Пређи на главни садржај

SEĆANJA NA DVOJCU SRBA UBIJENIH 11. SEPTEMBRA 2001.

Tokom terorističkog napada 11. septembra 2001. ugašeno je više od tri hiljade života a među njima smrtno su stradala i dva Srbina: Vladimir Tomašević i Bojan Kostić




Napad koji se odigrao tog dana usmrtio je 2.996 ljudi i povredio više od 6.000 drugih. Među njima je 265 putnika u četiri oteta aviona, 2.606 osoba u kulama Svetskog trgovinskog centra i okolini, kao i 125 ljudi u Pentagonu.
Većina žrtava bili su civili, osim 71 policajca i 343 vatrogasca koji su poginuli u Svetskom trgovinskom centru, 1 policajac koji je poginuo na letu 93 United Airlines koji se srušio blizu Šenksvila u Pensilvaniji, 55 pripadnika vojnog osoblja u Pentagonu i 19 terorista koji su poginuli u četiri oteta aviona. Ukupno 2.605 američkih državljana poginulo je u napadu, kao i 372 strana državljanina. Više od 90 država sveta izgubilo je svoje državljane u napadima, među kojima su Velika Britanija, Dominikanska Republika, Indija, pa i naša zemlja.
Svega 14 osoba uspelo je da pobegne iz udarne zone Južne kule Svetskog trgovinskog centra (spratovi 77 do 85) nakon što je u nju udario let 175 United Airlines, a samo 4 osobe sa spratova iznad. Osobe su pobegle iz Južne kule koristeći A stepenište u severozapadnom uglu zgrade, što je bilo jedino stepenište koje je ostalo čitavo nakon udara. Istražitelji veruju da je A stepenište ostalo prohodno sve do urušavanja kule u 9:59. Zbog problema u komunikaciji između operatera na broju 911 i policijskih službi na terenu, većina njih nije znala da je A stepenište prohodno, već su preživele iznad udarne zone navodili da sačekaju pomoć spasitelja.


U krvavom napadu muslimanskih ekstremista 11. septembra 2001. Rad­mi­la i An­dri­ja To­ma­še­vi­ć su izgbili sina Vladimira. Na vi­di­kov­cu Se­ver­ne ku­le Svet­skog tr­go­vin­skog cen­tra u te­ro­ri­stič­kom na­pa­du na Nju­jork na­stra­dao je nji­hov sin Vla­di­mir Tomašević. Oni su na pe­tu go­di­šnji­cu te­ro­ri­stič­kog na­pa­da na Nju­jork, do­pu­to­va­li su iz Be­o­gra­da na me­sto gde je tra­gič­no u 36. go­di­ni pre­ki­nut ži­vot nji­ho­vog si­na:
- Obo­je nas ob­u­zi­ma ista tu­ga, raz­mi­šlja­mo šta se de­ša­va­lo sa Vla­di­mi­rom u vre­me na­pa­da. Te­ško nam je što je u na­po­nu sna­ge mo­rao tu da za­vr­ši - ispričao je tada An­dri­ja To­ma­še­vić.
Vla­di­mir To­ma­še­vić je 11. sep­tem­bra 2001. go­di­ne pr­vi put iz To­ron­ta, gde je bio za­me­nik pred­sed­ni­ka kom­pa­ni­je "Op­tus", za­du­žen za raz­voj bi­zni­sa, do­pu­to­vao na fi­nan­sij­sku kon­fe­ren­ci­ju u Nju­jork ko­ju je or­ga­ni­zo­va­la bri­tan­ska fir­ma "Rik vo­te­res". Pret­hod­nog da­na sa­sta­nak je na naj­vi­šoj tač­ki Se­ver­nog tor­nja po­čeo oko 10 sa­ti. Tog 11. sep­tem­bra, u uto­rak, sa­sta­nak je po­čeo ra­ni­je, kao rad­ni do­ru­čak. Ni­kad ni­je za­vr­šen.
Bo­jan Ko­stić i Vla­di­mir To­ma­še­vić su je­di­ne dve žr­tve na­pa­da iz Be­o­gra­da. Se­stre obo­ji­ce na­stra­da­lih su u Lon­do­nu i u kon­tak­tu su.

