti srpskih civila iz sela Dojnice. U pregovorima je takođe učestvovao i pripadnik OVK Suljejmani Rifat (Sulejmani Rifat), bivši oficir jugoslovenske armije.
Posmrtni ostaci kidnapovanih Srba do danas nisu pronađeni a postoji velika sumnja da se nalaze u nekoj od mnogobrojnih masovnih grobnica na teritoriji Prizrena. Takođe, postoje indicije da su kidnapovani Srbi bili žrtve trgovine organima.
Tužno je i žalosno što masovni zločin u Dojnicama nikada nije dobio medijsko pokriće onako kako se to čini u slučaju zločina u Starom Grackom, Košarama ili Goraždevcu. Godinama obeležavanje stradanja nevinih civila u Dojnicama prolazi u potpunoj medijskoj tišini. Za zločin nad 16-oro srpskih civila do danas niko od albanskih zločinaca nije odgovarao niti je procesuiran. Opštinske vlasti u Prizrenu takođe odbijaju i postavljanje bilo kakvog spomen obeležja koje bi svedočilo o teškom zločinu koji je počinjen u junu 1999.
Albanski zločinci su samo na području Prizrena, u periodu od 1998-2000, ubili i oteli 350 građana srpske, romske i bošnjačke nacionalnosti. Među žrtvama je bilo i devetnaestoro dece. Najmlađe žrtve albanskog terora u Prizrenu bile su bebe: šestomesečna Zorica Dimić, šestomesečna Samira Kastrati i četvoromesečni Sava Mladenović koji je spaljen sa svojom majkom u njihovoj porodičnoj kući u centru Prizrena. Javnosti su takođe poznata i svirepa ubistva šestogodišnje Ane Takić na Veliku Gospojinu 1999. i dvanestogodišnje Izabele Tamniku, devojčice turske nacionalnosti.
Gde je pravda i da li je ona dostižna za srpske žrtve, pitaju se kako porodice ubijenih i nestalih tako i svi građani kojima je stalo do pravde i istine.
Gde su nevladine organizacije da podsete na stravične zločine nad srpskom decom i civilima na Kosovu i Metohiji?
Zašto su im srpske žrtve nevažne ?
Izvor: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2013/02/KO-Otmice-i-nestanci-ne-Albanaca-na-Kosovu.pdf
Коментари
Постави коментар