Vida Mitrović, baka Spomenka Gostića, poginula je u septembru 1992. na svom kućnom pragu u Jovićima. Ime njenog unuka ostaće zauvek simbol herojstva i čovečnosti
Vida Mitrović je bila baka poginulog heroja Spomenka Gostića, jednog od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske. Upravo je ova skromna i čestita žena u velikoj meri zaslužna za sva junačka dela koja je maleni Spomenko ostavio za sobom. Vidin život nije bio nimalo lak. Oduvek je vredno i neumorno radila kako kako bi svojoj deci obezbedila lagodan život. Obavljala je seoske i poljoprivredne poslove, bila je skromna i poštena žena. Spomenkovi roditelji su se razveli te je on ostao da živi sa majkom i bakom u malenom selu Jovići, u današnjoj opštini Maglaj. Živeli su teško i siromašno a baka Vida se uvek trudila da malenom Spomenku ništa ne nedostaje. Selo Jovići se nalazilo u okruženju muslimanskih sela i kao takvo je bilo ozbiljno ugroženo od potencijalnih napada. Milenka Gostić je bila srčani bolesnik a zbog svih barikada i uslova koje je nametnuo rat nije uspela otići na planiranu operaciju srca. Preminula je uoči rata u 45-oj godini. Milenka je, može se reći indirektna žrtva rata. Bio je ovo pretežak udarac i za malenog Spomenka i za njegovu baku. Vida je teško podnela smrt svoje ćerke ali je bila svesna da mora nastaviti dalje zbog svog unuka. Teški ratni uslovi, nestašica hrane, vode, lekova i osnovnih životnih namirnica učinili su živote Spomenka i njegove bake preteškim. Ipak, borili su se hrabro. Baka Vida je odvajala zadnju koru hleba kako bi prehranila svog unuka.
Sa početkom proleća 1992. počela su i prva ratna dejstva i napadi na Srbe. Srpska sela su danonoćno granatirana i razarana. Ubijen je i ranjen veliki broj civila - žena, dece i i staraca. Jedna takva granata, ispaljena sa položaja zločinačke tzv. Armije BIH je tog hladnog septembra 1992. usmrtila i Vidu Mitrović. Starica je ubijena na kućnom pragu i to samo jer je bila Srpkinja. Zločinci joj nisu dozvolili da mirno proživi svoju starost. Ubijena je u 75-oj godini. Za ovaj monstruozni čin do danas niko nije odgovarao. Iako se može utvrditi pod kontrolom koje jedinice tzv. Armije BiH je izvršeno granatiranje i ko je komandovao datom jedinicom, to nikada nije učinjeno.
Mladi Spomenko nakon tragedije odlučuje da se sa nepunih 14 godina pridruži redovima Vojske Republike Srpske. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta.
Ubrzo je bio raspoređen na prvu liniju fronta gde se hrabro borio i mnogo puta bio ranjavan. Međutim, samo godinu dana kasnije je poginuo u borbi protiv muslimanskih snaga.
Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Poginuo je na 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod.
Spomenkov jedini sačuvani intervju, dat jednoj televiziji iz Srbije, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. I sam je dva puta bio ranjavan, ali se nije povlačio. U istoj jedinici saborac mu je bio i njegov nastavnik Lazo. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan. Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jednog Srbina iz Pariza da pređe kod njega i napusti bojište. Spomenko nije imao dileme. Nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.
Vida Mitrović je bila baka poginulog heroja Spomenka Gostića, jednog od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske. Upravo je ova skromna i čestita žena u velikoj meri zaslužna za sva junačka dela koja je maleni Spomenko ostavio za sobom. Vidin život nije bio nimalo lak. Oduvek je vredno i neumorno radila kako kako bi svojoj deci obezbedila lagodan život. Obavljala je seoske i poljoprivredne poslove, bila je skromna i poštena žena. Spomenkovi roditelji su se razveli te je on ostao da živi sa majkom i bakom u malenom selu Jovići, u današnjoj opštini Maglaj. Živeli su teško i siromašno a baka Vida se uvek trudila da malenom Spomenku ništa ne nedostaje. Selo Jovići se nalazilo u okruženju muslimanskih sela i kao takvo je bilo ozbiljno ugroženo od potencijalnih napada. Milenka Gostić je bila srčani bolesnik a zbog svih barikada i uslova koje je nametnuo rat nije uspela otići na planiranu operaciju srca. Preminula je uoči rata u 45-oj godini. Milenka je, može se reći indirektna žrtva rata. Bio je ovo pretežak udarac i za malenog Spomenka i za njegovu baku. Vida je teško podnela smrt svoje ćerke ali je bila svesna da mora nastaviti dalje zbog svog unuka. Teški ratni uslovi, nestašica hrane, vode, lekova i osnovnih životnih namirnica učinili su živote Spomenka i njegove bake preteškim. Ipak, borili su se hrabro. Baka Vida je odvajala zadnju koru hleba kako bi prehranila svog unuka.
Sa početkom proleća 1992. počela su i prva ratna dejstva i napadi na Srbe. Srpska sela su danonoćno granatirana i razarana. Ubijen je i ranjen veliki broj civila - žena, dece i i staraca. Jedna takva granata, ispaljena sa položaja zločinačke tzv. Armije BIH je tog hladnog septembra 1992. usmrtila i Vidu Mitrović. Starica je ubijena na kućnom pragu i to samo jer je bila Srpkinja. Zločinci joj nisu dozvolili da mirno proživi svoju starost. Ubijena je u 75-oj godini. Za ovaj monstruozni čin do danas niko nije odgovarao. Iako se može utvrditi pod kontrolom koje jedinice tzv. Armije BiH je izvršeno granatiranje i ko je komandovao datom jedinicom, to nikada nije učinjeno.
 |
| Milenka Gostić, majka Spomenka Gostića |
Mladi Spomenko nakon tragedije odlučuje da se sa nepunih 14 godina pridruži redovima Vojske Republike Srpske. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta.
Ubrzo je bio raspoređen na prvu liniju fronta gde se hrabro borio i mnogo puta bio ranjavan. Međutim, samo godinu dana kasnije je poginuo u borbi protiv muslimanskih snaga.
Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Poginuo je na 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod.
Spomenkov jedini sačuvani intervju, dat jednoj televiziji iz Srbije, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. I sam je dva puta bio ranjavan, ali se nije povlačio. U istoj jedinici saborac mu je bio i njegov nastavnik Lazo. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan. Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jednog Srbina iz Pariza da pređe kod njega i napusti bojište. Spomenko nije imao dileme. Nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.
Коментари
Постави коментар