Masakr u selu Serdari (opština Kotor Varoš) počinili su 17. septembra 1992. godine pripadnici muslimanskih zločinačkih vojnih jedinica tzv. Armije BiH. Tom prilikom je ubijeno 16 srpskih civila, od čega dvoje dece, a jedna trudna žena je teško ranjena
Apelaciono veće Suda BiH osudilo je Fikreta Planinčiča na 11 godina zatvora za masakr u Serdarima, dok su Sead Menzil i Mirsad Vatrač oslobođeni, iako su i oni u prvostepenom postupku bili osuđeni na 11, odnosno 10 godina zatvora. Presuda od 11 godina predstavlja veliku uvredu za nedužne žrtve i njihove porodice. Zar monstruozno ubistvo 16 civila, među kojima i dvoje dece zaista vredi 11 godina? Kakvu poruku Tužilaštvo i Sud BiH šalju svojim građanima?
Iz ove bezumne, šokantne presude može se zaključiti da je sasvim dozvoljeno zaklati srpsko dete, silovati žene i devojke, streljati starce, paliti, rušiti, proterivati jer svakako niko za to neće odgovarati a i ako odgovara, biće simbolično kažnjen. Velika je mogućnost da se kasapin iz Kotor Varoša, kako stanovnici ovog gradića zovu Fikreta Planinčića, odavno nalazi na slobodi ako kojim slučajem nije pušten, uskoro će biti. Ko se može osećati sigurnim i bezbednim dok osuđeni ratni zločinci slobodno šetaju ulicama i gradovima ?!
Krivični postupak i optužnice za ovaj užasan zločin su dugo godina tavorile u fiokama pravosudnih organa Bosne i Hercegovine, ali i Austrije, gde se jedan deo osumnjičenih sakrivao.
Serdari, malo srpsko selo od 10-ak kuća i 30 duša, nalazilo se u okruženju muslimanskih i hrvatskih sela. Situacija u Serdarima sve do marta 1992. mogla se nazvati tolerantnom, a onda je nakon dramatičnih događaja u čitavoj BiH počela da raste tenzija i stvara velika napetost između Srba, Hrvata i muslimana. U Serdarima tog 17. septembra zverski je ubijeno 16 srpskih civila, među kojima osmoro žena i dvoje dece. Ljubica Tepić ubijena je sa dvoje dve ćerke: Slobodankom (12) i Snježanom (4).
U kotorvaroškom selu Rujevica 5. jula 1992. pada krv, tačnije zloglasne muslimanske paravojne formacije u zasedi ubijaju trojicu Srba: Milana Stevilovića (načelnika bezbednosti 1. krajiškog korpusa VRS), Stevana Markovića (pomoćnika načelnika bezbednosti u Banja Luci) i Novu Petrušića. Mesec dana kasnije u selu Vigošta, 14. avgusta 1992. muslimanski zločinci ubijaju tj. masakriraju 14 pripadnika srpske Teritorijalne odbrane, a onda još pet civila u selu Plana.
Krajem avgusta 1992. na jednoj uzvišici iznad sela Serdari ubijeni su srpski civili na traktoru: Radenko i Borivoje Serdar.
Uveče, 16. septembra 1992. godine u imućnoj kući Branka i Bosiljke Serdar se okupilo puno ljudi, odnosno njihovih rođaka. Atmosfera u kući nije bila previše vesela, već nekako puna zebnje, kao da su predosjećali krvavo jutro narednog dana. U kući Brankovog brata Drage Serdara bila je vesela atmosfera, jer su isčekivali naredih dana svadbu Slavenka Serdara, Draginog sina.
Oko 5:30 sati tog 17. septembra 1992. Serdarima počinju da odjekuju rafali iz automatskih pušaka. Jedna manja jedinica sa 20 pripadnika zločinačke muslimanske Teritorijalne odbrane upada u selo i počinje da ubija sve što hoda. Upali su u kuće meštana te počeli sa ubijanjem paljenjem kuća i pomoćnih objekata. Ono što nisu uspeli da ubiju to su zarobili i poveli sa sobom.
Radmila Serdar, svedoči 1993. godine, pred pravosudnim organima Republike Srpske. Ona je ovu izjavu dala u bolnici:
– “Ja sam se tog dana nalazila kod svoje kuće u Serdarima zajedno sa mužem Jelenkom. U kući su se, pored nas, na spavanju nalazili svekrva Bosiljka, zaova Radmila, ujna Milena Bencuz i njene kćerke, Slavojka Bencuz, tetka Ljubica Tepić i njeno dvoje djece Snježana i Slobodanka. Ujutro, oko šest sati, probudio me pucanj, kao i sve ostale. Kasnije sam čula da je od tog pucnja poginuo Slavko Bencuz.
Svi koji smo bili u kući, osim mog muža koji je otišao u potkrovlje sa puškom, sakrili smo se ispod stepenica… Osjetila sam da se puca po kući, staklo je počelo da puca. Osjetila sam da sam ranjena u predjelu stomaka, ali sam mislila da su to komadi stakla, a ne geleri. Čula sam dozivanje ustaša i muslimana ali im nisam odmah raspoznala glasove. Ustaše i muslimani su pucali po kući, po prozorima a onda su bacali bombe kroz prozor kod stepeništa tako da su one išle na nas. Ja sam od bombe zadobila povrede, ali se nisam javljala. Vrata na kući bila su zaključana. Čula sam korake ispred vrata.
