Tokom albanskog terora na Kosovu i Metohiji (1998 - 2001) ubijeno je preko 4000 građana srpske i nealbanske nacionalnosti. Blizu šest stotina civila se i danas nalazi na evidenciji nestalih lica. Među žrtvama je 455 žena i devojčica svih nacionalnosti. Najmlađa je imala samo devet dana kada je svirepo ubijena, a najstarija je zakoračila u 91-u godinu života. Svi ovi zločini su ostali nekažnjeni i neprocesuirani a ubice se i danas slobodno šetaju Kosmetom.
Tokom trajanja rata na Kosovu, postojalo je 144 logora koje su držali albanski ekstremisti - pripadnici "OVK" a kroz koje je prošlo više od 15 000 civila svih nacionalnosti. Tamo su vršena masovna i sistematska silovanja, mučenja, zlostavljanja, torture ali i ubistva zarobljenih civila. Na hiljade žena i devojčica prošlo je kroz ove logore i zatvore a mnoge su tamo seksualno, fizički i psihički zlostavljane. Ove žrtve danas nisu prepoznate kao žrtve rata niti postoji bilo koji zakon koji prepoznaje njihovu patnju kao ratni zločin i stoga one nisu u stanju da ostvare prava koja zaslužuju. Tokom trajanja rata albanski ekstremisti su ubili i kidnapovali 455 žena i devojčica raznih nacionalnosti. Najmlađa registrovana žrtva je Sevdija Krasnići, beba romske nacionalnosti koja je bila stara svega devet dana kada je brutalno ubijena od strane albanskog vojnika i to pred očima njenog oca. Najstarija registrovana žrtva je Nada Vasić (91) koju su albanski ekstremisti kidnapovali iz njenog stana 7. avgusta 1999. u Prištini. U stan se uselila jedna albanska porodica a o starici se nije znalo ništa dok njen leš nije pronađen u jednoj masovnoj grobnici. Ubijena je iz vatrenog oružja nakon strahovitog mučenja. Albanski ekstremisti su ubijali žene svih starosnih doba i svih nacionalnosti. Ubijane su Srpkinje, Romkinje, Bošnjakinje, Goranke, Crnogorke, Aškalijke, Egipćanke ali i veliki broj Albanki koje su bile udate za Srbe i nealbance ili su proglašene "izdajnicama". Mnoge žene se i danas vode kao nestale. Bile su majke, bake, sestre, ćerke, tetke... Ove žene su ubijene kao civilne žrtve rata samo jer su pripadale drugoj naciji i zato jer su ispovedale drugačiju veru. Ukratko su predstavljene informacije o 28 žena i devojčica različitih nacionalnosti koje su ubijene na Kosovu i Metohiji u periodu od 1998. do 2001. godine. Priče su nastale u želji da se životi i stradanja ovih žena otrgnu od zaborava i da se ukaže na težinu počinjenih ratnih zločina za koje nikada niko nije odgovarao.
Sevdija Krasnići, beba romske nacionalnosti, je najmlađa
registrovana žrtva tokom rata na Kosovu i Metohiji. Sevdija je imala samo devet dana kada je brutalno ubijena 10. juna 1999. selu Brekovac kod Đakovice. Tog dana su naoružani vojnici "OVK" čiji je nadređeni bio Ramuš Haradinaj, upali u dom Roma Alija Krasnićija optužujući ga da je srpski špijun. Tukli su ga, šamarali i zlostavljali govoreći mu da je "Kosovo sada država Albanaca" i da za druge narode ovde neće biti mesta. Pred njegovim očima su ispalili hitac u Alijevo novorođenče kao znak opomene i pretnje. Malena Sevdija je preminula na licu mesta. Tek što je došla na svet, ova nedužna devojčica je prebrzo otišla ka anđelima. Za zločin niko nikada nije odgovarao!
Dostana Šmigić (40), Srpkinja iz Srbice, po struci administrativna službenica je radila u Zavodu za zapošljavanje u Srbici. Dana 18. maja 1998. godine svojim kolima krenula je za Leočinu, na četrdesetodnevni pomen preminuloj baki. Prolazeći kroz Gornju Klinu naišla je na prijatelja Vladu Kostića koji je čekao autobus. Ponudila mu je da ga preveze ali on je odbio. Rekao joj je da je sigurnije putovanje autobusom. Vlada ju je poslednji video. Naime, Dostanu su na tom putu zaustavili naoružani albanski vojnici, pripadnici "OVK" koji su je potom kidnapovali. O njenoj sudbini se do danas ništa ne zna i ona se nalazi na evidenciji nestalih lica.
Milica Radunović (60), Srpkinja rodom iz Trešnjeva kod Berana, živela je sa suprugom Milošem u selu Dašinovac kod Dečana. Bila je majka troje dece a u aprilu 1998. je izbegla iz Dašinovca u susedni Gornji Ratiš kod komšija Milke i Milovana Vlahovića. Njen suprug je ostao u svojoj kući. Bili su penzioneri, izuzetno vredni i skromni ljudi. Ujutru, 21.04.1998. godine, u selo su ušli naoružani Albanci, od kojih su neki bili u uniformama. Pucali su idući putem. Oko 15:00 časova, troje dece Milke i Milovana napuštaju selo, dok oni zajedno sa Milicom ostaju u kući. Tog dana, Milovan, Milka i Milica poslednji put su viđeni živi. Tog i narednih dana su svi iz Srbi iz Dečanskog kraja kidnapovani. Sredinom septembra 1998. godine u Đakovici u Radonjićkom jezeru su pronađeni posmrtni ostaci 39 civila, od čega dvoje dece. Mnoga tela do danas nisu identifikovana, a 2004. je identifikovana Milka Vlahović. Milovan Vlahović i njegove komšije Miloš i Milica Radunović još uvek nisu identifikovani. "Otac Miloš i majka su ostali u selu sa još desetak žitelja, uglavnom starih. Želeli su da čuvaju imanje, da brinu o kući, verovali su da niko neće da ih dira. Ubrzo posle našeg odlaska čuli smo preko radija da se blokiraju sela i sve što dalje znam o majci bile su samo glasine – ispričala je za „Politiku” Lidija Milenković, čiji su roditelji prve žrtve albanskog terora na Kosovu i Metohiji. Prolazili su meseci a Lidija nije mogla apsolutno ništa da sazna o roditeljima. Pritisnuta nevoljom, stalnim pretnjama i strahom, njena porodica je u jesen 1998. morala da pobegne iz Orahovca. Utočište su u godinama koje su usledile, pronašli u Lazarevcu. "Prijavila sam nestanak Međunarodnom komitetu Crvenog krsta i dala uzorak za DNK analizu. Uz pomoć ovih uzoraka su kasnije pronašli i identifikovali mog oca, koji je ubijen sa komšijom i bačen u kanal. Ništa o majci, međutim, ni posle svih ovih godina, nisam mogla da saznam – ispričala je Lidija.