ZA­BO­RA­VLJE­NI
- BROJ­NE su or­ga­ni­za­ci­je po­ro­di­ca na­stra­da­lih u Nju­jor­ku i Bri­ta­ni­ji. Oni se sa­sta­ju, di­sku­tu­ju, or­ga­ni­zu­ju po­se­te spo­me­ni­ci­ma. A mi smo, kao ro­di­te­lji u Sr­bi­ji, u pot­pu­no­sti iz­van to­ga, ka­že An­dri­ja To­ma­še­vić.
- Po­čet­kom no­vem­bra 2001. go­di­ne smo pri­hva­ti­li od nju­jor­ških vla­sti ur­nu, jer se pret­po­sta­vlja­lo da ni­šta ni­je osta­lo od lju­di ko­ji su bi­li u ku­la­ma bli­zna­ki­nja­ma. Vla­di­mi­ro­va su­pru­ga ju je pre­ne­la i po­lo­ži­la u Be­o­gra­du. Po­sle dve go­di­ne smo do­bi­li oba­ve­šte­nje da su pre­tre­som ma­te­ri­ja­la sa me­sta na­pa­da, ko­ri­šće­njem DNK, pro­na­šli pr­vo je­dan deo po­smrt­nih osta­ta­ka, sle­de­će go­di­ne su pro­na­šli još je­dan deo ko­ji ni­smo još pre­u­ze­li.
Pi­ta­mo se da li su mo­gle oba­ve­štaj­ne slu­žbe SAD da bla­go­vre­me­no pred­u­pre­de na­pad. A ka­da se on već do­go­dio, pi­ta­nje je ko­li­ko sa­da pre­u­zi­ma­ju da se to vi­še ne po­no­vi - na­gla­ša­va otac Vla­di­mi­ra To­ma­še­vi­ća.


Bojan Kostić (34) je rođen u Beogradu. Preselio se u Sjedinjene Američke Države sredinom ’80-ih zbog studija. Videvši pogled iz Grand Army Plaze u Njujorku bio je „upecan“. Svojom tipično srpskom direktnošću pitao je svoju verenicu Suzan Ferm da se useli kod njega već na prvom sastanku. Nakon tri nedelje je pristala. Bojan je radio kao trgovac i stizao je na posao tačno u 6:00 svakog jutra. Veče pre napada, Suzan je proveravala njegovo znanje, budući da se spremao da polaže test za dobijanje američkog državljanstva. Uspešno je odgovorio na sva pitanja. Suzan je izjavila: „Bio je spreman.“

Jedva minut posle strahovite eksplozije Bojan je telefonom pozvao svoju verenicu Šveđanku Suzan i mirnim glasom joj na sekretarici ostavio poruku: "Avion je udario u zgradu, pokušaćemo evakuaciju". Spasa, na žalost, nije bilo ni za jednog od 700 prisutnih radnika njegove kompanije. Krajem prošle nedelje, sa još hiljadama nestalih u ruševinama STC, Bojan je proglašen za "praktično mrtvog". O filmskoj, zlehudoj sudbini Bojana Kostića za naš list priča njegov najbolji prijatelj Ivan Trifunović, biznismen iz Nju Džersija:

Kaže da je Bojanu ta 1988. godina bila najteža u životu. Sam bez igde ikoga u dalekoj Americi morao je da radi najrazličitije poslove da bi se prehranio. Kelnerisao je po njujorškim kafićima, radio kao moler, prodavao radijske reklame, no ni jednog trenutka nije odustajao od svog sna o velikoj karijeri poslovnog čoveka. Nastavio je da uči krpeći kraj s krajem ne bi li platio skupu školarinu. Jedno vreme, u toku 1992. godine Bojan je radio i u predstavništvu beogradskog "Geneksa". Konačno, uspeo je da završi Baruh koledž u Njujorku, mali fakultet specijalizovan za finansijske studije.- Bojan je rođen 1968. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Rano je ostao bez roditelja, pa je morao u životu da se probija sam. Kao jedan od najtalentovanijih omladinaca u košarkaškoj školi "Partizana" dobija stipendiju na Univerzitetu Ajova. Jednu sezonu je igrao košarku i školovao se, ali onda se teško povredio i morao da završi sportsku karijeru, ostao je i bez stipendije... - pripoveda Ivan Trifunović
- Bojan je bio veoma komunikativan čovek, voleo je ljude i oko sebe okupljao gomilu prijatelja. Ipak, sve vreme je bio usredsređen na poslovni uspeh. Neumorno je ostvarivao poslovne kontakte i konačno po završetku koledža negde 1995. godine posrećilo mu se. Dobio je početničko mesto u jednoj maloj firmi u kojoj je radio kao trejder berze na Vol stritu... - priseća se Ivan Trifunović. Kaže da se pokojni Bojan nije zadovoljavao malim, uvek je stremio ka vrhu. Svakog jutra je ustajao u pet sati ujutru ne bi li bio prvi na usluzi brojnim evropskim poslovnim ljudima. Tako je ubrzo stvorio čitavu mrežu svojih klijenata i počeo munjevito da napreduje, često menjajući firme, kao što je to običaj u SAD. Pre nešto više od godinu dana dobio je elitni brokerski posao u prestižnoj kompaniji "Kantor Ficdžerald". O kakvoj je kompaniji reč, jasno je ako se zna da je pomoću ove firme išlo je čak 75 posto svih transakcija obveznica američke vlade čiji je dnevni promet oko 200 milijardi dolara.
Bojan je tako za samo nekoliko godina dosegao "vrh sveta". Njegova kompanija imala je, naime, najskuplje kancelarije na poslednjih šest spratova na vrhu STC (od 104. do 110. sprata).
Na dan nesreće Bojan je kao i obično krenuo na posao. Od ukupno hiljadu zaposlenih u "Kantor Ficdžeraldu" njih 700 je poginulo, svi oni koji su se u trenutku napada zatekli u svojim kancelarijama.
Ni za Bojana nije bilo spasa.

