ĐAKOVICA 1999: OVK TERORISTI OTELI PA UBILI ŠEST ČLANOVA ALBANSKE PORODICE IBRAJ

Ovih dana se sećamo otmice i ubistva šestorice članova albanske porodice Ibraj, koji su oteti i ubijeni od strane pripadnika OVK samo jer su se otvoreno protivili zločinima i teroru koje je ova ekstremistička grupa vršila u periodu od 1998-1999. Najmlađa žrtva je bio Kujtim Ibraj, dečak od 17 godina koji je likvidiran uoči svog rođendana

Mnogo je tragičnih a malo poznatih i neispričanih priča iz perioda pre, tokom i posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije i Srbije 1999. godine. Jedna od onih koja do sada iz mnogo razloga nije mogla cela da se ispriča, svakako je priča o sudbini porodice Muharema Ibraja. Velika albanska porodica Ibraj pre 20 godina uspela je da pobegne iz Đakovice na srpsku teritoriju a ove godine obeležavaju tačno dve neprebolne decenije od stradanja i strahovitih gubitaka koji su ih zadesili samo iz jednog razloga – zato što su bili prosrpski orijentisani, zato što su su bili za Srbe i Srbiju. Protivili su se progonu srpskog življa, ubijanju dece i civila i zato što su, iako su Albanci, bili protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i njenih zlodela.

Nakon dolaska KFOR-a, naoružani albanski ekstremisti su upali u selo Osek Hilja i kidnapovali šest članova porodice Ibraj. Oteta su tri brata Iber (31), Isa (29) i Isuf Ibraj (52), zatim Isufova dva sina: Muhamet (22) i Jakup (19) kao i njihov brat Kujtim Ibraj (17) čiji je otac Muharem uspeo da se spasi. Muharem je više puta govorio za medije o stradanju svog sina, trojice braće i dva bratanca: 

– Bio sam jedan od rukovodilaca policije u Đakovici i živeo s roditeljima u velikoj porodici, u kojoj su svi bili protiv terora i terorista, protiv širenja mržnje na Kosovu i Metohiji. Moj otac imao je jedanaestoro dece – s mojom pokojnom majkom Nurijom šestoro i s drugom ženom Rosom, Srpkinjom, još petoro. Bili smo jedna od najsložnijih familija i jedna od na baš mnogo koje su bile prosrpski orijentisane. Zato smo smetali, bili trn u oku separatistima i teroristima, zato su nas stalno proganjali i pretili da će nas pobiti. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 11. juna 1999. godine za nas nije bilo više života u Đakovici. Ali, pre nego što smo uz pomoć naše srpske vojske i policije uspeli da pobegnemo u Srbiju, naša porodica doživela je pravi pogrom. Svi smo, i roditelji naši, i moja braća i ja i svi članovi naših porodica bili na listi za likvidaciju. Između 11. i 18. juna teroristi i pripadnici OVK ubili su šest članova naše porodice. Najpre su jedne noći ubijena trojica moje braće, Isuf, Iber i Isa, sutradan dva Isufova sina, a potom, dve noći kasnije, i moj sin Kujtim. Sve smo ih tajno sahranili daleko od Đakovice, u jednoj šumi, i pobegli u Srbiju. Na Kosovu i Metohiji su 1999. ostali moja kćerka sa porodicom, sin i braća. Njih šestorica. Zbog toga što smo svi bili lojalni državi Srbiji, petorica braće – Iber, Isuf, Isa, Muhamed i Jakup u leto te godine kidnapovani su i o sudbini ni jednog ništa ne znam. Nestao je i moj sin Kujtim. Od tada, uzaludno pokušavam da saznam njihovu sudbinu, svakoga dana sam u niškom Udruženju porodica nestalih i otetih na Kosovu", ispričao je Muharem Ibraj za dnevni list Politika.