Stanka Šćepanović (69), Crnogorka iz Đakovice, je odlučila da ostane u svom gradu i nakon dolaska KFOR-a. Zbog masovnog nasilja albanskih vojnika i civila, Stanka je sklonište potražila u vojnoj kasarni u Đakovici gde je otišla da potraži pomoć KFOR-a. Na tom putu su je presreli albanski vojnici koji su kidnapovali i najverovatnije ubili. Prepostavlja se da se njeni posmrtni ostaci nalaze u nekoj od masovnih grobnica.
Lidija Omeragić (47), Bošnjakinja iz Kline je bila zaposlena kao vaspitačica u vrtiću "Pčelica Maja" u Klini. Prema izjavi Lidijine sestre ona je posle dolaska KFOR-a napustila Klinu i prešla kod nje i drugih sestara u Peć. Lidija se 26. juna vratila u Klinu. U stanu je zatekla albansku porodicu iz Drenice. Sve stvari, osim jednog regala, bile su odnete iz stana. Slučaj je prijavila KFOR-u, koji je bespravno useljene izbacio iz stana. Lidija se istog dana sa Ismetom vratila u Peć, nameravajući da ponovo ode u Klinu, prebaci regal i nađe nekoga ko će da čuva stan. Nije uspela da nađe prevoznika te je 30. juna otišla na stanicu. Lidijina sestra je čula od jednog Lidijinog poznanika iz Kline da je on 30. juna oko 17,00 časova, video Lidiju kako ulazi u zgradu. Nešto kasnije, istog dana, video je nepoznate ljude kako izvode Lidiju iz zgrade vezanih ruku. Lidiju su tog dana kidnapovali albanski vojnici, pripadnici "OVK" koji su je nakon toga svirepo ubili. Njeni posmrtni ostaci su eshumirani 2005. iz masovne grobnice "Volujak" zajedno sa još 25 civila srpske i romske nacionalnosti.
Gordana Đurić (39), Romkinja iz Šapca je bila pesnikinja, pisala je i objavljivala knjige i često je putovala, posećivala književna udruženja. Inače nije imala običaj da govori porodici gde ide, pa tako ni ovog puta majci nije ništa rekla, ali bi se uvek javila. Pretpostavlja se da je Gordana 18. ili 19. avgusta 1999. otišla na Kosovo i Metohiju u Prištinu na književno veče i u posetu tamošnjem udruženju umetnika. Njen brat je 2002. na Merdaru prepoznao Gordaninu suknju i bluzu. predstavnicima međunarodnih organizacija koji su me tamo pozvali. Gordanu su kidnapovali i ubili pripadnici OVK. Njeno telo je pronađeno 27. avgusta 1999. godine u Podujevu, i sahranjeno na groblju Dragodan u Prištini. Rađene su tri obdukcije a u obdukcionom izveštaju prof. Dobričanina piše da je imala polomljena rebra, vilicu, a oko vrata modar otisak, kao od žice, sa kojom je najverovatnije bila zadavljena.
Dobrila Petković (56), Srpkinja iz Prištine, rođena je u Kuzminu a kidnapovana u nakon dolaska KFOR-a od strane pripadnika OVK. Tog 8. septembra 1999. naoražani albanski ekstremisti su upali u stan Petkovića u Ulici Miroljuba Tanaskovića, u prištinskom naselju Sunčani Breg i pod pretnjom oružjem nasilno ozveli Dobrilu u nepoznatom pravcu. Slučaj je prijavljen svim nadležnim institucijama a Dobrila do danas nije pronađena.
Mirjana Dragović (20), učenica generacije i uspešan student prava, ubijena je 16. februara 2001. u terorističkom napadu albanskih ekstremista na autobus "Niš Ekspres" kod mesta Livadice, nedaleko od Podujeva. Mirjana se tog dana zaputila na Zadušnice u Gračanicu. U napadu je ubijeno 12 a ranjeno 43-oje putnika. Od zadobijenih povreda, devojka je preminula na licu mesta. Ubijena je samo zbog svoje srpske nacionalnosti. “Kada nekoga izgubite svaka kazna je mala ali bi bilo dobro da se znaju odgovorni za smrt tolikog broja ljudi. Pa nije samo moja sestra, tog dana je ugašena cela jedna porodica.Retko prolazim tim putem jer me to mesto vraće u prošlost. Želim da pamtim svoju sestru onakvu kakva je bila egocentričnu, punu ideja i planova za budućnost. Bila je đak generacije i uspešan student prava. Danas bi možda već bila neki sudija.." - ispričala je za medije Jelena, sestra pokojne Mirjane.
Adrijana Skenderi (20), devojka bošnjačke nacionalnosti, ubijena je u noći između 10. i 11. januara 2000. u svojoj porodičnoj kući u naselju Tusus u Prizrenu kada su maskirani albanski ekstremisti upali i dom ove porodice. Iz vatrenog oružja su ubijeni Adrijana (20), njeni roditelji Sezair i Anifa i baka Đula, stara 78 godina. Adrijanino telo je pronađeno u dvorištu porodičnog doma sa više prostrelnih rana dok je ostalih troje članova ubijeno u kući. Albanski ekstremisti do danas nisu procesuirani niti osuđeni za ovaj zločin, a kosovska javnost uporno ignoriše i zataškavaj ovaj zločin.
Krasenka Aljinović (63), Hrvatica rodom iz Žrnovnice (Hrvatska) je živela u Prizrenu gde je 1999. bila na lečenju na Internoj klinici Gradske bolnice u Prizrenu. Po svedočenju supruga, poslednji put je viđena 16. juna 1999. Zbog progona i ubistva građana od strane "OVK", pristup nije bio moguć, te je Krasenka ostala u zatočena u gradu i tamo je kidnapovana od strane albanskih vojnika, pripadnika OVK. Njena smrt je zabeležena 8. avgusta 1999. a Krasenka se i dalje vodi kao nestala.
Milena Dončić (65), Srpkinja rođena u Đurakovcu je 19. jula 1999. oteta iz svoje porodične kuće u Klini zajedno sa sinom Ilijom. Toga dana su na njihova vrata zakucali naoružani albanski ekstremisti, pripadnici tzv. OVK. Milena i Ilija nisu želeli da napuste svoje domove jer su verovali da im komšije Albanci neće nauditi. Bili su pošteni ljudi koji su oduvek negovalo dobrosusedske odnose sa ljudima svih nacija. Kidnapovani su i odvedeni u nepoznato. O njihovoj sudbini su kružile razne priče od toga da su odvedeni u logore u Albaniji, da su ubijeni pa zakopani u masovnoj grobnici u Klini, da su bilo žrtve trgovine organima ali nijedna od ovih priča nije potvrđena. Dončići se nalazi na evidenciji nestalih.
