Tokom trajanja sukoba na Kosovu i Metohiji, albanski teroristi - pripadnici tzv. OVK su ubili i kidnapovali preko 4000 Srba i nealbanaca a posmrtni ostaci više od šest stotina civila još nisu pronađeni.
Na evidenciji nestalih punih dvadeset godina nalazila su se i imena petoro Šutakovića: Nedeljka (63) njegove supruge Dare (59), i njihovih sinova Radomana (10) i dvojice starijih sinova Aleksandra (17) i Đorđa (13). Šutakovići su živeli u Đakovici a kidnapovani su početkom juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Njihovi posmrtni ostaci su pronađeni u masovnoj grobnici "Bunker" tokom proleća ove godine a tek nedavno su identifikovani. Osim Šutakovića, eshumirani su i posmrtni ostaci bračnog para - Radmile i Miće Petrovića. Oni su, kao i Šutakovići, živeli do 1. jula 1999. u Ulici Miloša Obilića, blok 3, ulaz 19, u novim zgradama na izlazu iz Đakovice. Priština je u poslednjem trenutku odbila da preda njihova tela kako bi se u Gračanici održalo opelo, tako da je za juče zakazana sahrana u Andrijevici u Crnoj Gori otkazana.
Na području Đakovice je tokom rata ubijeno i kidnapovano 392-oje Srba i nealbanaca, među kojima i četrnaestoro dece. Najmlađa žrtva albanskog terora bila je Sevdije Krasnići, beba romske nacionalnosti stara samo devet dana. Nju su pred očima njenog oca ubili albanski ekstremisti pucajući joj u glavu. Najstarija žrtva terora je bio Jovan Lazarević, star 90 godina, kojeg su zajedno sa suprugom Ljubicom iz stana kidnapovali albanski vojnici nakon čega su oboje najverovatnije ubijeni. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao. Oko 50 civila se još vode kao nestali.
Na evidenciji nestalih punih dvadeset godina nalazila su se i imena petoro Šutakovića: Nedeljka (63) njegove supruge Dare (59), i njihovih sinova Radomana (10) i dvojice starijih sinova Aleksandra (17) i Đorđa (13). Šutakovići su živeli u Đakovici a kidnapovani su početkom juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Njihovi posmrtni ostaci su pronađeni u masovnoj grobnici "Bunker" tokom proleća ove godine a tek nedavno su identifikovani. Osim Šutakovića, eshumirani su i posmrtni ostaci bračnog para - Radmile i Miće Petrovića. Oni su, kao i Šutakovići, živeli do 1. jula 1999. u Ulici Miloša Obilića, blok 3, ulaz 19, u novim zgradama na izlazu iz Đakovice. Priština je u poslednjem trenutku odbila da preda njihova tela kako bi se u Gračanici održalo opelo, tako da je za juče zakazana sahrana u Andrijevici u Crnoj Gori otkazana.
U razgovoru za „Vesti“ Lela Šutaković Nikolić, ćerka Nedeljka Šutakovića, kaže da je tragično da se neko poigrava osećanjima rodbine i posle dvadeset godina agonije koju prolaze.
– Naša potraga za njima traje dve decenije. Obišli smo celo Kosovo, kucali na sva vrata domaćih i međunarodnih institucija i sada nam ne daju da zakopamo i oplačemo svoje mrtve. To normalan čovek ne može da shvati – kaže vidno potresena Lela Šutaković Nikolić. Ona kaže da je na slučaju ove petočlane porodice pred ispitom međunarodno pravo i pravda.
– Hladnokrvno je ubijena cela porodica. To troje dece su bili maloletni. Kome su oni smetali?! Želim da verujem da će odgovorni za ovaj zločin stići adekvatna pravda – poručuje Lela.
U izveštaju Komisije za nestale, koji je predat i Specijalnom tužilaštvu, stoji da je ova porodica ubijena u blizini industrijske zone Đakovice. U njoj se nalazilo više ilegalnih zatvora, kojima je neposredno komandovao klan braće Ramuša i Dauta Haradinaja.
Deo kidnapovanih Srba tu je i ubijen, a mnogi su prebačeni u Albaniju zbog trgovine organima.
