U sredu 16. januara u Skelanima će biti služen parastos za 305 meštana srpske nacionalnosti, koje su na vrlo svirep način ubili pripadnici zločinačke tzv. Armije BiH pod komandom Nasera Orića. Samo 16. januara 1993. je ubijeno 65, a ranjeno 165 Srba
Muslimanski vojnici pod komandom Nasera Orića, su u periodu od aprila 1992. do sredine 1994. na području srebreničke regije ubili 3267 lica srpske nacionalnosti, među kojima čak 72-oje dece. Jedan od najstrašnijih zločina koji je počinjen na Balkanu ali i na tlu Evrope svakako jeste masakr u Skelanima kod Srebrenice. U Skelanima je tokom rata ubijeno 305 meštana srpske nacionalnosti, od kojih je njih 65 maskarirano 16. januara 1993. Među žrtvama je bilo petoro dece i veliki broj žena, starica i nepokretnih i bolesnih ljudi. Žrtve su ubijane sekirama, noževima, snajperima i sabljama.
Najmlađa žrtva skelanskog masakra bio je četvorogodišnji Aleksandar Dimitrijević, koji je ubijen zajedno sa svojim bratom Radisavom (12) dok su pokušavali sa majkom Milicom da prebegnu u Srbiju.
Kada je počela pucnjava, Aleksandar i Radosav su sa majkom, starijim bratom, komšinicom i njenom decom krenuli da beže iz Skelana. Najstariji sin Dimitrijevića, koji je tada imao 14 godina, seo je u automobil, u nadi da će tako doći što pre do Srbije. S njim su krenuli i ostali.
Snajperima je iz kuće na brdu, koju su već zauzele bošnjačke snage, pucano na automobil koji se kretao ka mostu. Malog Aleksandra je metak pogodio u glavu još dok je na zadnjem sedištu bio u krilu komšinice. Rašo je pogođen u trenutku dok je izlazio iz automobila. Onaj koji je tada pucao video je da gađa u decu. Aleksandar je odmah preminuo, a Radosav Dimitrijević je hitno prevezen na VMA u Beograd, gde je posle šest meseci umro od posledica ranjavanja. Niko za to nije odgovarao. U Skelanima je takođe život izgubio i sedmogodišnji dečak Novica Vasić. Samo tog 16. januara 1993. ranjeno je 18-oro dece, što jasno govori o nameri Orićevih vojnika. Cilj je bio pobiti celokupno civilno stanovništvo.
Tog dana je 13-godišnji dečak Cvetko Ristić, iz obližnjeg zaseoka Kušići, ostao bez cele porodice. Na kućnom pragu ubijeni su mu otac Novak, majka Ivanka, maloletna sestra Mitra (18) , a 15-godišnji brat Mićo je odveden u Srebrenicu. Njegovo telo ni danas, posle 24 godine, nije pronađeno. Niko za ubistvo familije Ristić nije odgovarao.
- Video sam oca kako se odnekud vraća kući da bi nešto uzeo iz nje. Ranili su ga, a zatim stavili na konjska kola, koja su Orićevi vojnici potom zapalili. Otac je umro u najstrašnijim mukama. Po podne, kada se borba stišala, u podrumu, odnosno na zgarištu kuće, našao sam sestru i majku. Obe su bile masakrirane. Za Miću ni do danas nisam saznao ništa. Znam da su ga odveli su ga srebrenički muslimani! A kako bih voleo da mu kosti nađem i da ih sahranim pored sestre, majke i oca. Mići je bilo samo petnaest godina a sestri Mitri osamnaest - svedočio je o svom stradanju Cvetko. U neposrednoj blizini gde su mu pronađene majka i sestra, nađen je i leš njihove rođake Milanke Ristić (63) koja se u njihovoj kući privremeno sakrila. I nju su masakrirali srebrenički muslimani.
Branka Jakovljević, iz zaseoka Žarkovići, i njen tada devetogodišnji sin Dejan imali su „sreću“ da budu „samo ranjeni“.
„Svi smo bili u kući i spavali kada su nas probudili pucnji. Probudili smo decu i istrčali iz kuće. Stiskajući za ruku sina Dejana samo sam molila Boga da mi deca ostanu živa. Nekoliko metara od kuće pogodio me je metak i pala sam. Sestra mog muža pokušavala mi je pomoći, ali sam vrisnula: ‘Ostavi me i spasavaj mi decu!’. Poslušala me, a ja sam se otkotrljala do obližnjeg grmlja. Videla sam kako, malo niže, pada moj sin Dejan. I on je bio pogođen ali su ga ukućani uspeli odneti. Nisam znala da li su ga ubili ili je samo ranjen“ – priča Branka dok niz njeno lice „suza suzu stiže“.