Marica Mitrić (36), devojka srpske nacionalnosti je živela u Belom Polju kod Peći. Marica je bila teško pokretna i mentalno bolesna. Živela je sa majkom i bratom. 26. juna 1999. naoružani albanski ekstremisti su napali ovo malo srpsko selo i upali u dom Mirića. U kući su tada bili Marica i njena majka. Zločinci su ih obe pretukli i zlostavljali a onda su naočigled majke silovali nepokretnu Maricu. Nakon gnusnog čina, albanski vojnici su je unakazili pa ubili. Zločinci su njenu majku Martu ostavili u životu samo da bi gledala kako joj ubijaju dete i kako bi se još više mučila.
Vlasta Nedeljković (35), Slovenka rodom iz Maribora, je živela u Istoku sa suprugom Rankom. Odlučili su da ostanu u svom domu i nakon dolaska KFOR-a u junu 1999. U njihov dom je 1. jula 1999. upala grupa naoružanih albanskih vojnika, pripadnika "OVK" koji su ih prisilno izveli iz kuće i odveli u nepoznatom pravcu. Njihova sudbina do danas nije rasvetljena i Nedeljkovići se nalaze na evidenciji nestalih lica.
Radmila Živanović (5), devojčica iz zaseoka Dragići kod Mušutišta je oteta zajedno sa svojom majkom Svetlanom i još 17 starijih meštana kada su 10. juna 1999. u selo su upali naoružani albanski ekstremisti koji su popalili sve srpske kuće a nedužne civile oteli ili poubijali. Slavoljub Mitić, koji je u Mušutištu izgubio roditelje i veliki broj rođaka i komšija. On je tom prilikom ispričao da su među 18-oro kidnapovanih bili i Svetlana Živanović i njena ćerka Radmila. "To je bilo dete, četvorogodišnja devojčica..kome je ona smetala? Ostala je kod nas..Svetlana je imala supruga Đorđević Božidara i on je završio na Brezovici, međutim, šta se desilo sa njima to nismo mogli da saznamo u svoj toj gužvi..da li je ostala u našoj crkvenoj mahali ili u Dragićima, susednom selu.." - ispričao je Slavoljub Mitić pre tri godine za medije, koji je inače u Mušutištu izgubio roditelje.
Danica Vuković (63), Srpkinja iz Mušutišta kod Suve Reke. Danica je radila u seoskoj prodavnici a zajendo sa suprugom i još 17 civila, odlučila je da ostane u selu i nakon dolaska KFOR-a. Nakon 10. juna 1999. u selo su upali naoružani albanski ekstremisti koji su popalili sve srpske kuće a preostale meštane, uzrasta od 4 do 86 godina su kidnapovali. Porodice sumnjaju da su svi ubijeni pa zakopani u masovnu grobnicu i to je razlog zašto Albanci ne dozvoljavaju meštanima Mušutišta da se vrate u ovo selo, pa čak ni da obiđu svoja imanja. Neke priče govore i da su civili ubijeni pa bačeni u seoske bunare ali nijedna priča nije potvrđena.
Jasna Tasić (15), devojčica srpske nacionalnosti je 29. aprila 1999. na putu ka svojoj kući zarobljena od strane naoružanih albanskih vojnika koji su je odveli u kuću Nazifa E. koja je služila kao privatni logor. Jasna je bila učenica osnovne škole u Prizrenu i sugrađani je pamte kao veselu i nasmejanu devojčicu. Jasna je zlostavljana od strane albanskih vojnika nakon čega je ubijena vatrenim oružjem. Njeni dželati nikada nisu osuđeni.
Mire Arifaj (56), Kosovska Egipćanka, živela je u porodičnom domu u selu Žač (opština Istok) zajedno sa suprugom Ćazimom. U toku dana 7. jula 1999. selo su napali naoružani albanski ekstremisti koji su palili i pljačkali sve nealbanske kuće a civile ubijali. Ekstremisti su upali u kuću porodice Arifaj gde su pod prisilom odveli Ćazima i Mire u nepoznatom pravcu. Pretpostavlja se da su oboje ubijeni pa bačeni u masovnu grobnicu. Do danas nisu pronađeni i nalaze se na evidenciji nestalih lica.
Melihate Tahiraj (18), devojka albanske nacionalnosti, je živela u selu Donji Ratiš kod Dečana zajedno sa majkom Igbalom i sestrom Sebahatom. Melihate je u junu 1998. ostala bez majke i sestre koje su kidnapovali albanski ekstremisti pod optužbom da su "srpski saradnici". U oktobru 1998. godine, grupa albanaca ponovo dolazi u kuću porodice Tahiraj. Tada su odveli drugu Melihate. Nakon pet dana, Melihatina braća su pronašla njeno telo u šumi između
Donjeg Ratiša i Bradonjića. Imala je ranu od metka i bila je
zaklana. Melihate je sahranjena na imanju, 100 metara od porodične kuće. Igbalini i Sebahatini posmrtni ostaci pronađeni
su posle rata na groblju u Piskotu [Đakovica], među telima koja su
nađena u Radonjićkom jezeru u septembru 1998. godine.
Jelica Mihajlović (87), penzionerka iz Peći je kidnapovana 1. septembra 1999. iz svog stana u Ulici Nemanjinoj br. 70 kada je grupa naoružanih albanskih ekstremista upala u njen dom. Albanski ekstremisti su nedužnu ženu nasilno odveli iz stana u kojem je živela i o njoj se do danas ništa ne zna.
Vasiljka Nikolić (70), penzionerka iz Prizrena, je kidnapovana sa još 16 komšija starije dobi kada su naoružani albanski ekstremisti napali srpsko selo Dojnice. Svi civili su prema svedočenju očevidaca zarobljeni i odvedeni u nepoznatom pravcu. Reč je o starijim licima dobi od 66 do 85 godina, čija je jedina krivica bila njihova srpska nacionalnost. Selo je spaljeno i opljačkano a meštani još uvek nisu pronađeni.