Muharem je pre nekoliko godina u razgovoru za Politiku ispričao i muke svojih roditelja, oca Muse i majke Rose:

– Roditelji se nadaju da je neki od njihovih kidnapovanih sinova ili unuk ipak živ, ali ni oni ne smeju da se vrate na Kosovo. Pisao sam i zahtev da nam se i njima i meni odobri povratak. Napismeno mi je rečeno da otac i ja možemo da se vratimo kada se i srpska policija i druge državne srpske službe tamo vrate. Otac je, takođe, radio u državnoj službi, u šumskoj sekciji...

Nažalost, Muharemov otac Musa je preminuo u Srbiji 2009. godine i sahranjen je u okolini Niša.

– Pored ubijenog Kujtima imam još četiri kćerke i dva sina, koji su bili sa mnom i suprugom u Srbiji do 2014. godine gde su završili školovanje. S nama su sve vreme bile i snaje ubijene braće i njihova deca. Svi su otišli u inostranstvo i povremeno dolaze u goste kod mene, obiđu me, posede po desetak dana i vrate se tamo gde su bezbedni. Ja sam ostao ovde među prijateljima Srbima i od prošle godine sam u penziji- ispričao je Muharem za medije.

Bio je dva puta Muharem u Hagu, kao svedok odbrane na suđenju nekadašnjem zatočeniku Međunarodnog suda pravde i predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću:

– Već prvi put kada sam se pojavio pred tribunalom zatražio sam da moje svedočenje bude uživo i javno. Iako mi je u Hagu nuđeno da budem zaštićeni i svedok, pod nekim njihovim brojem, nisam krio svoj identitet. Nisam se stideo svog imena i prezimena, nisam imao potrebe ni od koga da se krijem, niti da kažem svoja opredeljenja. Naravno, znao sam kakve posledice mogu da imam, ali sam nastupio isto onako kako sam 1998. i 1999. godine činio dok sam bio na Kosmetu. Govorio sam o strahotama, zlostavljanju i zločinima, o torturi OVK ne samo nad srpskim i romskim, nego i svim drugim nealbanskim življem i, posebno, nad nama koji smo bili za mirno rešenje, za suživot Albanaca i Srba. I nikada se neću zbog toga pokajati, jer sam rekao istinu i samo istinu. Ja sam sačuvao i svoj i obraz moje porodice, moje poginule braće i sina, ali i svih poštenih Albanaca. Mora se znati da nisu svi separatisti i teroristi.

– Posle 2014. godine moja bratanica Šoke, jedna od kćerki mog ubijenog brata Isufa, sa četvoro maloletne dece otišla je u Đakovicu, nadajući se tamo nešto promenilo i da će tamo moći da nastavi da živi. Uspela je uz pomoć brojnih tamošnjih prijatelja naše familije da pronađe u šumi iznad Đakovice posmrtne ostatke naših najbližih i ubijenih u junu 1999. godine – dva svoja rođena brata i mojih bratanaca Jakuba i Mohameda, moja tri brata, odnosno svog oca Isufa, i stričeva Ibera i Ise i moga sina Kujtima i da ih prebaci i sahrani na đakovičkom groblju. Podigla je i spomen-obeležje, ali kada se saznalo šta je uradila, neko ju je prijavio, krenuli su na nju i njenu decu. Jedva je spasla živu glavu i sa četvoro maloletne dece pobegla u Srbiju... Sada je u Prihvatnom centru za azilante u Beogradu, gde pokušava da nekako reši svoj i njihov status. Za nju najviše i brinem – ispričao je Muharem Ibraj.

Za ovaj monstruozni zločin do danas niko nije odgovarao. Prema podacima MUP Srbije procenjuje se da je od strane OVK ubijeno preko 300 Albanaca, lojalnih Srbiji a neke druge procene govore da je taj broj još veći. Tokom terora OVK ekstremista nisu bile pošteđene ni žene, pa čak  ni deca o čemu nam svedoči i monstruozno ubistvo petočlane albanske porodice Hajra u avgustu 2001. kada su OVK ekstremisti ubili Hamzu Hajru, njegovu suprugu Miradije, sina Dževdeta (20) i dve ćerke od 14 i 9 godina, dok je treća ćerka jedva uspela da preživi. 

Izvor: Politika - "Dve neprebolne decenije porodice Muharema Ibraja iz Đakovice"