Ljudska sudbina se još jednom pokazala surovom. Bojan je, naime, planirao da za koji mesec s verenicom dođe u Beograd. Prvi put posle petnaest godina. Nije mu bilo suđeno.

Коментари

Популарни постови са овог блога

GORNJA JOŠANICA 1992 : MUSLIMANSKI ZLOČINCI VEZALI DEVOJKE ZA DRVO PA IH SILOVALI I MASAKRIRALI

U nedelju 27. maja biće služen parastos za 73 meštana sela Gornja Jošanica kod Foče koji su masakrirani od strane muslimanskih ekstremista. Do danas niko nije kažnjen





U nedelju 27. maja biće služen parastos za svih 73 meštana srpske nacionalnosti koji su svirepo ubijeni u selu Gornja Jošanica kod Foče. Njih 56-oro je svirepo masakrirano na Nikoljdan 19. decembra 1992. od strane muslimanskih ekstremista - pripadnika zločinačke tzv. Armije BiH pod komandom Zaima Imamovića. 

Među žrtvama tog hladnog, decembarskog dana bila je 21 žena i troje dece od 2, 7 i 10 godina. Najmlađa žrtva muslimanskog terora bila je dvogodišnja Danka Tanović koja je mučena pa upucana vatrenim oružjem a onda i ubijena udarcima kamenom o glavu. Ubijena je sa majkom i bakom. Među žrtvama su bili i brat i sestra - sedmogodišnji Dražen i desetogodišnja Dragana koji su zlostavljani i masakrirani na kućnom pragu zajedno sa roditeljima i komšijama.

Još jedan segment koji masakr u Gornjoj Jošanici čini brutalnim i svirepim…

BRAVNICE 1995 : SEĆANJE NA UŽASAN ZLOČIN NAD SRPSKIM CIVILIMA; ŽENE I DECA ŽIVI SPALJENI

Tokom akcije maestral 13.septembra 1995. hrvatski vojnici-pripadnici druge i četvrte gardijske brigade masakrirali su 81-og srpskog civila u selu Bravnice, nedaleko od Jajca. Do danas nije podignuto baš nikakvo spomen obeležje u znak sećanja na ubijene Srbe. 




Masakr u selu Bravnice predstavlja jedan od najvećih zločina nad civilnim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. Hrvatski vojnici su tog 13. septembra 1995. za vreme zločinačke akcije Maestral presreli kolonu srpskih izbeglica iz Donjeg Vakufa, Jajca i Travnika i izvršili strahovit napad na autobuse prepune putnika. Potom su otvorili vatru iz mitraljeza, zolja i pušaka i pucali po nevinim civilima. Ubijen je 81 civili srpske nacionalnosti, među kojima i osmoro dece. Ranjeno je na desetine civila i dece a mnogi su zbog zadobijenih povreda ostali trajni invalidi. Najmlađa žrtva stravičnog terora bio je Dragan Janković, star tri godine. Za ovaj zločin direktno se sumnjiči  sadašnji ministar odbrane i potpredsednik vlade  Rep…

BREŽANI 1992 : SREBRENIČKI MUSLIMANI RAZAPELI VIDOJA LAZIĆA NA KRST; SLEPA KRSTINA SPALJENA SA MAJKOM

U subotu 30. juna u Brežanima kod Srebrenice biće služen parastos za 32 civila koje su svirepo ubili muslimanski ekstremisti pre 26 godina. Za ovaj masakr do danas niko nije odgovarao 




Ni 23 godine od završetka rata, meštani sela Brežani (Srebrenica) ne mogu zaboraviti 30. jun 1992. Tog vrelog, junskog dana  muslimanski agresori iz Srebrenice izvršili su strahovit napad na ovo malo, nebranjeno selo. Zveri u ljudskom obliku tada su počinili neviđeni pokolj ubijajući sve što se kretalo - i žene i decu, i staro i mlado  a nisu bile pošteđene čak ni životinje. Zločinci pod komandom balkanskog kasapina Nasera Orića samo su sledili naredbu koja je glasila "Pobij i zakolji sve srpsko". 

Oko 4 sata ujutro, oko 1000 naoružanih terorista iz Srebrenice sjurilo se u ovo malo etnički čisto srpsko selo. Uz povike "Alahu egber", "Tegbir" i "Kolji žene i decu" započeli su svoj krvavi pir. U pratnji muslimanskih vojnika bile su i muslimanske žene i civili koji su …