Dva dana i celu noć provela je u šiblju gledajući i slušajući divljanje Orićevih vojnika, među kojima je bilo i žena koje su palile i pljačkale srpske kuće.
„Slušala sam kako psuju, prete da će nas sve poklati. Sirota Rosa Neđić (50) pobegla je ispred njih iz zaseoka Dvizdovići i spas potražila kod nas u Žarkovićima. Do duboko u noć slušala sam njene krike i jauke; slušala sam kako je muče. Onda je više nisam čula… Bila je mrtva. Meni je rana krvarila, gubila sam krv. Nisam više mogla da izdržim muke i bolove, pa sam posle dva dana počela dozivati komšije Dimitrijeviće. Srećom muslimani su se povukli i u grmlju me je pronašao komšija koji je čuo moje vapaje“ – priseća se plačući Branka Jakovljević koja je tog 17. januara uveče saznala da je dan pre ostala bez muža Milenka, oca njihova 3 sina – Novaka, Dejana i Daneta.
Starica Darinka Mitrović je masakrirana na kućnom pragu. Nju je prema rečima njene ćerke, ubio izvesni musliman Durmo a potom na njenom beživotnom telu ostavio pismo upućeno Darinkinom sinu i kćeri gde se hvali svojim zločinima. Imala je 71 godinu. Na kućnom pragu su zverski masakrirani i supružnici Bogdan (66) i Dobrina Prodanović (70). Muslimanski zločinci su bez milosti lišili života i nemoćne starce - Anđelka Pavlovića (79) i Vidosavu Trifunović (78) a od zadobijenih povreda u bolnici je preminula i Milenka Stevanović, stara 53 godine. Masakrirani su i starci Anđa Janjić (66), Filip Živanović (63), Stojan Živanović (69), Savo Maksimović, Ilija Milanović (71), Rado Ristić (73), Dušanka Milanović (73), Milenko Todorović (66), Nikola Živanović (71), Radinka Mitrović (47), Smilja Babić (83), Mirko Rakić (68), Radoslava Kovačević (78), Ilinka Blagojević (79), Rosa Neđić (60) i mnogi drugi.
Milenija Mitrović tog 16. januara bila je zarobljena u svom dvorištu sa još šest članova familije. Njenog supruga Radivoja zločinci su zaklali.
"Zarobili su nas i tukli vodeći prema selu Poljak. Tu su me natjerali da nosim vreću opljačkane pšenice do 20 kilometara udaljenog sela Karačići. Tukli su nas i u logoru u Srebrenici gdje sam provela tri sedmice do razmjene", ranije je za Srnu izjavila Milenija, kojoj je od batina bila slomljena vilica i izbijeni svi zubi.
Mitrovićeva priča da su ih u logoru svakodnevno tukli i da nisu dobijali hranu, pa su neki zarobljenici umrli od posljedica torture i gladi.
Nakon počinjenog masakra, Naser Orić, njegovi vojnici ali brojni civili - žene i deca zaigrali su kolo i zapevali u čast počinjenog masakra. Čitavog tog dana se u Srebrenici šenlučilo, igralo i pevalo. Dok su Srbi oplakivali i sahranjivali svoje najmilije, Bošnjaci su se veselili i proslavljali svoj zločin. U napadu na Skelane je osim naoružanih vojnika, učestvovao i veliki broj civila - žena i maloletnika koji su pljačkali, palili, skrnavili. Mnoge od tih žena su danas aktivne članice bošnjačkih udruženja žrtava.
Predsednik Boračke organizacije Srebrenica Gojko Simić rekao je da će parastos u 12.00 časova biti služen za sve žrtve sa područja bivše opštine Skelani koje su poginule tokom rata, a nakon toga biće prislužene sveće za pokoj duša nastradalih i položeno cveće kod Spomen-obeležja. Pre služenja parastosa u Skelanima, cveće će biti položeno na spomen-obeležja nastradalim Srbima u Ćosićima i Kalimanićima. Među 65 ubijenih, bilo je 50 civila i 15 pripadnika Vojske Republike Srpske i gotovo svi vojnici su ubijeni i masakrirani nakon zarobljavanja. U srebrenički logor je tada odvedeno blizu 30 civila, od kojih je više od polovine tamo ubijeno.
Za brojne zločine koje su muslimanske snage počinile nad Srbima u Podrinju, pa i za ove u Skelanima, ni nakon 26 godina niko nije odgovarao, a nisu bili obuhvaćeni ni optužnicom protiv Orića u procesu koji se nedavno okončao oslobađanjem Orića u Sudu BiH. Ni 26 godina od počinjenog masakra, niko iz reda bošnjačkog naroda nije se udostojio da oda počast ubijenoj deci i civilima u Skelanima, niko se nikada nije izvinio niti uputio reč žaljenja.
Коментари
Постави коментар