Na današnji dan, 14. maja 1998. albanski ekstremisti su kidnapovali Žarka Spasića, radnika EPS-a na kopu Belaćevac. Bila je to prva žrtva kidnapovanja na Kosovu i Metohiji
Od 1. januara 1998 tj. zvaničnog početka rata na Kosovu i Metohiji do današnjeg dana je ubijeno i kidnapovano preko 4000 Srba i Nealbanaca. Prvi civili su ubijeni već u januaru i februaru 1998. a veće masovno ubistvo se dogodilo 22. aprila 1998. kada su albanski ekstremisti napali srpska sela Donji Ratiš i Dašinovac i tom prilikom likvidirali sedmoro civila - žena i staraca. Posmrtni ostaci nekih su pronađeni u masovnoj grobnici u Radonjićkom jezeru. Tih meseci je likvidiran veliki broj srpskih civila, policajaca i lojalnih Albanaca od strane OVK terorista. Istovremeno, nijedan albanski civil nije ubijen niti proteran od strane srpske vojske. Ubistva Srba i napadi na civilno stanovništvo dešavali su se dananoćno i bez prestanka.
Ipak, prva otmica se dogodila 14. maja 1998. Prvi oteti Srbin je bio Žarko Spasić, radnik EPS-a na kopu Belaćevac.
- Bila sam s troje dece u našem stanu u Prištini kada je Žarko, tog 14. maja 1998. godine, otišao na posao u "Površinske kopove" u Belaćevcu. Najmlađa Tamara imala je svega godinu dana, Milica šest, a Nemanja osam. Žarko je prevozio kolege do određenih mesta u rudniku, ali je uvek nalazio vremena da se javi s posla i pita kako su deca. Te večeri njegov poziv je izostao. Mislila sam da ima puno obaveza i uveče sam zaspala s decom, nadajući se da će se, kao i obično, vratiti s posla oko ponoći. Ovim rečima je Slađana Spasić (51), supruga prvog kidnapovanog Srbina na Kosmetu, za medije opisala poslednji dan kada je videla svog Žarka. Ništa nije nagoveštavalo da će se to poslepodne razlikovati od ostalih radnih dana njenog supruga, pogotovo što je situacija na Kosmetu tada bila prilično mirna. Kada je pred zoru shvatila da se suprug nije vratio s posla, Slađana je pozvala njegove kolege u Belaćevcu, ali, kaže, iako su znali, niko se nije usudio da joj kaže šta se desilo sa Žarkom.
- Sve do popodneva narednog dana pokušavala sam da dobijem neku informaciju, ali je tada došao moj pokojni svekar Milorad i rekao mi strašnu istinu. Očito su Albanci želeli da razbiju našu porodicu u Sibovcu, selu nadomak Obilića, i tako zaplaše preostale Srbe - ispričala je Slađana, dodavši da do tada niko nije mogao da pomisli da će neko da otima ljude samo zato što su Srbi, pogotovo one koji nikome ništa nisu skrivili.
Usledili su dani patnje i neizvesnosti, posebno za decu, koja su očekivala očev povratak. Slušali su, kaže, oprečne informacije, pa čak i gnusne laži, ali prave istine dugo nije bilo.
- Najteže nam je bilo kada je jedan Albanac saopštio mom svekru da se Žarko možda nalazi u takozvanoj žutoj kući u Albaniji, iako tada nismo ni znali šta to znači.
Iz stana u Prištini Slađana se sa decom potom preselila u Plemetinu kod Obilića, a onda je izbegla u Vrnjačku Banju, u objekat koji im je na korišćenje ustupio OEBS.
- Dani i godine su prolazili, a od našeg Žarka ni traga ni glasa. Po hiljadu puta smo deca i ja, ali i Žarkovi roditelji i brat, preživeli njegovu smrt. Nadali smo se da je u nekom logoru na Kosmetu i da će biti razmenjen za uhapšene albanske teroriste, ali kada se to nije dogodilo, sve naše nade su nestale.
Slađana kaže da je njen pokojni svekar bio uveren da mu je sin živ sve do 2005. godine, kada je dobio pouzdanu informaciju da je Žarko streljan.
- Saznali smo da mi je suprug kidnapovan te večeri oko 21.30, kada mu je 12 naoružanih terorista OVK postavilo barikadu sa četiri automobila. Vozio je "gaz", vozilo za kretanje po rudniku, i nikako nije mogao da umakne teroristima. A sigurna sam da bi radije poginuo odmah nego da im živ padne u ruke - kaže ova hrabra žena, koja se i dalje često seti reči pokojnog svekra:
"Slađana, mi ćemo i dalje da se nadamo da je živ, jer će tako on uvek biti sa nama."
Da je Žarko posle otmice bio živ još neko vreme, dokaz je i video-kaseta koju su teroristi dostavili Spasićima, na kojoj se on obraća članovima porodice. Prema dostupnim podacima, Žarko je jedno vreme držan u logoru Likovac kod Srbice, kojim je rukovodio Fatmir Ljimaj, gde je dugo i svirepo mučen.
