U periodu od 1992-1993 muslimanski zločinci iz Srebrenice neprestano su granatirali uže područje grada Bratunca i okolna srpska sela prilikom čega je život izgubio veliki broj civila srpske nacionalnosti. Od muslimanskih granata neretko su stradala i deca.
Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1993. jake muslimanske snage pod komandom Nasera Orića neprestano su napadale srpska sela i ubijali srpske civile. Ovi zločini su nastavljeni i kasnije ali u znatno manjem intenzitetu. Naoružani bezumnom mržnjom prema svemu što je srpsko, muslimanski vojnici iz Srebrenice su sravnili više od 150 sela i zaselaka a ubili preko 3200 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. U svojim krvavim napadima nisu štedeli baš nikoga! Ubijali su i staro i mlado, i žene i starce i decu....Osim po brojnim zločinima nad ženama i decom, 28. divizija tzv. armije BiH ostaće takođe upamćena i po razaranju i uništavanju spomenika kulture, demoliranju pravoslavnih crkvi i hramova, miniranju pravoslavnih grobova ali i po spaljivanju i rušenju više hiljada kuća i domova.
Nakon što su spalili i razorili sve što su mogli, muslimanski vojnici su odlučili da napadnu grad Bratunac, jedino mesto gde je srpsko stanovništvo bilo sigurno. O napadu na Bratunac više puta je javno govorio i sam Naser Orić. Muslimanske snage su pokušavale više puta da dođu do Bratunca i osvoje ga. Glavni cilj tog napada bio je istrebljenje civilnog stanovništva. I preživele žrtve muslimanskih napada na Fakoviće i Bjelovac pričali su kako su muslimani govorili: "Bratunac će vam biti novi Jasenovac", "Vijoriće se Bratuncem polumjesec i zvijezda", "Bratunac će biti muslimanski grad". Ova obećanja svi su shvatili vrlo ozbiljno, te se atmosfera straha i neizvesnosti uvukla među građane Bratunca. Hrabri srpski branioci više puta su odolevali muslimanskim agresorima i uspešno branili svoj grad. Obeshrabreni vojnim porazima, srebrenički muslimani su kukavički granatirali uže gradsko područje Bratunca. Planski i svesno gađani su civilni objekti: školska igrališta, pijace, stambene zgrade, crkve, ulice....birani su pijačni dani jer su agresori znali da će tada veliki broj civila biti napolju.
Od sredine 1992. pa sve do kraja 1993. muslimani iz Srebrenice gotovo pa neprestano su granatirali uže podučje grada Bratunca i ubijali civilno stanovništvo. Mnogi stanovi i kuće je sravnjeni sa zemljom. Kako srpski, tako i oni koji su bili u vlasništvu muslimana. Od razornih detonacija granata i topovskih projektila poginulo je i ranjeno na desetine Bratunčana. Među žrtvama ekstremista bila su i deca: Mikailo je imao dvanaest godina, Vladimir samo četiri, Biljani je bilo šest, Živojinu jedanaest, Vesni šesnaest, Zorici dvanaest, Miladi osamnaest...Svakodnevna granatiranja i bombe uništile su brojna detinjstva a dečije igre i šale bile su zamenjene traumama i strahovima. Školska nastava je održavana vandredno u posebnim skloništima a strah od granata i muslimanskih napada bio je uvek prisutan. Rat je na živote građana opkoljenog Bratunca ostavio nemerljive i neopisive posledice. Deca Bratunca bila su svakodnevno suočena sa velikim tragedijama i potresnim, traumatičnim scenama. Gledali su kako im umiru drugari, drugarice, majke, očevi, sestre...sva te slike užasa ostale su trajno urezana u sećanjima svih Bratunčana. Bolnica je danonoćno radila i bila je prepuna ranjenih civila i branilaca grada. Na desetine dece bilo je ranjeno i povređeno u tim napadima. Ove slike užasa vrlo je teško zaboraviti i izbrisati i stoga se mora negovati kultura sećanja kako se stradanje našeg naroda nikada ne bi zaboravilo. Grad je bio prepun srpskih izbeglica iz Srebrenice i okolnih mesta, koje su komšije muslimani proterali još u aprilu 1992. Život u opkoljenom gradu bio je veoma težak i gotovo nepodnošljiv. Svuda je vladala glad, panika, rastrojstvo....međutim, tuga ovih građana baš nikoga nije zanimala. Brojni novinari koji su pratili događaje u Bosni i Hercegovini nikada nisu imali ni sluha ni želje da posete Bratunac i upoznaju se tragedijom ovog naroda.
