Milovan Bojanić i njegova nevenčana supruga Sofija Sopi, Albanka po nacionalnosti, zarobljeni su, mučeni, zlostavljani i na kraju likividirani, davne 1999. u prištinskom naselju Kojlovica. Naredbodavci i počinioci nikada nisu procesuirani, niti osuđeni.
Najavljeno podizanje optužnica protiv pripadnika OVK probudilo je nade mnogih porodica otetih i ubijenih tokom rata na Kosovu i Metohiji da bi ruka pravde napokon mogla da stigne sve one koji su počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u periodu od 1998. do 2001. godine.
Jedan od mnogobrojnih slučajeva ratnih otmica i ubistava jeste i brutalno ubistvo supružnika Milovana Bojanić i Sofije u prištinskom naselju Kojlovica. Milovan je po nacionalnosti bio Srbin, a njegova supruga Sofija (devojački Sopi) bila je Albanka. Sa početkom rata, životi mešovitih brakova bili su pod velikim opterećenjem. Sofija je često bila suočena sa pogrdnim rečima, dobacivanjima i uvredama od svojih komšija albanske nacionalnosti za koje je bilo neprihvatljivo da jedna Albanka bude sa Srbinom. Milovan i Sofija, inače već ljudi u srednjim godinama, odbijali su te 1999. da napuste svoj dom verujući da će rat brzo prestati. Međutim, takva misao ih je koštala života.
Bila je ponoć, 11. avgust 1999. godine. Na ulazna vrata stana udovice Drage Bojanić, tada sedamdeset šestogodišnje starice, u ulici Hajdar Duši broj 5 u centru Prištine, neko je zalupao. Nije to bilo prvo lupanje u gluvo doba, ali na njenim vratima - jeste. Ispostavilo se - najtragičnije.
Čula je Draga glas svoje snahe Sofije:
- Otvori, mama, ja sam!
Darga je otvorila. Sofija je stajala vezanih ruku. Pored nje četvorica mlađih ljudi, u crnim odelima i sa tamnim naočarima. Upali su unutra. Jedan je odmah "utvrdio" da je to njegov stan. Drugi se stvorio kraj starice i drškom pištolja, koji je **sevnuo** u njegovoj ruci, udario je u lice. Sofija vrisnu, Draga pade na pod. Tukli su je oružjem, nogama, rukama. Dve kuhinjske stolice polomili su na Darginom telu i glavi. Kada je došla svesti, ležala je u lokvi krvi. Videla je iznad sebe vojnike KFOR. Snahe i albanskih vojnika nije bilo.
- Sa vojnicima je bio pervodilac - priseća se Draga. - Pitao me da li znam ko su napadači. Kazala sam da bih dvojicu odmah prepoznala. Rekoh da sam ostala u Prištini posle odlaska naše vojske i policije da čuvam stan. Kuda bih, inače, nego u svoj dom. Moj sin Mile i njegova supruga Sofija, Albanka, živeli su u njenom stanu u bližnjem naselju Dardanija. Pitala sam gde je Sofija, gde je moj Mile? Nije bilo odgovor. Rekli su da je neko od komšija pozvao KFOR i da oni ništa ne znaju šta je sa njih dvoje.
Vojnici, iz sastava Britanskog bataljona, ostali su u stanu kod starice do izjutra, potom je stigla druga patrola. I tako punih mesec dana. Čuvali su je.
- Doveli su i lekara da me leči - nastavlja Draga. - Dve noći kasnije, obavestili su me da treba da pođem u prištinsku bolnicu da identifikujem dva leša. Došli suj neki drugi vojnici i sa njima sam pošla. Tamo, na odeljenju patologije, na podu, u krvi, ležali su moj Mile i Sofija. Bili su obučeni, ali je po celoj Milovoj odeći bila zgružana krv. Sofija je imala i velike rezove od noža po licu. Shvatila sam odmah da su ih mučili. Kada su me vratili u stan došao je jedan oficir, onaj isti što je redovno dovodio lekara. Rekao mi je da su ih pripadnici neke jedinice pronašli pobijene u nekakvoj napuštenoj kući, u obližnjem selu Kojlovica. Pet narednih dana sam pokušavala da obezbedim pratnju do bolnice, da ih potom sahranim, ali mi u tome niko nije želeo pomoći.