"Albanci, vratite mi mog sina Žarka" - pisalo je na transparentu koji je tih godina nosila Žarkova majka Marija ispred osnovne škole u Sibovcu, ali su je albanska deca pljuvala, gađala kamenjem i govorila joj pogrdne reči.
Marija Spasić, ponosna i časna srpska majka, punih dvadeset godina i tri meseca je čekala istinu o svome sinu. Borila se hrabro ne bi li došla do prave istine, nikada nije gubila nadu...Nažalost, nije dočekala pravdu za svog otetog sina!
- Što ja da živim ako nema mog deteta? Bila je noć. Žarko druga smena. Svojim, starim "gazom", trebalo je da iz Janjine Vode doveze vulkanizere sa ugljene trake. Znao je da su se i pre ove tragične noći oko rudnika motali naoružani pripadnici OVK. Kako da ostavi radnike u Janjini? Šta, ako njih napadnu? Prelomio je i krenuo. Nije se vratio. - prenele su 2002. Večernje Novosti ispovest Marije Spasić.
Očevici su svedočili: na putu Belaćevac-Grabovac (ovde nema ni jedne srpske kuće) OVK je presekla put. Žarko je pokušao da se vrati. Put je s obe strane bio blokiran. Odveli su ga u pravcu Ćićevice.- govorila je Marica.
Od 1. januara 1998 tj. zvaničnog početka rata na Kosovu i Metohiji do današnjeg dana je ubijeno i kidnapovano preko 4000 Srba i Nealbanaca. Prvi civili su ubijeni već u januaru i februaru 1998. a veće masovno ubistvo se dogodilo 22. aprila 1998. kada su albanski ekstremisti napali srpska sela Donji Ratiš i Dašinovac i tom prilikom likvidirali sedmoro civila - žena i staraca. Posmrtni ostaci nekih su pronađeni u masovnoj grobnici u Radonjićkom jezeru. Tih meseci je likvidiran veliki broj srpskih civila, policajaca i lojalnih Albanaca od strane OVK terorista. Istovremeno, nijedan albanski civil nije ubijen niti proteran od strane srpske vojske. Ubistva Srba i napadi na civilno stanovništvo dešavali su se dananoćno i bez prestanka.
Ipak, prva otmica se dogodila 14. maja 1998. Prvi oteti Srbin je bio Žarko Spasić, radnik EPS-a na kopu Belaćevac.
- Bila sam s troje dece u našem stanu u Prištini kada je Žarko, tog 14. maja 1998. godine, otišao na posao u "Površinske kopove" u Belaćevcu. Najmlađa Tamara imala je svega godinu dana, Milica šest, a Nemanja osam. Žarko je prevozio kolege do određenih mesta u rudniku, ali je uvek nalazio vremena da se javi s posla i pita kako su deca. Te večeri njegov poziv je izostao. Mislila sam da ima puno obaveza i uveče sam zaspala s decom, nadajući se da će se, kao i obično, vratiti s posla oko ponoći. Ovim rečima je Slađana Spasić (51), supruga prvog kidnapovanog Srbina na Kosmetu, za medije opisala poslednji dan kada je videla svog Žarka. Ništa nije nagoveštavalo da će se to poslepodne razlikovati od ostalih radnih dana njenog supruga, pogotovo što je situacija na Kosmetu tada bila prilično mirna. Kada je pred zoru shvatila da se suprug nije vratio s posla, Slađana je pozvala njegove kolege u Belaćevcu, ali, kaže, iako su znali, niko se nije usudio da joj kaže šta se desilo sa Žarkom.
- Sve do popodneva narednog dana pokušavala sam da dobijem neku informaciju, ali je tada došao moj pokojni svekar Milorad i rekao mi strašnu istinu. Očito su Albanci želeli da razbiju našu porodicu u Sibovcu, selu nadomak Obilića, i tako zaplaše preostale Srbe - ispričala je Slađana, dodavši da do tada niko nije mogao da pomisli da će neko da otima ljude samo zato što su Srbi, pogotovo one koji nikome ništa nisu skrivili.
Usledili su dani patnje i neizvesnosti, posebno za decu, koja su očekivala očev povratak. Slušali su, kaže, oprečne informacije, pa čak i gnusne laži, ali prave istine dugo nije bilo.
- Najteže nam je bilo kada je jedan Albanac saopštio mom svekru da se Žarko možda nalazi u takozvanoj žutoj kući u Albaniji, iako tada nismo ni znali šta to znači.
Iz stana u Prištini Slađana se sa decom potom preselila u Plemetinu kod Obilića, a onda je izbegla u Vrnjačku Banju, u objekat koji im je na korišćenje ustupio OEBS.