Snježana Karanović (34), ekonomista po struci je kidnapovana iz svoga stana pa ubijena 13. juna 1999. zajedno sa svojim suprugom Duškom. Duško je bio opštinski sudija i Karanovići su bili veoma ugledni i poštovani građani Suve Reke. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo objavljenim u publikaciji "Otimice i nestanci Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji", navodi se kako je porodica Karanović 10. juna napustila Suvu Reku i došla u Beograd gde su bili smešteni u izbegličkom kampu. Prema podacima kojima raspolaže FHP, Duško je 11. juna dobio nalog od zamenika ministra pravde Republike Srbije da se vrati u Suvu Reku. Duško je sa suprugom krenuo iz Beograda 12. juna u 11,00 časova, službenim automobilom. Duška i Snježanu je videla njihova poznanica, u mestu Merdare, kada su se sa njom mimoišli na putu. FHP je u razgovoru sa komšinicom porodice Karanovića saznao da su Duško i Snježana, došli u svoj stan 13. juna, posle podne, i da ih je ona tog dana poslednji put videla. Kada su sutradan, pripadnici OVK upali u njen stan, rekli su joj da su u noći 13/14. juna ubili sve Srbe u zgradi u kojoj su živeli Karanovići. Jedna druga komšinica ispričala je rodbini nestalih Karanovića da je ona, nakon njihovog nestanka, videla njihova tela u blizini tzv. Balkanske zgrade, gde se nalazio njihov stan. Ona je još dodala da su bili ubijeni vatrenim oružjem. Njihova rodbina je čula da je 13. i 14. juna ubijen veliki broj Srba u Suvoj Reci, da su njihova tela ležala na ulici, i da su ih zatim pripadnici OVK pokupili i zatrpali buldožerima. Posmrtni ostaci bračnog para Karanović do danas nisu pronađeni i oni se nalaze na evidenciji nestalih lica.
Branka Stanković (25), Srpkinja iz Prištine. Nakon vesti o ubistvu sestre, Branka se zajedno sa svojim ocem Stojanom u ranim jutarnjim časovima zaputila autobusom iz Prištine u Orahovac. Međutim, autobus su zaustavili naoružani albanski ekstremisti, pripadnici "OVK" koji su izveli Branku i Stojana i odveli ih u nepoznatom pravcu. Njihova sudbina nikada nije rasvetljena a pretpostavlja se da su oboje odvedeni u logor "OVK" i tamo ubijeni. Do danas se vode kao nestali. Brankina sestra na čiju su sahranu otac i ćerka krenuli, ubijena je od albanskih ekstremista.
Abiba Safeti (59), Goranka rodom iz Mlike kod Dragaša, živela je sa suprugom Vajdinom i decom u Suvoj Reci. Tamo su držali kiosk gde su vredno i pošteno radili za sebe i svoju porodicu. Ostali su upamćeni kao dobri i gostoljubivi ljudi koji su imali prijatelje među svim etničkim zajednicama. Oboje su kidnapovani 20. juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Zločinci su ih nasilno odveli iz njihove kuće u nepoznatom pravcu a njihova masakrirana tela su pronađena ubrzo nakon nestanka. Ubijeni su na vrlo svirep i okrutan način a njihovi dželati do danas nisu privedeni pravdi.
Miradije Hajra (45), Albanka iz Glogovca. Bila je udata za Hamzu Hajru i imali su četvoro dece. Bili su izuzetno pošteni i časni ljudi koji nikada nisu delili ljude po veri i naciji. Čak i kad se zaratilo, Hamza je prvi stao u odbranu svojih komšija srpske nacionalnosti i odlučno se usprotivio teroru OVK ekstremista. U znak kazne zbog dobrih odnosa sa Srbima, porodica Hajra je ubijena u noći 21. avgusta 2001. u terorističkom napadu dok su se vraćali sa svadbe. Miradije je usmrćena mecima i preminula je na licu mesta a zajedno sa njom ubijeni su i suprug Hamza, sin Dževdet i ćerke Adelina (9) i Mimoza (14), dok je ćerka Pranvera jedina imala tu sreću da preživi. Kičina i Burim Ramadani, Arsim Ramadani, Arben Kičina i Jeton Kičina – svi bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koji su tokom sukoba devedesetih učestvovali u borbama protiv srpskih snaga bezbednosti i napadima na srpske civile – proglašeni su krivima za ubistva. Burim Ramadani, Arsim Ramadani i Arben Kičina su osuđeni na 30 godina zatvora, Jeton Kičina na 16 godina, a Bljerim Kičina na 11 godina. Žalba optuženih je odbijena, a čak je i Ustavni sud potvrdio da nije bilo kršenja procedure. Međutim, prošle godine ratni zločinac i predsednik takozvane države "Kosovo", Hašim Tači, pomilovao je i oslobodio sve ove ubice.
Đuza Abazović (63), Bošnjakinja iz Ornog Brda kod Istoka. Đuza je bila domaćica, izuzetno vredna i pedantna žena koju svi pamte samo po dobrom. Bila je veoma skromna žena i nikada nije ulazila u konflikte. Ubijena je 15. jula 1999. kada je grupa naoružanih albanskih ekstremista nasilno upala u njen dom. Nakon što su je pretukli, zločinci su je okrutno i bez zrna savesti likvidirali. Njeno telo je bačeno u obližnji bunar a za počinjeni zločin do danas niko nije odgovarao!
Persa Miletić (64), penzionerka iz Malog Trnovca bila je jedna od poslednjih Srpkinja u ovom selu. Brinula se o svom ocu koji je tada imao preko 90 godina. Oduvek su imali dobre odnose sa Albancima kojima su neretko pomagali. 20. juna 2000. grupa albanskih ekstremista je upala u dom Miletića i nasilno ih odveli u nepoznatom pravcu. Policija je zatekla ispreturane stvari ali i tragove krvi. Persa i njen otac Vlada nikada nisu pronađeni a veliki broj njihovih komšija albanske nacionalnosti je neposredno nakon otmice prebegao na Kosovo.