Nedeljko Šutaković rođen je u Orahovcu, a sve do trenutka kad je otet živeo je na Kosovu i Metohiji. Iz prvog braka imao je dve ćerke sa kojima je iz Orahovca otišao u Prizren, a posle razvoda i osnivanja nove porodice preselio se u Đakovicu. Njegova supruga Dara (devojački Jevrić) rodom je iz Andrijevice, a dobila je stan od firme u kojoj je dugo radila, i to u blizini bolnice u Đakovici, u tada novom naselju Gradić Pejton. U intervjuu za Večernje Novosti o kidnapovanoj porodici govorio je i Jovica Šutaković, Nedeljkov bratanac.
- Pitaj naše, piši strancima, moli i neke Šiptare, da bar neko kaže gde su. Kako da verujem da su mrtvi? - pita se Jovica Šutaković. - Aleksandar je imao 17 godina, đak generacije u Ekonomskoj. Đorđe 15, sve petice, samo iz matematike četvorku. A Radovanu bilo samo deset, pošao ranije u školu. Nedeljko i Dara ih u školu vodili, čuvali kao svoje oči, pa i bez njih i bez svojih života ostali. Otišla naša vojska, za njima i gotovo svi Srbi i Crnogorci iz ovog grada na Bistrici. U grad ušli mirovnjaci. Za njima bande iz Albanije: pljačkali stanove i kuće, palili, a potom pretraživali ulice, okolna naselja, da nađu one što su ostali, da im pokažu kako se „pravda gradi“ i uvere ih da ni u Đakovici ne može biti više ništa srpsko, ni spomenici na groblju davno umrlih Srba, ni krst, ni crkva. Ništa što na krštene podseća, sa porukom da više za njih mesta na metohijskoj zemlji nema.Bar da nam neko javi da su među mrtvima. Da znamo, da im ovde mesto za večni pokoj tražimo i u crkvu idemo, da im se za mir duša molimo. A Nedeljko, moj stric, odlučio da ostane. I u crkvu pošao. Poveo sa sobom suprugu Daru i sinove: Aleksandra, Đorđa i Radovana. Grad da ih vidi, nikom ništa skrivili nisu, ni tuđe oteli, ni bilo koga uvredili. I Bogu da se pomoli, da im pomogne.
- Jesu bili u crkvi i iz nje pošli u stan, tamo, kod bolnice, gde su živeli od Nedeljkovog dolaska iz Orahovca, pre dvadeset godina - ispričala je tada jedna od starica Srpkinja, jedinih pravoslavki, sada stanovnica parohijskog doma Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici.
- Rekao nam je jedan Albanac da ih je video, svo petoro, kada su ušli u stan. I da je čuo kada su „neki“ razbijali vrata njihovog stana. A da ih video nije, kada su ih poveli, ni ko ih je to oteo, ni gde su sa njima pošli. Neki su čuli da je grupa terorista, sa kapuljačama na glavama i oružjem u rukama, lupala na vrata Šutakovića. Kada su se iz crkve vratili, sat iza podneva. A Nedeljko je pitao: Šta hoćete? Oni su rekli: Tebe! I on odgovorio: Uzmite moju glavu, samo mi sinove ne dirajte! Stric je bio radnik fabrike „Metaliku“ a strina Dara radnica „Emin Durakua“. Ne znam, nikada ni saznati neću, zašto su sa decom ostali. Zašto, kada je Nedeljko dboro znao šta su njegovom dedi i stričevima uradili balisti davne 1941. godine.
O Šutakovićima svi i danas imaju samo pozitivno mišljenje i reči hvale. Bili su to časni, pošteni ljudi koji su uvek svima rado pomagali i stajali na usluzi. Nikada ljude nisu delili po veri i naciji, imali su prijatelje iz raznih etničkih grupa a u tom duhu su vaspitavali i svoju decu. Stan Šutakovića danas je u vlasništvu Albanca koji ga je uzurpirao i koji ne želi da prizna šta se desilo sa sudbinom Nedeljka i njegove porodice.
Na području Đakovice je tokom rata ubijeno i kidnapovano 392-oje Srba i nealbanaca, među kojima i četrnaestoro dece. Najmlađa žrtva albanskog terora bila je Sevdije Krasnići, beba romske nacionalnosti stara samo devet dana. Nju su pred očima njenog oca ubili albanski ekstremisti pucajući joj u glavu. Najstarija žrtva terora je bio Jovan Lazarević, star 90 godina, kojeg su zajedno sa suprugom Ljubicom iz stana kidnapovali albanski vojnici nakon čega su oboje najverovatnije ubijeni. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao. Oko 50 civila se još vode kao nestali.
Коментари
Постави коментар