- Dani i godine su prolazili, a od našeg Žarka ni traga ni glasa. Po hiljadu puta smo deca i ja, ali i Žarkovi roditelji i brat, preživeli njegovu smrt. Nadali smo se da je u nekom logoru na Kosmetu i da će biti razmenjen za uhapšene albanske teroriste, ali kada se to nije dogodilo, sve naše nade su nestale.
Slađana kaže da je njen pokojni svekar bio uveren da mu je sin živ sve do 2005. godine, kada je dobio pouzdanu informaciju da je Žarko streljan.
- Saznali smo da mi je suprug kidnapovan te večeri oko 21.30, kada mu je 12 naoružanih terorista OVK postavilo barikadu sa četiri automobila. Vozio je "gaz", vozilo za kretanje po rudniku, i nikako nije mogao da umakne teroristima. A sigurna sam da bi radije poginuo odmah nego da im živ padne u ruke - kaže ova hrabra žena, koja se i dalje često seti reči pokojnog svekra:
"Slađana, mi ćemo i dalje da se nadamo da je živ, jer će tako on uvek biti sa nama."
Da je Žarko posle otmice bio živ još neko vreme, dokaz je i video-kaseta koju su teroristi dostavili Spasićima, na kojoj se on obraća članovima porodice. Prema dostupnim podacima, Žarko je jedno vreme držan u logoru Likovac kod Srbice, kojim je rukovodio Fatmir Ljimaj, gde je dugo i svirepo mučen.
"Albanci, vratite mi mog sina Žarka" - pisalo je na transparentu koji je tih godina nosila Žarkova majka Marija ispred osnovne škole u Sibovcu, ali su je albanska deca pljuvala, gađala kamenjem i govorila joj pogrdne reči.
Marija Spasić, ponosna i časna srpska majka, punih dvadeset godina i tri meseca je čekala istinu o svome sinu. Borila se hrabro ne bi li došla do prave istine, nikada nije gubila nadu...Nažalost, nije dočekala pravdu za svog otetog sina!
- Što ja da živim ako nema mog deteta? Bila je noć. Žarko druga smena. Svojim, starim "gazom", trebalo je da iz Janjine Vode doveze vulkanizere sa ugljene trake. Znao je da su se i pre ove tragične noći oko rudnika motali naoružani pripadnici OVK. Kako da ostavi radnike u Janjini? Šta, ako njih napadnu? Prelomio je i krenuo. Nije se vratio. - prenele su 2002. Večernje Novosti ispovest Marije Spasić.
Očevici su svedočili: na putu Belaćevac-Grabovac (ovde nema ni jedne srpske kuće) OVK je presekla put. Žarko je pokušao da se vrati. Put je s obe strane bio blokiran. Odveli su ga u pravcu Ćićevice.- govorila je Marica.
Prema rečima Snežane Zdravković iz Udruženja kidnapovanih i ubijenih Srba, Maričin život se prethodnih godina svodio na nadu da će se njen sin pojaviti živ. Nažalost, nije dočekala da sazna istinu o Žarkovoj sudbini.
Simo Spasić, brat kidnapovanog Žarka i predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM ali i neumorni borac za ljudska prava, istinu i pravdu, heroj i časni patriota već dve decenije pokušava da sazna istinu o svome i bratu ali o svim kidnapovanim Srbima. Ovaj istinski patriota je možda i najviše učinio za srpski narod na Kosovu i Metohiji jer je tragediju, golgotu i genocid koji je srpski narod doživeo, otrgao od zaborava i o tome do danas neumorno svedoči i priča.
- Žarko je bio zatočen u logoru Likovac, kojim je upravljao komandant OVK Fatmir Ljimaj. Ja sam zahvaljujući jednom Albancu iz Žilivoda uspeo da se sa njim čujem u junu iste godine i pouzdano znam da je bio živ do 2001, kada je tadašnji dosovski režim oslobodio 2.108 albanskih zločinaca iz zatvora u Srbiji. Među njima su bila i braća Mazreku, koja su ubijala našu decu, silovala srpske devojčice i pritom priznala zločin u Klečki - ispričao je prošle godine za medije časni Srbin Simo Spasić, predsednik Udruženja kidnapovanih i ubijenih Srba.
Nažalost, uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka za ove monstruozne zločine do danas niko nije odgovarao.
Svi naši poginuli vojnici, svi poginuli pripadnici MUP-a, sve civilne žrtve rata, sva kidnapovana i ubijena deca, svi logoraši, žrtve zlostavljanja i torture sve su to naši heroji čija imena moramo sa ponosom spominjati, čije likove moramo pamtiti i čija dela i žrtvu nikada ne smemo zaboraviti!
Svi naši poginuli vojnici, svi poginuli pripadnici MUP-a, sve civilne žrtve rata, sva kidnapovana i ubijena deca, svi logoraši, žrtve zlostavljanja i torture sve su to naši heroji čija imena moramo sa ponosom spominjati, čije likove moramo pamtiti i čija dela i žrtvu nikada ne smemo zaboraviti!
Коментари
Постави коментар