Danas se navršava tačno dvadeset godina od kako su kosovski Albanci kidnapovali Slobodana Pejčinovića, dečaka srpske nacionalnosti. Slobodan je u trenutku otmice imao nepunih devetnaest godina
Slobodan Pejčinović je rođen 1980. u Peći gde je živeo sa ocem Miloradom i majkom Desankom. Bio je učenik srednje tehničke škole u Peći, izuzetno talentovan i vredan mladić, omiljen u društvu. Kidnapovan je 26. marta 1999. Roditelji nestalog dečaka, Milorad i Desanka su tog dana popustili pred navaljivanjem komšije Albanca koji je obećavao Slobodanu posao u Crnoj Gori.
Slobodan Pejčinović je rođen 1980. u Peći gde je živeo sa ocem Miloradom i majkom Desankom. Bio je učenik srednje tehničke škole u Peći, izuzetno talentovan i vredan mladić, omiljen u društvu. Kidnapovan je 26. marta 1999. Roditelji nestalog dečaka, Milorad i Desanka su tog dana popustili pred navaljivanjem komšije Albanca koji je obećavao Slobodanu posao u Crnoj Gori.
- Arton Brunčević, Slobodanov drug koji je bezbroj puta bio u
našoj kući, došao j kobnog dana tvrdeći da je obezbedio posao u Golubovcima - rekao je Milorad Pejčinović pre nekoliko godina za Večernje Novosti.
- Otišli su i više se nisu se javljali. Artonovi su nam rekli da su na sigurnom. Nazvali smo servis gde je trebalo da rade, rečeno nam je da se tu nikada nisu pojavili. Počeli smo sami da tragamo. Čuli smo prvo od jednog Albanca da je Boban kidnapovan i ubijen, a zatim je promenio iskaz i rekao da radi kao rob u štabu OVK. Bivši kolega Albanac poručio nam je da je Boban odveden u Albaniju.
Slobodan je 26. marta sa komšijama krenuo na put. Zaustavili su ih naoružani pripadnici OVK u klisuri Rugova, blizu Peći. Kada su saznali da je Srbin, izdvojili su ga od ostale trojice. Od tada se ne zna gde se nalazi. Milorad i njegova supruga Desanka smaraju da su ga komšije prevarile i namerno "predali" pripadnicima OVK. Otac je obavestio Svetodavnu komisiju za ljudska prava UN na Kosovu da je njegovoj supruzi rečeno ime pripadnika OVK koji im je ubio sina. Dodao je i da su od komšija čuli da je ujak A. B, posavetovao druge "da sklone svoju decu", jer će ih neko "pokupiti".
- Komšija Albanac me uveravao da mi je sin živ i da ništa više ne sme da mi kaže - ispričao je Slobodanov otac Milorad. - Svuda sam ga tražio, do poslednje trunke snage. I ništa. Sanjam ga. Traži pomoć. Budim se u groznici. Gde mi je sin, ljudi, ako išta znate, pomozite mi da ga nađem. našoj kući, došao j kobnog dana tvrdeći da je obezbedio posao u Golubovcima - rekao je Milorad Pejčinović pre nekoliko godina za Večernje Novosti.
- Otišli su i više se nisu se javljali. Artonovi su nam rekli da su na sigurnom. Nazvali smo servis gde je trebalo da rade, rečeno nam je da se tu nikada nisu pojavili. Počeli smo sami da tragamo. Čuli smo prvo od jednog Albanca da je Boban kidnapovan i ubijen, a zatim je promenio iskaz i rekao da radi kao rob u štabu OVK. Bivši kolega Albanac poručio nam je da je Boban odveden u Albaniju.
Slobodan je 26. marta sa komšijama krenuo na put. Zaustavili su ih naoružani pripadnici OVK u klisuri Rugova, blizu Peći. Kada su saznali da je Srbin, izdvojili su ga od ostale trojice. Od tada se ne zna gde se nalazi. Milorad i njegova supruga Desanka smaraju da su ga komšije prevarile i namerno "predali" pripadnicima OVK. Otac je obavestio Svetodavnu komisiju za ljudska prava UN na Kosovu da je njegovoj supruzi rečeno ime pripadnika OVK koji im je ubio sina. Dodao je i da su od komšija čuli da je ujak A. B, posavetovao druge "da sklone svoju decu", jer će ih neko "pokupiti".
Desanka je 15. jula 1999. godine prijavila otmicu i nestanak sina italijanskom Kfor-u u njihovom kampu u selu Goraždevac, zatim Unmika i Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. Potom i Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, a marta 2006. godine, krivičnu prijavu u vezi s otmicom Slobodana Pejčinovića podnela je protiv trojice njegovih "saputnika" na putu za Rožaje i srpskom Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, zatim i Euleksu.
Sva trojica Albanaca koji su bili sa Slobodanom pre njegovog nestanka pozvani su na ispitivanje i navodno oslobođeni svih optužbi. Jedan od njih - B. H. je posvedočio da su ih kobnog dana nakon pet ili šest sati hoda u Rugovskoj klisuri zaustavili naoružani pripadnici OVK i u malom ambaru u planinama posebno saslušavali.
Potom su sva četvorica odvedena u drugu kuću do koje su hodali još šest do sedam sati, gde su ponovo saslušani i tučeni. Ujutru su njih trojicu odveli u "skladište" udaljeno još sat vremena hoda, ali su članovi OVK su zadržali Slobodana Pejčinovića, podsećaju „Vesti“.
Uprkos svim naporima roditelja, nijedan nadležni organ nije pružio nikakav odgovor, iako su "obećali da će veoma vredno raditi na rešavanju slučaja".
Milorad je godinama neumorno krstario Kosmetom pokušavajući da rasvetli sudbinu svog sina i drugih kidnapovanih Srba.