Tokom trajanja rata na Kosovu, postojalo je 144 logora koje su držali albanski ekstremisti - pripadnici "OVK" a kroz koje je prošlo više od 15 000 civila svih nacionalnosti. Tamo su vršena masovna i sistematska silovanja, mučenja, zlostavljanja, torture ali i ubistva zarobljenih civila. Na hiljade žena i devojčica prošlo je kroz ove logore i zatvore a mnoge su tamo seksualno, fizički i psihički zlostavljane. Ove žrtve danas nisu prepoznate kao žrtve rata niti postoji bilo koji zakon koji prepoznaje njihovu patnju kao ratni zločin i stoga one nisu u stanju da ostvare prava koja zaslužuju. Tokom trajanja rata albanski ekstremisti su ubili i kidnapovali 455 žena i devojčica raznih nacionalnosti. Najmlađa registrovana žrtva je Sevdija Krasnići, beba romske nacionalnosti koja je bila stara svega devet dana kada je brutalno ubijena od strane albanskog vojnika i to pred očima njenog oca. Najstarija registrovana žrtva je Nada Vasić (91) koju su albanski ekstremisti kidnapovali iz njenog stana 7. avgusta 1999. u Prištini. U stan se uselila jedna albanska porodica a o starici se nije znalo ništa dok njen leš nije pronađen u jednoj masovnoj grobnici. Ubijena je iz vatrenog oružja nakon strahovitog mučenja. Albanski ekstremisti su ubijali žene svih starosnih doba i svih nacionalnosti. Ubijane su Srpkinje, Romkinje, Bošnjakinje, Goranke, Crnogorke, Aškalijke, Egipćanke ali i veliki broj Albanki koje su bile udate za Srbe i nealbance ili su proglašene "izdajnicama". Mnoge žene se i danas vode kao nestale. Bile su majke, bake, sestre, ćerke, tetke... Ove žene su ubijene kao civilne žrtve rata samo jer su pripadale drugoj naciji i zato jer su ispovedale drugačiju veru. Ukratko su predstavljene informacije o 28 žena i devojčica različitih nacionalnosti koje su ubijene na Kosovu i Metohiji u periodu od 1998. do 2001. godine. Priče su nastale u želji da se životi i stradanja ovih žena otrgnu od zaborava i da se ukaže na težinu počinjenih ratnih zločina za koje nikada niko nije odgovarao.
Sevdija Krasnići, beba romske nacionalnosti, je najmlađa
registrovana žrtva tokom rata na Kosovu i Metohiji. Sevdija je imala samo devet dana kada je brutalno ubijena 10. juna 1999. selu Brekovac kod Đakovice. Tog dana su naoružani vojnici "OVK" čiji je nadređeni bio Ramuš Haradinaj, upali u dom Roma Alija Krasnićija optužujući ga da je srpski špijun. Tukli su ga, šamarali i zlostavljali govoreći mu da je "Kosovo sada država Albanaca" i da za druge narode ovde neće biti mesta. Pred njegovim očima su ispalili hitac u Alijevo novorođenče kao znak opomene i pretnje. Malena Sevdija je preminula na licu mesta. Tek što je došla na svet, ova nedužna devojčica je prebrzo otišla ka anđelima. Za zločin niko nikada nije odgovarao!
Dostana Šmigić (40), Srpkinja iz Srbice, po struci administrativna službenica je radila u Zavodu za zapošljavanje u Srbici. Dana 18. maja 1998. godine svojim kolima krenula je za Leočinu, na četrdesetodnevni pomen preminuloj baki. Prolazeći kroz Gornju Klinu naišla je na prijatelja Vladu Kostića koji je čekao autobus. Ponudila mu je da ga preveze ali on je odbio. Rekao joj je da je sigurnije putovanje autobusom. Vlada ju je poslednji video. Naime, Dostanu su na tom putu zaustavili naoružani albanski vojnici, pripadnici "OVK" koji su je potom kidnapovali. O njenoj sudbini se do danas ništa ne zna i ona se nalazi na evidenciji nestalih lica.
Milica Radunović (60), Srpkinja rodom iz Trešnjeva kod Berana, živela je sa suprugom Milošem u selu Dašinovac kod Dečana. Bila je majka troje dece a u aprilu 1998. je izbegla iz Dašinovca u susedni Gornji Ratiš kod komšija Milke i Milovana Vlahovića. Njen suprug je ostao u svojoj kući. Bili su penzioneri, izuzetno vredni i skromni ljudi. Ujutru, 21.04.1998. godine, u selo su ušli naoružani Albanci, od kojih su neki bili u uniformama. Pucali su idući putem. Oko 15:00 časova, troje dece Milke i Milovana napuštaju selo, dok oni zajedno sa Milicom ostaju u kući. Tog dana, Milovan, Milka i Milica poslednji put su viđeni živi. Tog i narednih dana su svi iz Srbi iz Dečanskog kraja kidnapovani. Sredinom septembra 1998. godine u Đakovici u Radonjićkom jezeru su pronađeni posmrtni ostaci 39 civila, od čega dvoje dece. Mnoga tela do danas nisu identifikovana, a 2004. je identifikovana Milka Vlahović. Milovan Vlahović i njegove komšije Miloš i Milica Radunović još uvek nisu identifikovani. "Otac Miloš i majka su ostali u selu sa još desetak žitelja, uglavnom starih. Želeli su da čuvaju imanje, da brinu o kući, verovali su da niko neće da ih dira. Ubrzo posle našeg odlaska čuli smo preko radija da se blokiraju sela i sve što dalje znam o majci bile su samo glasine – ispričala je za „Politiku” Lidija Milenković, čiji su roditelji prve žrtve albanskog terora na Kosovu i Metohiji. Prolazili su meseci a Lidija nije mogla apsolutno ništa da sazna o roditeljima. Pritisnuta nevoljom, stalnim pretnjama i strahom, njena porodica je u jesen 1998. morala da pobegne iz Orahovca. Utočište su u godinama koje su usledile, pronašli u Lazarevcu. "Prijavila sam nestanak Međunarodnom komitetu Crvenog krsta i dala uzorak za DNK analizu. Uz pomoć ovih uzoraka su kasnije pronašli i identifikovali mog oca, koji je ubijen sa komšijom i bačen u kanal. Ništa o majci, međutim, ni posle svih ovih godina, nisam mogla da saznam – ispričala je Lidija.
Stanka Šćepanović (69), Crnogorka iz Đakovice, je odlučila da ostane u svom gradu i nakon dolaska KFOR-a. Zbog masovnog nasilja albanskih vojnika i civila, Stanka je sklonište potražila u vojnoj kasarni u Đakovici gde je otišla da potraži pomoć KFOR-a. Na tom putu su je presreli albanski vojnici koji su kidnapovali i najverovatnije ubili. Prepostavlja se da se njeni posmrtni ostaci nalaze u nekoj od masovnih grobnica.
Lidija Omeragić (47), Bošnjakinja iz Kline je bila zaposlena kao vaspitačica u vrtiću "Pčelica Maja" u Klini. Prema izjavi Lidijine sestre ona je posle dolaska KFOR-a napustila Klinu i prešla kod nje i drugih sestara u Peć. Lidija se 26. juna vratila u Klinu. U stanu je zatekla albansku porodicu iz Drenice. Sve stvari, osim jednog regala, bile su odnete iz stana. Slučaj je prijavila KFOR-u, koji je bespravno useljene izbacio iz stana. Lidija se istog dana sa Ismetom vratila u Peć, nameravajući da ponovo ode u Klinu, prebaci regal i nađe nekoga ko će da čuva stan. Nije uspela da nađe prevoznika te je 30. juna otišla na stanicu. Lidijina sestra je čula od jednog Lidijinog poznanika iz Kline da je on 30. juna oko 17,00 časova, video Lidiju kako ulazi u zgradu. Nešto kasnije, istog dana, video je nepoznate ljude kako izvode Lidiju iz zgrade vezanih ruku. Lidiju su tog dana kidnapovali albanski vojnici, pripadnici "OVK" koji su je nakon toga svirepo ubili. Njeni posmrtni ostaci su eshumirani 2005. iz masovne grobnice "Volujak" zajedno sa još 25 civila srpske i romske nacionalnosti.