Neko je Dragu potom, obavestio da joj je sin sahranjen na prištinskom groblju, a njegova nevenčana supruga negde na drugom kraju. Starica je ostala u Prištini još sedam meseci. ranu joj je donosila prijateljica Dragica Kočić, koju su, nešto kasnije, neki mladići Albanci pretukli. Jedva je preživela. Draga, dalje kazuje:
- Nadala sam se da ću otići na sinovljev grob, da bar vidim gde je sahranjen. Od stana do groblja bio je kilometar. Nisam uspela. Jednog dana stigoše neki oficiri KFOR. Iz tašne izvukli gomilu fotografija, pokazivali mi. Na njima sam prepoznala dvojicu terorista, onih što su odveli mog Mila i Sofiju. Ništa više od toga nisam dalje saznala.
Od nekih Albanaca starica je saznala da su te kobne noći albanski razbojnici, obučeni u crnim odelima, upali u prvi sumrak u stan kod Sofije i Mila. Mučili su ih. Pod pretnjom da će Mila ubiti, naterali su Sofiju da pođe kod Drage. Hteli su i nju da ubiju. A kad je ostala u lokvi krvi, njih dvoje su odvelil. Mučeni su dva dana. Sofiji su zapretili da će i sve njene pobiti, jer se udala za Srbina.
Prema pisanju Večernjih Novosti, Draga se preselila u Kosovsku Mitrovicu gde je živela sa unukom, inače studentom prava. NJen stariji sin Dragan, poginuo je pre dve decenije u saobraćajnoj nesreći, na putu za Podgoricu, sa suprugom Suzanom, sinčićem Vladimirom i malim bratancem Ivanom. Suprug Radule je umro nešto ranije. Svi su sahranjeni na prištinskom groblju.
- Eto, ne znam ni da li su Mile i Sofija sahranjeni, ni da li su spomenici moje druge dece i muža porušeni. Samo sam u jedno ubeđena - oni što su mi ubili sina i snahu bili su iz OVK. Jedan od njih je bio zadužen za likvidaciju Srba u Prištini. Minule nedelje sam saznala da je sada u nekakvoj kosovskoj vojsci, visoki oficir. - ispričala je medijima svoju tragičnu ispovest ova hrabra žena.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, Milovan je u trenutku ubistva imao 52, a Sofija 45 godina. U Prištini se tokom rata dogodilo još jedno ubistvo nacionalno mešovitog bračnog para koje nikada nije rasvetljeno.
Tekst preuzet sa sajta Večernjih Novosti,"UNMIK, idi kući" (vidi: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:152021-UNMIK-idi-ku263i )
.
Najavljeno podizanje optužnica protiv pripadnika OVK probudilo je nade mnogih porodica otetih i ubijenih tokom rata na Kosovu i Metohiji da bi ruka pravde napokon mogla da stigne sve one koji su počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva u periodu od 1998. do 2001. godine.
Jedan od mnogobrojnih slučajeva ratnih otmica i ubistava jeste i brutalno ubistvo supružnika Milovana Bojanić i Sofije u prištinskom naselju Kojlovica. Milovan je po nacionalnosti bio Srbin, a njegova supruga Sofija (devojački Sopi) bila je Albanka. Sa početkom rata, životi mešovitih brakova bili su pod velikim opterećenjem. Sofija je često bila suočena sa pogrdnim rečima, dobacivanjima i uvredama od svojih komšija albanske nacionalnosti za koje je bilo neprihvatljivo da jedna Albanka bude sa Srbinom. Milovan i Sofija, inače već ljudi u srednjim godinama, odbijali su te 1999. da napuste svoj dom verujući da će rat brzo prestati. Međutim, takva misao ih je koštala života.
Bila je ponoć, 11. avgust 1999. godine. Na ulazna vrata stana udovice Drage Bojanić, tada sedamdeset šestogodišnje starice, u ulici Hajdar Duši broj 5 u centru Prištine, neko je zalupao. Nije to bilo prvo lupanje u gluvo doba, ali na njenim vratima - jeste. Ispostavilo se - najtragičnije.
Čula je Draga glas svoje snahe Sofije:
- Otvori, mama, ja sam!
Darga je otvorila. Sofija je stajala vezanih ruku. Pored nje četvorica mlađih ljudi, u crnim odelima i sa tamnim naočarima. Upali su unutra. Jedan je odmah "utvrdio" da je to njegov stan. Drugi se stvorio kraj starice i drškom pištolja, koji je **sevnuo** u njegovoj ruci, udario je u lice. Sofija vrisnu, Draga pade na pod. Tukli su je oružjem, nogama, rukama. Dve kuhinjske stolice polomili su na Darginom telu i glavi. Kada je došla svesti, ležala je u lokvi krvi. Videla je iznad sebe vojnike KFOR. Snahe i albanskih vojnika nije bilo.
