Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995), muslimanski vojnici pod komandom Nasera Orića, su na području srebreničke regije ubili 3267 Srba.
Naročito tešku sudbinu su doživeli oni Srbi koji su odlučili da ostanu u samoj Srebrenici. Podsećanja radi, jake muslimanske snage su u aprilu i maju 1992. proterale celokupno srpsko stanovništvo iz rodne Srebrenice, te su srpske izbeglice bile primorane da privremeni smeštaj nađu ili po okolnim selima, ili po Bratuncu ili u Srbiji. Dvadesetak Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, odlučuju da ostanu u svom gradu prihvatajući tako muslimansku vlast. Od njih dvadeset, oslobođenje grada je dočekala samo partizanka Đuka Mičić, starica od 76 godina. Svi ostali Srbi su mučki pobijeni a posmrtni ostaci velikog broja civila ni no danas nisu pronađeni.
Zlikovci predvođeni Naserom Orićem, nisu imali milosti ni prema ženama ni prema starcima. Odlučili su da poput svojih ustaških predaka nastave istrebljenje srpskog naroda i brisanje tragova da su Srebrenici nekad živeli i Srbi. Svi stanovi i kuće pod vlasništvom Srba odmah su uzurpirani, opljačkani i demolirani. Sva imovina i dragocenosti u potpunosti su pokredeni ili uništeni. Među onima koji su odlučili da ostanu u Srebrenici, bili su i suprug i svekrva Milice Stjepanović. Mihailo Stjepanović, zvani Bata, je rođen 1950. a njegova majka Anđelija je rođena 1918. U emisiji "Podrinjska Sjećanja", autorke Mire Lolić Močević, Milica Stjepanović je ispričala kako je njen suprug bio izuzetno poštovan i cenjen u Srebrenici i kako su ga svi znali kao dobrog čoveka koji je svima pomagao.
"1992. ja sam radila u opštini i ništa nisam bila obavještena, samo su rekli sklanjajte se djeca i žene. Moj suprug je tu bio sa majkom i oni su ostali na svom ognjištu, nisu želeli da napuste svoje ognjište. Ja sam otišla sa djecom u Ljuboviju u izbjeglištvo. Poslednji put sam kontaktirala sa suprugom u julu, on me je zvao ali se to brzo prekinulo i nisam ga više od juna 1992. čula. "
Milica je ispričala kako se u Srebrenicu vratila 1995.
-"Slušala sam kako je Srebrenica bila zaštićena zona, mnoge su porodice i izašle iz Srebrenice. Zato sam bila uverena da ću tamo zateći i supruga i svekrvu, međutim, kada se moglo doći u Srebrenicu ja sam bila među prvima kako bih videla jesu li živi, kakva je njihova sudbina...sve sam se nadala, možda su ipak ostali živi. Međutim, nije ih bilo. Kuća je bila sva rasturena, pola kuće je bilo otkriveno, nije bilo crijepa..u kući je bio haos. Pričalo se da je ovdje bilo mnogo porodica ali ja njih nisam zatekla" - ispričala je Milica. Ona navodi kako se svuda raspitivala o sudbini supruga i svekrve, ali odgovora nije bilo. Oni su samo odmahivali rukom.
"Pitala sam i poznanike i kolege, ali svi su govorili kako niko ništa ne zna. To me je začudilo da niko ništa ne zna. Onda sam kupila knjigu Ibrana Mustafića "Planirani haos" koji je inače bio moj kolega i u knjizi sam pročitala da su oboje pobijeni u Potočarima. Tela najmilijih nisam pronašla do dan danas. Oni se vode kao nestali, svih sam obavijestila i Crveni Krst..svugdje sam bila. Niko od međunarodnih organizacija me nikada nije kontaktirao niti bilo šta pitao..".
Milica ističe da je jako teško bilo proživljavati sve te traume, svu tu neizvesnost, odvojenost i odgajanje dece u periodu od 1992. do 1995. Najteže joj je, kaže, bilo kada deca kažu "Da imamo i mi tatu, lakše bi sve bilo". Milica ističe da o tome ne može puno da priča jer velika rana stoji na srcu i teško je podsećati se na sve te strahote i užase rata. Ova hrabra i čestita žena ističe da odnos prema srpskim žrtvama nepravedan, i da ona nikada ljude nije delila po veri i naciji pa tako ne deli ni žrtve. Ističe kako ceni i poštuje sve žrtve. "Ja znam da ja i moja porodica nismo nikada nikome ništa nažao i loše učinili i nije mi teško živeti u Srebrenici. Ja sam pravedna i ne stidim se nikoga. Voljela bih naći kosti i makar neki odjevni materijal, mnogo bi mi značilo da znam gdje da odem na grob...svako veče kad legnem, bili mi veseli ili ne, uvijek pomislim gdje li su oni, šta li je sa njima..voljela bih da ih sahranim"- kroz suze govori Milica Stjepanović.
Ibran Mustafić u svojoj knizi navodi sledeće: „Ne znam tačno ali se priča da je (Kemo, čije prezime ne navodi) umešan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke (Mihaila i Anđelije Stjepanović, prim. autora). Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafić. Za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke, prema saznanjima autora „Planiranog haosa”, odgovoran je Ejub Golić, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, koga optužuje i za ubistvo dvojice Bošnjaka u jednoj srebreničkoj kafani.
 |
| Mihailo i Anđelija Stjepanović |
Naročito tešku sudbinu su doživeli oni Srbi koji su odlučili da ostanu u samoj Srebrenici. Podsećanja radi, jake muslimanske snage su u aprilu i maju 1992. proterale celokupno srpsko stanovništvo iz rodne Srebrenice, te su srpske izbeglice bile primorane da privremeni smeštaj nađu ili po okolnim selima, ili po Bratuncu ili u Srbiji. Dvadesetak Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, odlučuju da ostanu u svom gradu prihvatajući tako muslimansku vlast. Od njih dvadeset, oslobođenje grada je dočekala samo partizanka Đuka Mičić, starica od 76 godina. Svi ostali Srbi su mučki pobijeni a posmrtni ostaci velikog broja civila ni no danas nisu pronađeni.