Gordana Đurić (39), Romkinja iz Šapca je bila pesnikinja, pisala je i objavljivala knjige i često je putovala, posećivala književna udruženja. Inače nije imala običaj da govori porodici gde ide, pa tako ni ovog puta majci nije ništa rekla, ali bi se uvek javila. Pretpostavlja se da je Gordana 18. ili 19. avgusta 1999. otišla na Kosovo i Metohiju u Prištinu na književno veče i u posetu tamošnjem udruženju umetnika. Njen brat je 2002. na Merdaru prepoznao Gordaninu suknju i bluzu. predstavnicima međunarodnih organizacija koji su me tamo pozvali. Gordanu su kidnapovali i ubili pripadnici OVK. Njeno telo je pronađeno 27. avgusta 1999. godine u Podujevu, i sahranjeno na groblju Dragodan u Prištini. Rađene su tri obdukcije a u obdukcionom izveštaju prof. Dobričanina piše da je imala polomljena rebra, vilicu, a oko vrata modar otisak, kao od žice, sa kojom je najverovatnije bila zadavljena.
Dobrila Petković (56), Srpkinja iz Prištine, rođena je u Kuzminu a kidnapovana u nakon dolaska KFOR-a od strane pripadnika OVK. Tog 8. septembra 1999. naoražani albanski ekstremisti su upali u stan Petkovića u Ulici Miroljuba Tanaskovića, u prištinskom naselju Sunčani Breg i pod pretnjom oružjem nasilno ozveli Dobrilu u nepoznatom pravcu. Slučaj je prijavljen svim nadležnim institucijama a Dobrila do danas nije pronađena.
Mirjana Dragović (20), učenica generacije i uspešan student prava, ubijena je 16. februara 2001. u terorističkom napadu albanskih ekstremista na autobus "Niš Ekspres" kod mesta Livadice, nedaleko od Podujeva. Mirjana se tog dana zaputila na Zadušnice u Gračanicu. U napadu je ubijeno 12 a ranjeno 43-oje putnika. Od zadobijenih povreda, devojka je preminula na licu mesta. Ubijena je samo zbog svoje srpske nacionalnosti. “Kada nekoga izgubite svaka kazna je mala ali bi bilo dobro da se znaju odgovorni za smrt tolikog broja ljudi. Pa nije samo moja sestra, tog dana je ugašena cela jedna porodica.Retko prolazim tim putem jer me to mesto vraće u prošlost. Želim da pamtim svoju sestru onakvu kakva je bila egocentričnu, punu ideja i planova za budućnost. Bila je đak generacije i uspešan student prava. Danas bi možda već bila neki sudija.." - ispričala je za medije Jelena, sestra pokojne Mirjane.
Adrijana Skenderi (20), devojka bošnjačke nacionalnosti, ubijena je u noći između 10. i 11. januara 2000. u svojoj porodičnoj kući u naselju Tusus u Prizrenu kada su maskirani albanski ekstremisti upali i dom ove porodice. Iz vatrenog oružja su ubijeni Adrijana (20), njeni roditelji Sezair i Anifa i baka Đula, stara 78 godina. Adrijanino telo je pronađeno u dvorištu porodičnog doma sa više prostrelnih rana dok je ostalih troje članova ubijeno u kući. Albanski ekstremisti do danas nisu procesuirani niti osuđeni za ovaj zločin, a kosovska javnost uporno ignoriše i zataškavaj ovaj zločin.
Krasenka Aljinović (63), Hrvatica rodom iz Žrnovnice (Hrvatska) je živela u Prizrenu gde je 1999. bila na lečenju na Internoj klinici Gradske bolnice u Prizrenu. Po svedočenju supruga, poslednji put je viđena 16. juna 1999. Zbog progona i ubistva građana od strane "OVK", pristup nije bio moguć, te je Krasenka ostala u zatočena u gradu i tamo je kidnapovana od strane albanskih vojnika, pripadnika OVK. Njena smrt je zabeležena 8. avgusta 1999. a Krasenka se i dalje vodi kao nestala.
Milena Dončić (65), Srpkinja rođena u Đurakovcu je 19. jula 1999. oteta iz svoje porodične kuće u Klini zajedno sa sinom Ilijom. Toga dana su na njihova vrata zakucali naoružani albanski ekstremisti, pripadnici tzv. OVK. Milena i Ilija nisu želeli da napuste svoje domove jer su verovali da im komšije Albanci neće nauditi. Bili su pošteni ljudi koji su oduvek negovalo dobrosusedske odnose sa ljudima svih nacija. Kidnapovani su i odvedeni u nepoznato. O njihovoj sudbini su kružile razne priče od toga da su odvedeni u logore u Albaniji, da su ubijeni pa zakopani u masovnoj grobnici u Klini, da su bilo žrtve trgovine organima ali nijedna od ovih priča nije potvrđena. Dončići se nalazi na evidenciji nestalih.
 |
| Levo: Sahrana Marice Mirić u Peći |
Marica Mitrić (36), devojka srpske nacionalnosti je živela u Belom Polju kod Peći. Marica je bila teško pokretna i mentalno bolesna. Živela je sa majkom i bratom. 26. juna 1999. naoružani albanski ekstremisti su napali ovo malo srpsko selo i upali u dom Mirića. U kući su tada bili Marica i njena majka. Zločinci su ih obe pretukli i zlostavljali a onda su naočigled majke silovali nepokretnu Maricu. Nakon gnusnog čina, albanski vojnici su je unakazili pa ubili. Zločinci su njenu majku Martu ostavili u životu samo da bi gledala kako joj ubijaju dete i kako bi se još više mučila.
Vlasta Nedeljković (35), Slovenka rodom iz Maribora, je živela u Istoku sa suprugom Rankom. Odlučili su da ostanu u svom domu i nakon dolaska KFOR-a u junu 1999. U njihov dom je 1. jula 1999. upala grupa naoružanih albanskih vojnika, pripadnika "OVK" koji su ih prisilno izveli iz kuće i odveli u nepoznatom pravcu. Njihova sudbina do danas nije rasvetljena i Nedeljkovići se nalaze na evidenciji nestalih lica.