Građani Bratunca ubijani su na radnim mestima, na ulicama, pijacama, u svojim kućama...Zločinci nisu imali ni trunku milosti prema svojim dojučerašnjim komšijama i susedima. Zorica Božić imala je samo 12 godina kada je mučki i svirepo ubijena 5. oktobra 1992. prilikom napada srebreničkih muslimana na grad. Zorica je nešto ranije uspela da preživi masakr u selu Magašići gde je Orićeva vojska 20. jula 1992. masakrirala petnaest žena koje su radile njivi, među njima i jednu trudnicu. Zorica i njena majka Milka su samo pukom srećom uspele da prežive taj pokolj i prebegnu u Bratunac. Međutim, zločinci im ni ovde nisu dali mira. Zorica je okrutno ubijena u najlepšim godinama života i to samo zato što je pripada drugoj veri i naciji. "Poginulo mi je dijete 1992. godine, ubila je granata u Bratuncu. Moja kćerka Zorica tada je imala samo 12 godina, i od tada još niko nije odgovarao. Gdje god dođem nemam pravo za svoje dijete, kaže civil, pa i civili su valjda ginuli, i oni su žrtve, rekla je za medije majka poginule devojčice Milka Božić. Gotovo identičnu sudbinu je doživela Ljubinka Gajić iz Kravice. Njoj su Orićevi vojnici najpre ubili supruga Stanka prilikom napada na ovo srpsko selo. Sa sinom Vladimirom i ostalom rodbinom izbegla je u Bratunac, ali tu nesreći nije bio kraj. U besomučnom artiljerijskom napadu na grad, srebrenički muslimani su ubili malog Vladimira koji tek što je zakoračio u petu godinu života. Ubijen je dok se igrao u stanu. "Ubili su mi djete od nepunih pet godina. Bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Svake godine ista priča. Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke ? " - pita se Ljubinka gotovo tri decenije. Teška je sudbina zadesila i porodicu Pavlović. Granata ispaljena sa položaja muslimanske vojske iz pravca Srebrenice tog hladnog 30. januara 1993. usmrtila je devojku Miladu Pavlović. Imala je sedamnaest godina. Kroz mesec dana, u granatiranju Bratunca poginuo je i njen brat Mikajlo Pavlović, star 11 godina. Istog dana ubijena je i Božana Petrović (51), koja je vraćala svojoj kući sa posla. U Drinskoj ulici 17. februara 1993. tokom granatiranja život je izgubila Nevenka Petrović, devojka od 24 godine. Bila je ovo velika tragedija i neprebolna rana roditelja Neđe i Zagorke, kao i brata Neše koji su smrt svoje mezimice jako teško podneli. "Kome je bila kriva jedna devojka, učenica, mirno i kulturno dete?" - pitali su se svi. U znak sećanja na tragediju i na Nevenikinom spomeniku je uklesan stih "Posljednje je vrijeme da svi ljudi shvate da na djecu ne smiju bacati granate". U istoj ulici dve nedelje kasnije poginula je i Dragica Đokanović (33), koja je nešto ranije prognana iz rodnog Bjelovca. Smrtonosna granata ispaljena iz Srebrenice okrutno je prekinula život starine Jakova Ivanovića (82), koji je doživeo i preživeo sve strahote Prvog i Drugog svetskog rata. Živojin Miličević je imao samo jedanaest godina kada je poginuo u eksploziji u jesen 1992. a identičnu sudbinu doživeo je i Slavorad Trišić kojeg je granata usmrtila pred kućom. Tokom granatiranja su živote izgubili i Sreten Ivanović (86), Mila Jerkić (48), Vidoje Petrović (63), Slobo Ilić i mnogi drugi civili.
Nažalost, za zločine nad građanima Bratunca i za razaranje jednog grada (njegove kulture i istorije) do danas niko nije odgovarao. Za uništena detinjstva i prekinute mladosti nema krivaca. Dželati i rušitelji ovog prelepog grada na Drini i danas spokojno šetaju Sarajevom, Federacijom BiH ali i Podrinjem kao potpuno slobodni građani nagrađeni za svoja nedela. Stradanje građana tokom granatiranja nije obuhvaćeno zvaničnim komemoracijama.
Građani Bratunca su zapravo veliki heroji koji su uspeli da prežive sva razaranja i sve tragedije i ostanu čvrsto na zemlji. Ostali su na svojim vekovnim ognjištima i uspešno odbranili svoje domove i svoj grad. Pravoslavna zvona i danas ponosno zvone a narod više ne živi u strahu i neizvesnosti kao što je to bilo devedesetih godina.
Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1993. jake muslimanske snage pod komandom Nasera Orića neprestano su napadale srpska sela i ubijali srpske civile. Ovi zločini su nastavljeni i kasnije ali u znatno manjem intenzitetu. Naoružani bezumnom mržnjom prema svemu što je srpsko, muslimanski vojnici iz Srebrenice su sravnili više od 150 sela i zaselaka a ubili preko 3200 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. U svojim krvavim napadima nisu štedeli baš nikoga! Ubijali su i staro i mlado, i žene i starce i decu....Osim po brojnim zločinima nad ženama i decom, 28. divizija tzv. armije BiH ostaće takođe upamćena i po razaranju i uništavanju spomenika kulture, demoliranju pravoslavnih crkvi i hramova, miniranju pravoslavnih grobova ali i po spaljivanju i rušenju više hiljada kuća i domova.
Nakon što su spalili i razorili sve što su mogli, muslimanski vojnici su odlučili da napadnu grad Bratunac, jedino mesto gde je srpsko stanovništvo bilo sigurno. O napadu na Bratunac više puta je javno govorio i sam Naser Orić. Muslimanske snage su pokušavale više puta da dođu do Bratunca i osvoje ga. Glavni cilj tog napada bio je istrebljenje civilnog stanovništva. I preživele žrtve muslimanskih napada na Fakoviće i Bjelovac pričali su kako su muslimani govorili: "Bratunac će vam biti novi Jasenovac", "Vijoriće se Bratuncem polumjesec i zvijezda", "Bratunac će biti muslimanski grad". Ova obećanja svi su shvatili vrlo ozbiljno, te se atmosfera straha i neizvesnosti uvukla među građane Bratunca. Hrabri srpski branioci više puta su odolevali muslimanskim agresorima i uspešno branili svoj grad. Obeshrabreni vojnim porazima, srebrenički muslimani su kukavički granatirali uže gradsko područje Bratunca. Planski i svesno gađani su civilni objekti: školska igrališta, pijace, stambene zgrade, crkve, ulice....birani su pijačni dani jer su agresori znali da će tada veliki broj civila biti napolju.
Od sredine 1992. pa sve do kraja 1993. muslimani iz Srebrenice gotovo pa neprestano su granatirali uže podučje grada Bratunca i ubijali civilno stanovništvo. Mnogi stanovi i kuće je sravnjeni sa zemljom. Kako srpski, tako i oni koji su bili u vlasništvu muslimana. Od razornih detonacija granata i topovskih projektila poginulo je i ranjeno na desetine Bratunčana. Među žrtvama ekstremista bila su i deca: Mikailo je imao dvanaest godina, Vladimir samo četiri, Biljani je bilo šest, Živojinu jedanaest, Vesni šesnaest, Zorici dvanaest, Miladi osamnaest...Svakodnevna granatiranja i bombe uništile su brojna detinjstva a dečije igre i šale bile su zamenjene traumama i strahovima. Školska nastava je održavana vandredno u posebnim skloništima a strah od granata i muslimanskih napada bio je uvek prisutan. Rat je na živote građana opkoljenog Bratunca ostavio nemerljive i neopisive posledice. Deca Bratunca bila su svakodnevno suočena sa velikim tragedijama i potresnim, traumatičnim scenama. Gledali su kako im umiru drugari, drugarice, majke, očevi, sestre...sva te slike užasa ostale su trajno urezana u sećanjima svih Bratunčana. Bolnica je danonoćno radila i bila je prepuna ranjenih civila i branilaca grada. Na desetine dece bilo je ranjeno i povređeno u tim napadima. Ove slike užasa vrlo je teško zaboraviti i izbrisati i stoga se mora negovati kultura sećanja kako se stradanje našeg naroda nikada ne bi zaboravilo. Grad je bio prepun srpskih izbeglica iz Srebrenice i okolnih mesta, koje su komšije muslimani proterali još u aprilu 1992. Život u opkoljenom gradu bio je veoma težak i gotovo nepodnošljiv. Svuda je vladala glad, panika, rastrojstvo....međutim, tuga ovih građana baš nikoga nije zanimala. Brojni novinari koji su pratili događaje u Bosni i Hercegovini nikada nisu imali ni sluha ni želje da posete Bratunac i upoznaju se tragedijom ovog naroda.