- Dosta informacija ukazuje na to da mi je sin otet i ubrzo ubijen. Ipak dok god postoji verovatnoća da je iskasapljen u „žutoj kući“ neću imati mira. Zbog njega i ostalih mučenika koji su na taj način završili skončali, ne mogu da prestanem da tragam.
Milorad je 1999. odmah posle dolaska Kfora i Unmika počeo da luta Kosmetom pešice i autobusom, noseći glavu u torbi. Zahvaljujući poznavanju jezika i običaja, kretao se neprimećen među Albancima i saznao da ima živih kidnapovanih Srba i nealbanaca u tajnim zatvorima na KiM, ali da ih prebacuju u Albaniju.
- Ubrzo sam čuo priču i o trgovini organima. Od tada molim Boga da je mom sinu dao laku smrt. Čuli smo da se Arton vratio u Peć. Zvali smo ga da bismo čuli šta se desilo s našim sinom. Nije odgovarao. Zatražili smo pomoć oficira Kfora kome je Arton priznao da je Slobodana odveo u štab OVK u Rugovi. Arton više nije saslušavan, a danas živi u kući Srbina iz Peći koji je kidnapovan i ubijen. - rekao je Milorad. Posle dolaska međunarodnih snaga Pejčinovići su morali da prebegnu u centralnu Srbiju kao i svi ostali Srbi iz Peći.
Milorada od 2000. kao saradnika angažuje Koordinacioni centar za KiM.
- Uspeo sam 2001. do dođem do dvojice policajaca KPS, Srbina i Albanca, prvih ljudi koji su ušli u trag trgovini organima. Bili su jako uplašeni pošto im je zaprećeno smrću jer se njihova istraga isuviše približila Bernaru Kušneru i Hašimu Tačiju.
Pejčinović je ispričao da je ulaskom u Koordinacioni tim za KiM dobio mogućnost da inicira potrage za nestalim Srbima, ali je ubrzo shvatio da istrage opstruišu upravo Kfor i Unmik.
- Opstrukcija je posle nekog vremena postala očigledna i brutalna. Nisam se začudio 2004. kad sam prvi put video dosijea Kfora i Unmika o kidnapovanim Srbima. U tim fasciklama nije bilo ničeg osim naših zahteva za istrage.
Milorad je 1999. odmah posle dolaska Kfora i Unmika počeo da luta Kosmetom pešice i autobusom, noseći glavu u torbi. Zahvaljujući poznavanju jezika i običaja, kretao se neprimećen među Albancima i saznao da ima živih kidnapovanih Srba i nealbanaca u tajnim zatvorima na KiM, ali da ih prebacuju u Albaniju.
- Ubrzo sam čuo priču i o trgovini organima. Od tada molim Boga da je mom sinu dao laku smrt. Čuli smo da se Arton vratio u Peć. Zvali smo ga da bismo čuli šta se desilo s našim sinom. Nije odgovarao. Zatražili smo pomoć oficira Kfora kome je Arton priznao da je Slobodana odveo u štab OVK u Rugovi. Arton više nije saslušavan, a danas živi u kući Srbina iz Peći koji je kidnapovan i ubijen. - rekao je Milorad. Posle dolaska međunarodnih snaga Pejčinovići su morali da prebegnu u centralnu Srbiju kao i svi ostali Srbi iz Peći.
Milorada od 2000. kao saradnika angažuje Koordinacioni centar za KiM.
- Uspeo sam 2001. do dođem do dvojice policajaca KPS, Srbina i Albanca, prvih ljudi koji su ušli u trag trgovini organima. Bili su jako uplašeni pošto im je zaprećeno smrću jer se njihova istraga isuviše približila Bernaru Kušneru i Hašimu Tačiju.
Pejčinović je ispričao da je ulaskom u Koordinacioni tim za KiM dobio mogućnost da inicira potrage za nestalim Srbima, ali je ubrzo shvatio da istrage opstruišu upravo Kfor i Unmik.
- Opstrukcija je posle nekog vremena postala očigledna i brutalna. Nisam se začudio 2004. kad sam prvi put video dosijea Kfora i Unmika o kidnapovanim Srbima. U tim fasciklama nije bilo ničeg osim naših zahteva za istrage.
Desanka Pavlović je na tribini koju je organizovao "Recom" javno ispričala svoju tužnu ispovest i poručila:
"Mi smo spremni da sve oprostimo i da poniženo stojimo zarad istine. Nema ih među mrtvima, nema ih među živima i zato ja molim, ne samo REKOM, nego sve druge ljude dobre volje, karakterne, širokog srca, da nam pomognu. Neizdrživo je čekati na kosti, da mu napravim grob, da mu se odužim kao majka. Možda sam vas opteretila, ali teško mi je, vi ćete me bolje razumeti nego drugi.“
Slobodan Pejčinović bi danas imao 39 godina, bio bi odrastao čovek, završio bi školu, fakultet, imao bi svoju porodicu...umesto toga o njegovoj sudbini se pune dve decenije baš ništa ne zna. Istog dana, u Peći je nestao i penzioner Smajo Ćehaja, Bošnjak po nacionalnosti. Imao je 82 godine i do danas nije pronađen ali nije poznato jesu li ova dva slučaja povezana.
Slobodan Pejčinović bi danas imao 39 godina, bio bi odrastao čovek, završio bi školu, fakultet, imao bi svoju porodicu...umesto toga o njegovoj sudbini se pune dve decenije baš ništa ne zna. Istog dana, u Peći je nestao i penzioner Smajo Ćehaja, Bošnjak po nacionalnosti. Imao je 82 godine i do danas nije pronađen ali nije poznato jesu li ova dva slučaja povezana.
Коментари
Постави коментар