Proslavljeni rukometaš, Bojan Radović, okrutno je ubijen u 26-oj godini života davne 1992. samo zato što je bio Srbin. Zarobljen je za vreme rata u svom rodnom gradu a stradao je u najtežim mukama nakon strahovitog mučenja i zlostavljanja. Za njegovo ubistvo do danas niko nije odgovarao!
Svirepo ubistvo jednog od najboljih i najuspešnijih sportista
podrinjskog kraja potreslo je čitav region a od detalja zločina i danas svima zastaje pamet. Bolna je i tragična priča o torturama koje je proživela porodica Radović, slična hiljadama drugih u Podrinju, ispisanih od 1992. do 1995. godine. Ipak, sudbina koja je zadesila mladog Bobana, kako su ga svi u Goraždu iz milošte zvali, je po svemu specifična i posebna. Ova priča govori o zločinima komšija muslimana, o duboko ukorenjenoj mržnji koja je nepoznata ljudskom rodu i zdravom razumu, o mučki prekinutoj mladosti jednog talenta kojem se tek trebala diviti čitava evropska, možda čak i svetska javnost...
Goražde gotovo tri decenije nosi epitet "grada logora" a upravo zbog stravičnih zločina koje su nad srpskim stanovništvom počinili pripadnici muslimanske tzv. Armije BiH. Ovaj grad postao je sinonim svih ratnih tortura, zlostavljanja i silovanja koja su počinjena tokom poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini. Počevši od aprila 1992. pa sve do kraja 1995. na ovom području je zverski ubijeno blizu osam stotina građana srpske nacionalnosti, starosti od dve do 94 godine. Na području Goražda je prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata i ratnih zločina postojalo čak 19 logora za Srbe, dok je na području Gornjeg Podrinja bilo ukupno 33 logora gde su vršena prisilna zatvaranja, mučenja, silovanja, zlostavljanja i ubistva Srba. U kampanji etničkog čišćenja spaljena su sva srpska sela, uništene su i oskrnavljene brojne pravoslavne crkve, groblja i kulturni objekti. Iz grada je proterano gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Zločini počinjeni nad srpskim stanovništvom u Goraždu imaju brojne elemente genocida. Osim Srba, tešku sudbinu su doživeli i ljudi iz mešanih brakova i brojni muslimani koji su stali u odbranu svojih komšija oštro se suprotstavivši zločinačkom muslimanskom režimu.
Teška je i pretužna ispovest Bojane Radović kojoj su na samom početku muslimanske agresije ubijeni sin ali i brojne komšije i prijatelji. Bojana i njen suprug Ostoja bili su ugledni i veoma poštovani građani Goražda. I pored brojnih pritisaka i pretnji kojima su početkom 1992. bili izloženi svi Srbi, Radovići su ipak odlučili da ostanu u svom gradu. Verovali su da im komšije muslimani neće nauditi. Štaviše, Radovići su imali mnogo prijatelja među muslimanskim narodom a mnogima su tokom svog radnog veka i pomogli. U gradu su ostali zajedno sa svojim sinovima Goranom (29) i Bojanom (26), a pridružila im se i baka, Bojanina majka, rođena 1916. koja je još tada bila bolesna i teško pokretna. Goran je bio oženjen, imao je suprugu i dvogodišnju ćerku koje su bile u Beogradu. Drugi sin, Bojan Radović bio je proslavljeni rukometaš goraždanskog "Radničkog", veoma uspešan sportista i izuzetno kulturan i vaspitan mladić. Ostoja Radović je bio trener istog rukometaškog kluba, veoma poštovan među svojim sugrađanima. U knjizi Nikole Helete "Teror nad Srbima u Goraždu" i u filmu "Na Drini grobnica" objavljena je Bojanina ispovest. "Naše komšije muslimani su se preko noći pretvorili u krvoloke. Čak su i njihova djeca od 8 do 16 godina nosila pištolje i pretila nam a mi nismo smjeli ni riječi da im kažemo. Majka i suprug su bili teški bolesnici. Muž je imao infarkt 1991. Bio je 26. maj 1992. i tad su uveliko započela proganjanja i pretresanja stanova. Četiri puta su nam pretresali sve od tavana do garaže ali nisu uspjeli pronaći ništa. Onda smo zatočeni u prostoriju, nas 52-oje gdje smo bili nekoliko dana. Muslimanski vojnici su ulazili sa puškama i pištoljima i prijetili nam kako će nas ubiti.". Bojanini sinovi su pokušali da prebegnu na sigurnu teritoriju i spasu se muslimanskog zuluma i terora. Ova hrabra žena ispričala je svoju potresnu ispovest i dokumentarnom u filmu "Na drini grobnica" koji se bavi stradanjem Srba u Goraždu i okolini. Bojana je ispričala kako su jednog dana muslimani pustili