Zlikovci predvođeni Naserom Orićem, nisu imali milosti ni prema ženama ni prema starcima. Odlučili su da poput svojih ustaških predaka nastave istrebljenje srpskog naroda i brisanje tragova da su Srebrenici nekad živeli i Srbi. Svi stanovi i kuće pod vlasništvom Srba odmah su uzurpirani, opljačkani i demolirani. Sva imovina i dragocenosti u potpunosti su pokredeni ili uništeni. Među onima koji su odlučili da ostanu u Srebrenici, bili su i suprug i svekrva Milice Stjepanović. Mihailo Stjepanović, zvani Bata, je rođen 1950. a njegova majka Anđelija je rođena 1918. U emisiji "Podrinjska Sjećanja", autorke Mire Lolić Močević, Milica Stjepanović je ispričala kako je njen suprug bio izuzetno poštovan i cenjen u Srebrenici i kako su ga svi znali kao dobrog čoveka koji je svima pomagao.
"1992. ja sam radila u opštini i ništa nisam bila obavještena, samo su rekli sklanjajte se djeca i žene. Moj suprug je tu bio sa majkom i oni su ostali na svom ognjištu, nisu želeli da napuste svoje ognjište. Ja sam otišla sa djecom u Ljuboviju u izbjeglištvo. Poslednji put sam kontaktirala sa suprugom u julu, on me je zvao ali se to brzo prekinulo i nisam ga više od juna 1992. čula. "
Milica je ispričala kako se u Srebrenicu vratila 1995.
-"Slušala sam kako je Srebrenica bila zaštićena zona, mnoge su porodice i izašle iz Srebrenice. Zato sam bila uverena da ću tamo zateći i supruga i svekrvu, međutim, kada se moglo doći u Srebrenicu ja sam bila među prvima kako bih videla jesu li živi, kakva je njihova sudbina...sve sam se nadala, možda su ipak ostali živi. Međutim, nije ih bilo. Kuća je bila sva rasturena, pola kuće je bilo otkriveno, nije bilo crijepa..u kući je bio haos. Pričalo se da je ovdje bilo mnogo porodica ali ja njih nisam zatekla" - ispričala je Milica. Ona navodi kako se svuda raspitivala o sudbini supruga i svekrve, ali odgovora nije bilo. Oni su samo odmahivali rukom.
 |
| Milica Stjepanović |
"Pitala sam i poznanike i kolege, ali svi su govorili kako niko ništa ne zna. To me je začudilo da niko ništa ne zna. Onda sam kupila knjigu Ibrana Mustafića "Planirani haos" koji je inače bio moj kolega i u knjizi sam pročitala da su oboje pobijeni u Potočarima. Tela najmilijih nisam pronašla do dan danas. Oni se vode kao nestali, svih sam obavijestila i Crveni Krst..svugdje sam bila. Niko od međunarodnih organizacija me nikada nije kontaktirao niti bilo šta pitao..".
Milica ističe da je jako teško bilo proživljavati sve te traume, svu tu neizvesnost, odvojenost i odgajanje dece u periodu od 1992. do 1995. Najteže joj je, kaže, bilo kada deca kažu "Da imamo i mi tatu, lakše bi sve bilo". Milica ističe da o tome ne može puno da priča jer velika rana stoji na srcu i teško je podsećati se na sve te strahote i užase rata. Ova hrabra i čestita žena ističe da odnos prema srpskim žrtvama nepravedan, i da ona nikada ljude nije delila po veri i naciji pa tako ne deli ni žrtve. Ističe kako ceni i poštuje sve žrtve. "Ja znam da ja i moja porodica nismo nikada nikome ništa nažao i loše učinili i nije mi teško živeti u Srebrenici. Ja sam pravedna i ne stidim se nikoga. Voljela bih naći kosti i makar neki odjevni materijal, mnogo bi mi značilo da znam gdje da odem na grob...svako veče kad legnem, bili mi veseli ili ne, uvijek pomislim gdje li su oni, šta li je sa njima..voljela bih da ih sahranim"- kroz suze govori Milica Stjepanović.
Ibran Mustafić u svojoj knizi navodi sledeće: „Ne znam tačno ali se priča da je (Kemo, čije prezime ne navodi) umešan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke (Mihaila i Anđelije Stjepanović, prim. autora). Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafić. Za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke, prema saznanjima autora „Planiranog haosa”, odgovoran je Ejub Golić, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, koga optužuje i za ubistvo dvojice Bošnjaka u jednoj srebreničkoj kafani.
U knjizi je opisano i ubistvo Slobodana Zekića i njegove nepokretne majke Zagorke, koje je ubio Emir Halilović i to tako što im je kundakom pištolja smrskao glave. Halilović je odgovoran i za ubistvo jednog starca u srebreničkoj bolnici. Halilović je uhapšen i prebačen u Sarajevo, gde je umro od tumora na mozgu.
Коментари
Постави коментар