Radmila Živanović (5), devojčica iz zaseoka Dragići kod Mušutišta je oteta zajedno sa svojom majkom Svetlanom i još 17 starijih meštana kada su 10. juna 1999. u selo su upali naoružani albanski ekstremisti koji su popalili sve srpske kuće a nedužne civile oteli ili poubijali. Slavoljub Mitić, koji je u Mušutištu izgubio roditelje i veliki broj rođaka i komšija. On je tom prilikom ispričao da su među 18-oro kidnapovanih bili i Svetlana Živanović i njena ćerka Radmila. "To je bilo dete, četvorogodišnja devojčica..kome je ona smetala? Ostala je kod nas..Svetlana je imala supruga Đorđević Božidara i on je završio na Brezovici, međutim, šta se desilo sa njima to nismo mogli da saznamo u svoj toj gužvi..da li je ostala u našoj crkvenoj mahali ili u Dragićima, susednom selu.." - ispričao je Slavoljub Mitić pre tri godine za medije, koji je inače u Mušutištu izgubio roditelje.
 |
| Levo: Jasna Tasić (15), žrtva albanskih terorista u Prizrenu |
Danica Vuković (63), Srpkinja iz Mušutišta kod Suve Reke. Danica je radila u seoskoj prodavnici a zajendo sa suprugom i još 17 civila, odlučila je da ostane u selu i nakon dolaska KFOR-a. Nakon 10. juna 1999. u selo su upali naoružani albanski ekstremisti koji su popalili sve srpske kuće a preostale meštane, uzrasta od 4 do 86 godina su kidnapovali. Porodice sumnjaju da su svi ubijeni pa zakopani u masovnu grobnicu i to je razlog zašto Albanci ne dozvoljavaju meštanima Mušutišta da se vrate u ovo selo, pa čak ni da obiđu svoja imanja. Neke priče govore i da su civili ubijeni pa bačeni u seoske bunare ali nijedna priča nije potvrđena.
Jasna Tasić (15), devojčica srpske nacionalnosti je 29. aprila 1999. na putu ka svojoj kući zarobljena od strane naoružanih albanskih vojnika koji su je odveli u kuću Nazifa E. koja je služila kao privatni logor. Jasna je bila učenica osnovne škole u Prizrenu i sugrađani je pamte kao veselu i nasmejanu devojčicu. Jasna je zlostavljana od strane albanskih vojnika nakon čega je ubijena vatrenim oružjem. Njeni dželati nikada nisu osuđeni.
Mire Arifaj (56), Kosovska Egipćanka, živela je u porodičnom domu u selu Žač (opština Istok) zajedno sa suprugom Ćazimom. U toku dana 7. jula 1999. selo su napali naoružani albanski ekstremisti koji su palili i pljačkali sve nealbanske kuće a civile ubijali. Ekstremisti su upali u kuću porodice Arifaj gde su pod prisilom odveli Ćazima i Mire u nepoznatom pravcu. Pretpostavlja se da su oboje ubijeni pa bačeni u masovnu grobnicu. Do danas nisu pronađeni i nalaze se na evidenciji nestalih lica.
Melihate Tahiraj (18), devojka albanske nacionalnosti, je živela u selu Donji Ratiš kod Dečana zajedno sa majkom Igbalom i sestrom Sebahatom. Melihate je u junu 1998. ostala bez majke i sestre koje su kidnapovali albanski ekstremisti pod optužbom da su "srpski saradnici". U oktobru 1998. godine, grupa albanaca ponovo dolazi u kuću porodice Tahiraj. Tada su odveli drugu Melihate. Nakon pet dana, Melihatina braća su pronašla njeno telo u šumi između
Donjeg Ratiša i Bradonjića. Imala je ranu od metka i bila je
zaklana. Melihate je sahranjena na imanju, 100 metara od porodične kuće. Igbalini i Sebahatini posmrtni ostaci pronađeni
su posle rata na groblju u Piskotu [Đakovica], među telima koja su
nađena u Radonjićkom jezeru u septembru 1998. godine.
Jelica Mihajlović (87), penzionerka iz Peći je kidnapovana 1. septembra 1999. iz svog stana u Ulici Nemanjinoj br. 70 kada je grupa naoružanih albanskih ekstremista upala u njen dom. Albanski ekstremisti su nedužnu ženu nasilno odveli iz stana u kojem je živela i o njoj se do danas ništa ne zna.
Vasiljka Nikolić (70), penzionerka iz Prizrena, je kidnapovana sa još 16 komšija starije dobi kada su naoružani albanski ekstremisti napali srpsko selo Dojnice. Svi civili su prema svedočenju očevidaca zarobljeni i odvedeni u nepoznatom pravcu. Reč je o starijim licima dobi od 66 do 85 godina, čija je jedina krivica bila njihova srpska nacionalnost. Selo je spaljeno i opljačkano a meštani još uvek nisu pronađeni.
Snježana Karanović (34), ekonomista po struci je kidnapovana iz svoga stana pa ubijena 13. juna 1999. zajedno sa svojim suprugom Duškom. Duško je bio opštinski sudija i Karanovići su bili veoma ugledni i poštovani građani Suve Reke. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo objavljenim u publikaciji "Otimice i nestanci Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji", navodi se kako je porodica Karanović 10. juna napustila Suvu Reku i došla u Beograd gde su bili smešteni u izbegličkom kampu. Prema podacima kojima raspolaže FHP, Duško je 11. juna dobio nalog od zamenika ministra pravde Republike Srbije da se vrati u Suvu Reku. Duško je sa suprugom krenuo iz Beograda 12. juna u 11,00 časova, službenim automobilom. Duška i Snježanu je videla njihova poznanica, u mestu Merdare, kada su se sa njom mimoišli na putu. FHP je u razgovoru sa komšinicom porodice Karanovića saznao da su Duško i Snježana, došli u svoj stan 13. juna, posle podne, i da ih je ona tog dana poslednji put videla. Kada su sutradan, pripadnici OVK upali u njen stan, rekli su joj da su u noći 13/14. juna ubili sve Srbe u zgradi u kojoj su živeli Karanovići. Jedna druga komšinica ispričala je rodbini nestalih Karanovića da je ona, nakon njihovog nestanka, videla njihova tela u blizini tzv. Balkanske zgrade, gde se nalazio njihov stan. Ona je još dodala da su bili ubijeni vatrenim oružjem. Njihova rodbina je čula da je 13. i 14. juna ubijen veliki broj Srba u Suvoj Reci, da su njihova tela ležala na ulici, i da su ih zatim pripadnici OVK pokupili i zatrpali buldožerima. Posmrtni ostaci bračnog para Karanović do danas nisu pronađeni i oni se nalaze na evidenciji nestalih lica.