njenog supruga Ostoju i komšinicu Milanku Vidaković da odu do svojih stanova i donesu hrane. "Kada su se vratili oboje su ispričali kako su videli leš srpskog mladića kraj garaže, odmah pokraj Drine. O kakva ironija sudbine da baš moj muž prođe pored mrtvog sina a ne zna da je to on. Dva dana kasnije su došli muslimanski vojnici Zlatić i Nevesinjac sa osmijehom i toliko pakosti u sebi. Tražili su mog muža i rekli "Eto pošto ne znate gdje su vam sinovi, eno vam jedan leži dole pokraj garaže." U tom trenu je nastao muk, bili smo okamenjeni..ja, suprug i baka smo se samo zagrlili. Drugog dana predveče preveli su nas u drugu kuću u naselju 1. maj. Celu noć nismo spavali, razmišljali smo koji je od sinova poginuo. Celu noć smo proveli tako, bolelo nas je što nas tako muče. Oko devet sati ujutro Mirsad Agović i Drljević su došli i rekli mom suprugu da pođe sa njima da prepozna da li je naš sin u pitanju, iako su vrlo dobro znali da je tako. Muž je došao bled kroz pola sata i samo rekao "U pitanju je naš Boban, tako su ga zvali." Bojan Radović je imao samo 26 godina kada je mučki i svirepo ubijen. Nedužni mladić je strahovito mučen pa doslovno masakriran. Imao je tri rane u predelu srca, jednu na potiljku, podlaktica mu je bila slomljena, zuba uopšte nije bilo..glava mu je bila toliko deformisana da je identifikovan po ožiljku iz detinjstva. Bio je polivan i kiselinom....Nakon višesatnih molbi, sahranjen je na Površnici. Ostao je upamćen kao veoma kulturan i neiskvaren mladić, izuzetno veliki talenat i potencijal, ogromna nada jugoslovenskog rukometa..O njemu i danas svi imaju samo reči hvale, od prijatelja, rodbine, poznanika do bivših sugrađana i drugih rukometaša i sportista.
Od tog dana Radovići postaju svakodnevna meta svojih dojučerašnjih komšija. Muslimanski vojnici ali i civili, uključujući i maloletnu decu, svakodnevno su tukli, mučili i kamenovali Bojanu, njenog bolesnog supruga Ostoju i bojaninu nemoćnu majku. Kao da im nije bilo dosta patnje zbog izgubljenog sinovljevog života..Goraždanski muslimani su činili sve da im u potpunosti zagorčaju živote. Dolazile su čak i mlade devojke koje su se naslađivale bolom nesrećnih roditelja. Smejale su se dok su ih vezane tukli. "Četiri puta su nam upadali u stan i prijetili nam. Prvi put su zatekli baku i mene, počeli su da preturaju i pljačkaju imovinu. Jedan od njih, Avdo, tražio je nož da me zakolje. Vikali su "vidi četnikuše". U noći između 10. i 11. aprila 1994. oko 23h grupa muslimana je upala u naš stan. Bio je opet tu Avdo i njegov šurak Esad ili Sead Alić i hoće da nam otme stan. Počeo je pravi pakao. Tukli su nas bez prestanka do tri sata ujutro. Svo troje su nas tukli naizmenično. Baka je bila sva crna i modra od prebijanja. Ostoja je bio sav krvav, glava mu je otečena od udaraca. Mene su tukli kutlačom u glavu i kundakom u stomak. Bila sam sva izobličena od batina, udarali su mi glavu o zid i prijetili da će me baciti u Drinu. Sledio je zatvor, baki 20 a meni 30 dana." - ispričala je Bojana. Razmenjena je tek 1994. godine a njen muž Ostoja je nešto ranije prevezen na slobodnu teritoriju zbog bolesti. Iščekivala je susret sa suprugom ali po izlasku na slobodu zatekla ju je tužna vest kako je Ostoja preminuo. "Ne znam ni sama kako sam sve to preživela. Prvo sin, pa muž a nijednog nisam stigla da sahranim" - završava svoju ispovest Bojana.
Za monstruozno ubistvo mladog sportiste i za višegodišnje zlostavljanje njegove porodice do danas niko nije procesuiran niti osuđen. O ovoj tragediji se uopšte ne govori, ona se u sarajevskoj javnosti prećutkuje i zataškava. Govorili bi oni javno o brutalnom ubistvu mladog rukometaša, snimili bi možda i film o stradanju bosanskohercegovačkog talenta, tražili bi oni i pravdu i insistirali bi na procesuiranju počinilaca zločina ali samo da se ubijeni zvao Omer, Nermin ili Edin...ali pošto se zvao Bojan Radović, pošto je bio Srbin i pravoslavac, samim tim on za sarajevske medije i čitavu bošnjačku javnost nikada nije ni postojao. Jer za njih Srbin ne može biti žrtva a pripadnici muslimanske "Armije BiH" nikako ne mogu biti ratni zločinci.
Izvor: Dokumentarni film "Na Drini grobnica"
Nikola Heleta: "Teror nad Srbima u Goraždu"
Коментари
Постави коментар