- Sa vojnicima je bio pervodilac - priseća se Draga. - Pitao me da li znam ko su napadači. Kazala sam da bih dvojicu odmah prepoznala. Rekoh da sam ostala u Prištini posle odlaska naše vojske i policije da čuvam stan. Kuda bih, inače, nego u svoj dom. Moj sin Mile i njegova supruga Sofija, Albanka, živeli su u njenom stanu u bližnjem naselju Dardanija. Pitala sam gde je Sofija, gde je moj Mile? Nije bilo odgovor. Rekli su da je neko od komšija pozvao KFOR i da oni ništa ne znaju šta je sa njih dvoje.
Vojnici, iz sastava Britanskog bataljona, ostali su u stanu kod starice do izjutra, potom je stigla druga patrola. I tako punih mesec dana. Čuvali su je.
- Doveli su i lekara da me leči - nastavlja Draga. - Dve noći kasnije, obavestili su me da treba da pođem u prištinsku bolnicu da identifikujem dva leša. Došli suj neki drugi vojnici i sa njima sam pošla. Tamo, na odeljenju patologije, na podu, u krvi, ležali su moj Mile i Sofija. Bili su obučeni, ali je po celoj Milovoj odeći bila zgružana krv. Sofija je imala i velike rezove od noža po licu. Shvatila sam odmah da su ih mučili. Kada su me vratili u stan došao je jedan oficir, onaj isti što je redovno dovodio lekara. Rekao mi je da su ih pripadnici neke jedinice pronašli pobijene u nekakvoj napuštenoj kući, u obližnjem selu Kojlovica. Pet narednih dana sam pokušavala da obezbedim pratnju do bolnice, da ih potom sahranim, ali mi u tome niko nije želeo pomoći.
Neko je Dragu potom, obavestio da joj je sin sahranjen na prištinskom groblju, a njegova nevenčana supruga negde na drugom kraju. Starica je ostala u Prištini još sedam meseci. ranu joj je donosila prijateljica Dragica Kočić, koju su, nešto kasnije, neki mladići Albanci pretukli. Jedva je preživela. Draga, dalje kazuje:
- Nadala sam se da ću otići na sinovljev grob, da bar vidim gde je sahranjen. Od stana do groblja bio je kilometar. Nisam uspela. Jednog dana stigoše neki oficiri KFOR. Iz tašne izvukli gomilu fotografija, pokazivali mi. Na njima sam prepoznala dvojicu terorista, onih što su odveli mog Mila i Sofiju. Ništa više od toga nisam dalje saznala.
Od nekih Albanaca starica je saznala da su te kobne noći albanski razbojnici, obučeni u crnim odelima, upali u prvi sumrak u stan kod Sofije i Mila. Mučili su ih. Pod pretnjom da će Mila ubiti, naterali su Sofiju da pođe kod Drage. Hteli su i nju da ubiju. A kad je ostala u lokvi krvi, njih dvoje su odvelil. Mučeni su dva dana. Sofiji su zapretili da će i sve njene pobiti, jer se udala za Srbina.
Prema pisanju Večernjih Novosti, Draga se preselila u Kosovsku Mitrovicu gde je živela sa unukom, inače studentom prava. NJen stariji sin Dragan, poginuo je pre dve decenije u saobraćajnoj nesreći, na putu za Podgoricu, sa suprugom Suzanom, sinčićem Vladimirom i malim bratancem Ivanom. Suprug Radule je umro nešto ranije. Svi su sahranjeni na prištinskom groblju.
- Eto, ne znam ni da li su Mile i Sofija sahranjeni, ni da li su spomenici moje druge dece i muža porušeni. Samo sam u jedno ubeđena - oni što su mi ubili sina i snahu bili su iz OVK. Jedan od njih je bio zadužen za likvidaciju Srba u Prištini. Minule nedelje sam saznala da je sada u nekakvoj kosovskoj vojsci, visoki oficir. - ispričala je medijima svoju tragičnu ispovest ova hrabra žena.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, Milovan je u trenutku ubistva imao 52, a Sofija 45 godina. U Prištini se tokom rata dogodilo još jedno ubistvo nacionalno mešovitog bračnog para koje nikada nije rasvetljeno.
Tekst preuzet sa sajta Večernjih Novosti,"UNMIK, idi kući" (vidi: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:152021-UNMIK-idi-ku263i )
.
Коментари
Постави коментар