Građani Bratunca ubijani su na radnim mestima, na ulicama, pijacama, u svojim kućama...Zločinci nisu imali ni trunku milosti prema svojim dojučerašnjim komšijama i susedima. Zorica Božić imala je samo 12 godina kada je mučki i svirepo ubijena 5. oktobra 1992. prilikom napada srebreničkih muslimana na grad. Zorica je nešto ranije uspela da preživi masakr u selu Magašići gde je Orićeva vojska 20. jula 1992. masakrirala petnaest žena koje su radile njivi, među njima i jednu trudnicu. Zorica i njena majka Milka su samo pukom srećom uspele da prežive taj pokolj i prebegnu u Bratunac. Međutim, zločinci im ni ovde nisu dali mira. Zorica je okrutno ubijena u najlepšim godinama života i to samo zato što je pripada drugoj veri i naciji. "Poginulo mi je dijete 1992. godine, ubila je granata u Bratuncu. Moja kćerka Zorica tada je imala samo 12 godina, i od tada još niko nije odgovarao. Gdje god dođem nemam pravo za svoje dijete, kaže civil, pa i civili su valjda ginuli, i oni su žrtve, rekla je za medije majka poginule devojčice Milka Božić. Gotovo identičnu sudbinu je doživela Ljubinka Gajić iz Kravice. Njoj su Orićevi vojnici najpre ubili supruga Stanka prilikom napada na ovo srpsko selo. Sa sinom Vladimirom i ostalom rodbinom izbegla je u Bratunac, ali tu nesreći nije bio kraj. U besomučnom artiljerijskom napadu na grad, srebrenički muslimani su ubili malog Vladimira koji tek što je zakoračio u petu godinu života. Ubijen je dok se igrao u stanu. "Ubili su mi djete od nepunih pet godina. Bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Svake godine ista priča. Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke ? " - pita se Ljubinka gotovo tri decenije. Teška je sudbina zadesila i porodicu Pavlović. Granata ispaljena sa položaja muslimanske vojske iz pravca Srebrenice tog hladnog 30. januara 1993. usmrtila je devojku Miladu Pavlović. Imala je sedamnaest godina. Kroz mesec dana, u granatiranju Bratunca poginuo je i njen brat Mikajlo Pavlović, star 11 godina. Istog dana ubijena je i Božana Petrović (51), koja je vraćala svojoj kući sa posla. U Drinskoj ulici 17. februara 1993. tokom granatiranja život je izgubila Nevenka Petrović, devojka od 24 godine. Bila je ovo velika tragedija i neprebolna rana roditelja Neđe i Zagorke, kao i brata Neše koji su smrt svoje mezimice jako teško podneli. "Kome je bila kriva jedna devojka, učenica, mirno i kulturno dete?" - pitali su se svi. U znak sećanja na tragediju i na Nevenikinom spomeniku je uklesan stih "Posljednje je vrijeme da svi ljudi shvate da na djecu ne smiju bacati granate". U istoj ulici dve nedelje kasnije poginula je i Dragica Đokanović (33), koja je nešto ranije prognana iz rodnog Bjelovca. Smrtonosna granata ispaljena iz Srebrenice okrutno je prekinula život starine Jakova Ivanovića (82), koji je doživeo i preživeo sve strahote Prvog i Drugog svetskog rata. Živojin Miličević je imao samo jedanaest godina kada je poginuo u eksploziji u jesen 1992. a identičnu sudbinu doživeo je i Slavorad Trišić kojeg je granata usmrtila pred kućom. Tokom granatiranja su živote izgubili i Sreten Ivanović (86), Mila Jerkić (48), Vidoje Petrović (63), Slobo Ilić i mnogi drugi civili.
Nažalost, za zločine nad građanima Bratunca i za razaranje jednog grada (njegove kulture i istorije) do danas niko nije odgovarao. Za uništena detinjstva i prekinute mladosti nema krivaca. Dželati i rušitelji ovog prelepog grada na Drini i danas spokojno šetaju Sarajevom, Federacijom BiH ali i Podrinjem kao potpuno slobodni građani nagrađeni za svoja nedela. Stradanje građana tokom granatiranja nije obuhvaćeno zvaničnim komemoracijama.
Građani Bratunca su zapravo veliki heroji koji su uspeli da prežive sva razaranja i sve tragedije i ostanu čvrsto na zemlji. Ostali su na svojim vekovnim ognjištima i uspešno odbranili svoje domove i svoj grad. Pravoslavna zvona i danas ponosno zvone a narod više ne živi u strahu i neizvesnosti kao što je to bilo devedesetih godina.
Коментари
Постави коментар