Branka Stanković (25), Srpkinja iz Prištine. Nakon vesti o ubistvu sestre, Branka se zajedno sa svojim ocem Stojanom u ranim jutarnjim časovima zaputila autobusom iz Prištine u Orahovac. Međutim, autobus su zaustavili naoružani albanski ekstremisti, pripadnici "OVK" koji su izveli Branku i Stojana i odveli ih u nepoznatom pravcu. Njihova sudbina nikada nije rasvetljena a pretpostavlja se da su oboje odvedeni u logor "OVK" i tamo ubijeni. Do danas se vode kao nestali. Brankina sestra na čiju su sahranu otac i ćerka krenuli, ubijena je od albanskih ekstremista.
Abiba Safeti (59), Goranka rodom iz Mlike kod Dragaša, živela je sa suprugom Vajdinom i decom u Suvoj Reci. Tamo su držali kiosk gde su vredno i pošteno radili za sebe i svoju porodicu. Ostali su upamćeni kao dobri i gostoljubivi ljudi koji su imali prijatelje među svim etničkim zajednicama. Oboje su kidnapovani 20. juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Zločinci su ih nasilno odveli iz njihove kuće u nepoznatom pravcu a njihova masakrirana tela su pronađena ubrzo nakon nestanka. Ubijeni su na vrlo svirep i okrutan način a njihovi dželati do danas nisu privedeni pravdi.
Miradije Hajra (45), Albanka iz Glogovca. Bila je udata za Hamzu Hajru i imali su četvoro dece. Bili su izuzetno pošteni i časni ljudi koji nikada nisu delili ljude po veri i naciji. Čak i kad se zaratilo, Hamza je prvi stao u odbranu svojih komšija srpske nacionalnosti i odlučno se usprotivio teroru OVK ekstremista. U znak kazne zbog dobrih odnosa sa Srbima, porodica Hajra je ubijena u noći 21. avgusta 2001. u terorističkom napadu dok su se vraćali sa svadbe. Miradije je usmrćena mecima i preminula je na licu mesta a zajedno sa njom ubijeni su i suprug Hamza, sin Dževdet i ćerke Adelina (9) i Mimoza (14), dok je ćerka Pranvera jedina imala tu sreću da preživi. Kičina i Burim Ramadani, Arsim Ramadani, Arben Kičina i Jeton Kičina – svi bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koji su tokom sukoba devedesetih učestvovali u borbama protiv srpskih snaga bezbednosti i napadima na srpske civile – proglašeni su krivima za ubistva. Burim Ramadani, Arsim Ramadani i Arben Kičina su osuđeni na 30 godina zatvora, Jeton Kičina na 16 godina, a Bljerim Kičina na 11 godina. Žalba optuženih je odbijena, a čak je i Ustavni sud potvrdio da nije bilo kršenja procedure. Međutim, prošle godine ratni zločinac i predsednik takozvane države "Kosovo", Hašim Tači, pomilovao je i oslobodio sve ove ubice.
Đuza Abazović (63), Bošnjakinja iz Ornog Brda kod Istoka. Đuza je bila domaćica, izuzetno vredna i pedantna žena koju svi pamte samo po dobrom. Bila je veoma skromna žena i nikada nije ulazila u konflikte. Ubijena je 15. jula 1999. kada je grupa naoružanih albanskih ekstremista nasilno upala u njen dom. Nakon što su je pretukli, zločinci su je okrutno i bez zrna savesti likvidirali. Njeno telo je bačeno u obližnji bunar a za počinjeni zločin do danas niko nije odgovarao!
Silvana Spasić (23), devojka rodom iz Klokota kod Vitine. Brutalno je ubijena 16. avgusta 1999. prilikom granatiranja od strane albanskih ekstremista. Naime, tog vrelog, letnjeg dana OVK teroristi su kasnim večernjim satima ispalili 9 minobacackih granata od kojih su na licu mesta poginuli Silvana i Tihomir Radić (26), dok je šestoro mladih teško ranjeno. Bivši gradonačelnik Klokota Saša Mirković, tada šesnaestogodišnjak u tom granatiranju zadobio je vidne povrede od kojih i danas ima posledice, dok su još petorica srpskih mladića bila teško ranjena.
“Počinioci ovog zločina još uvek nisu izvedeni pred lice pravde, nadam se da će formiranje Specijalnog suda za ratne zločine, pomoći da se počinioci pronađu i kazne”, rekao je Mirković pre tri godine za Puls.
“Počinioci ovog zločina još uvek nisu izvedeni pred lice pravde, nadam se da će formiranje Specijalnog suda za ratne zločine, pomoći da se počinioci pronađu i kazne”, rekao je Mirković pre tri godine za Puls.
Persa Miletić (64), penzionerka iz Malog Trnovca bila je jedna od poslednjih Srpkinja u ovom selu. Brinula se o svom ocu koji je tada imao preko 90 godina. Oduvek su imali dobre odnose sa Albancima kojima su neretko pomagali. 20. juna 2000. grupa albanskih ekstremista je upala u dom Miletića i nasilno ih odveli u nepoznatom pravcu. Policija je zatekla ispreturane stvari ali i tragove krvi. Persa i njen otac Vlada nikada nisu pronađeni a veliki broj njihovih komšija albanske nacionalnosti je neposredno nakon otmice prebegao na Kosovo.
Aferdita Kućišta (15), Romkinja rodom iz Peći. Živela je u selu Bradonjić kod Đakovice. Sredinom novembra 1998. u njenu kuću su upali naoružani albanski ekstremisti koji su je nasilno odveli u nepoznatom pravcu. Prema rečima njene porodice, Aferdita je u trenutku otmice bila sama u kući i o njenoj sudbini se ništa nije znalo do 8. decembra 1998. kada je srpska policija pronašla njeno beživotno telo na lokalitetu "Dolina kestenova". Ubijena je jednim
metkom u glavu, a preko očiju je imala
povez. U blizini njenog tela nađena je boca
sa benzinom a telo je bilo prekriveno drvima. Zamenik komandanta Glavnog štaba
za područje Dukađini, Nazmi
Brahimaj u svom ratnom dnevniku navodi
da „seljani pretpostavljaju da je Aferditu
ubio poručnik Idriz Baljaj“. Porodica je sahranila
Aferditu na groblju u Peći. Idriz je proveo neko vremen u Haškom Tribunalu nakon čega je oslobođen budući da su svi svedoci pobijeni ili zaplašeni.
Da bog da im se zatrlo i seme i pleme.Deca i unuci da im pomru u najvecim mukama
ОдговориИзбриши