Pucali su u vrata. Ušli su unutra. Ja sam zatvorila oči. Osuli su rafal metaka po nama. Meci su me pogodili u desnu ruku i u prsa. Nisam oči otvarala. Tada su počeli da razgovaraju među sobom. Psovali su majku četničku… po glasu sam prepoznala da su u mojoj kući bili: Besim Ćehić, Mirsad Smajić, Nijaz Smajić i Fikret Plančić. Svi iz sela Hanifići, moje komšije. Sa Nijazom Smajićem čak išla sam u školu.”
Radmila je, ranjena, nekako uspela da se izvuče kada su krvnici otišli. Pobegla je u selo Sakani. Nije znala da li je iko još preživio ovaj stravičan masakr. Taj dan, osim Radmile, preživela je i njena ujna, Milena Bencuz, ali se nije javljala. Plašila se da su krvnici još tu negdje, u blizini.
Simo Tepić je tog tragičnog dana ostao bez supruge i dve ćerke - četvorogodišnje Snježane i dvanaestogodišnje Slobodanke. Preživela je i Simina ćerka Dragana koja tog dana nije bila u selu. Velika tragedija je zadesila porodicu Tepić, inače veoma ugledne ljude o kojima svi imaju samo reči hvale. Reč je poštenim, velikodušnim, kulturnim i dobrim ljudima koji su čitav život pomagali svojim komšijama i srpske i hrvatske i bošnjačke nacionalnosti. Nikada ljude nisu delili po veri i naciji. Ljubica i Simo su čitav život vredno radili kako bi svojoj deci obezbedili kvalitetnu budućnost. Nedužne devojčice su brutalno ubijene samo zbog svoje srpske nacionalnosti. Želele su samo da se bezbrižno igraju i uživaju u svim izazovima i lepotama koje detinjstvo, mladost i život donose. Umesto toga, zločinci naoružani mržnjom zauvek su ugasili dva dečija života a počinjeni masakr kao da su "nagrađeni" a ne kažnjeni.
Simo Tepić je tog tragičnog dana ostao bez supruge i dve ćerke - četvorogodišnje Snježane i dvanaestogodišnje Slobodanke. Preživela je i Simina ćerka Dragana koja tog dana nije bila u selu. Velika tragedija je zadesila porodicu Tepić, inače veoma ugledne ljude o kojima svi imaju samo reči hvale. Reč je poštenim, velikodušnim, kulturnim i dobrim ljudima koji su čitav život pomagali svojim komšijama i srpske i hrvatske i bošnjačke nacionalnosti. Nikada ljude nisu delili po veri i naciji. Ljubica i Simo su čitav život vredno radili kako bi svojoj deci obezbedili kvalitetnu budućnost. Nedužne devojčice su brutalno ubijene samo zbog svoje srpske nacionalnosti. Želele su samo da se bezbrižno igraju i uživaju u svim izazovima i lepotama koje detinjstvo, mladost i život donose. Umesto toga, zločinci naoružani mržnjom zauvek su ugasili dva dečija života a počinjeni masakr kao da su "nagrađeni" a ne kažnjeni.
Nevenka Serdar, ispričala je pre nekoliko godina svoja tužna i mučna sećanja na serdarski pokolj: – “Toga jutra oko pola šest, okružili su nas sa svih strana, iz šume okolo. Bilo nas je ovde četiri žene, bio mi je muž i djeca i jetrva. Bili smo u strahu, a čuli smo kako pričaju: ‘Imamo još ovu kuću… jesmo dobar posao napravili’… A sve su nam to napravili naše bivše komšije. Prije toga deset dana, ubili su mi sina jedinca, gore tu na putu na raskršću. Bila sam u crnini, ožalošćena, non-stop sam jaukala deset dana. A i to jutro imale smo strah i bježale smo. Moja starija kći i jetrve utekle su prema vratima. Ja nisam mogla bježati, sa mnom je ostala mlađa kći od 6 godina. Ostale smo sjedeći, preko nas se pucalo. I ovuda su su ponovo vikali da su dobar posao napravili. Odoše gore u šumu, vrište od sreće, to sam čula. I ja se ovdje vratim, kada se ono malo utišalo. Vidila sam sve ove mrtve, vidjela sam pokojnu Danku pred kućom, mrtva sjedi. Vidjela sam tamo u Brankovoj kući sve mrtvo, isto u Draginoj kući…”.
Iz ove bezumne, šokantne presude može se zaključiti da je sasvim dozvoljeno zaklati srpsko dete, silovati žene i devojke, streljati starce, paliti, rušiti, proterivati jer svakako niko za to neće odgovarati a i ako odgovara, biće simbolično kažnjen. Velika je mogućnost da se kasapin iz Kotor Varoša, kako stanovnici ovog gradića zovu Fikreta Planinčića, odavno nalazi na slobodi ako kojim slučajem nije pušten, uskoro će biti. Ko se može osećati sigurnim i bezbednim dok osuđeni ratni zločinci slobodno šetaju ulicama i gradovima ?!
Tokom agresije na Kotor Varoš stradalo je 305 boraca i 100 civila, a ranjeno je oko 1000 ljudi, koji su danas invalidi od prve do 10. kategorije. Mnoga sela su popaljena i više ne postoje na mapi.
Коментари
Постави коментар