Pre dvadeset i šest godina, 28. aprila 1994. godine, u Ilijašu je svirepo ubijena četrnaestogodišnja devojčica Slađana Milanović
Tog toplog, prolećnog dana zločinački snajperski metak je zauvek prekinuo jedan mladi život. Tek što je zakoračila u četrnaestu godinu života, pripadnici muslimanske Armije BiH su bez milosti ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Slađana nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu. Ubijena je na povrtaku iz škole. Nije ni slutila da će tog 28. aprila poslednji put rešavati zadatke iz matematike, pisati sastave iz srpskog jezika i slušati predavanja iz biologije...Bilo je to poslednje školsko zvono za ovu nedužnu devojčicu. Nažalost, školsko zvono je ubrzo zamenjeno crkvenim..
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kako što se to radilo u slučajevima drugog naroda. Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je više od 300 civila a među žrtvama je bilo i 26-oro dece. Oni koji su imali tu sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Sprski primarijus, doktor i književnik Miodrag Lazić bio je četiri ipo godine (1992-1996) ratni hirurg dobrovoljac u Srpskom Sarajevu a u svojoj knjizi "Dnevnik ratnog hirurga" opisao je stradanje male Slađane:
"28. april 1994 - Svi u trenu na nogama, pred vratima bolnice. Koga će izneti iz kola? Po kolima prepoznaju odakle stižu - Ilijaš. Uvek pomislim - samo da nije dete. Ali iznose dete. Bledo, plavih usana, velikih plavih očiju, plave kosice slepljene uz obraze. Odnekud je tu bila kamera, televizija. Snimaju. Ovo je sva istina o tragediji srpskog naroda. Dete od trinaest godina, lepa devojčica, Slađana Milanović., Pogođena snajperom dok je vozila bicikl, sa daljine od tristo-četiristo metara. Ko je pucao u dečiju dušu? Mogao je na nišanu da vidi njene plave oči, njenih dvanaest - trinaest - četrnaest godina, kad je pucao u karlicu i razneo život. Borba za njen život. Operaciona sala. Gde je granica između života i smrti? Iskustvo mi neumoljivo govori da se plave oči gase. Operacija. Otvaram trbuh. Gejzir krvi. Srce je stalo. Masiram ga, ponovo radi. Velikom krpom kupim krv iz trbuha i cedim napolje, podvezujem krvne sudove, zaustavljam krvarenje, prešivam creva. Tehnički, posao završen, ali život je otišao. Osta još samo da se plave oči potpuno ugase. Nesrećni otac i majka čekaju ispred Intenzivne nege. Govorim im istinu. Otac plače, udara se šakama po glavi, majka sedi šokirana i izgubljena. Otac mi ljubi krvave klompe i moli za život svog deteta. Dižem ga, kažem da sam sve učinio. Bilo je 20 časova. Dva sata ujutru. Smrt. Saopštavam roditeljima. Trenutak tišine, a onda vrisak. Urlik bola! To mi je stalno u glavi, na javi i u snu. Taj vrisak bola, gubitak poslednje nade - neopisiv trenutak. Njega se uvek plašim. Još jedno dete je mrtvo. Još jedna tuga, bol u duši svih nas. Kako izdržati? ".
U čast Slađane i još 120 mališana 13. septembra prošle godine je u dvorištu Osnovne škole "Sveti Sava" u Istočnom Sarajevu svečano otkriven spomenik stradaloj deci Srpskog Sarajeva od 1992. do 1995. Na taj način su i srpska deca dobile spomen obeležje i mesto u kolektivnom sećanju naroda.
Tog toplog, prolećnog dana zločinački snajperski metak je zauvek prekinuo jedan mladi život. Tek što je zakoračila u četrnaestu godinu života, pripadnici muslimanske Armije BiH su bez milosti ugasili jedan dečiji život...hiljade snova, želja i nadanja ostalo je nedosanjano, neostvareno i neispunjeno...Slađana nije stigla da upozna sve izazove koje život nosi, nije stigla da završi škole, da se zaposli, da zavoli, da izgradi dom i porodicu...sve to su joj njene dojučerašnje komšije uskratile u samo jednom trenu. Ubijena je na povrtaku iz škole. Nije ni slutila da će tog 28. aprila poslednji put rešavati zadatke iz matematike, pisati sastave iz srpskog jezika i slušati predavanja iz biologije...Bilo je to poslednje školsko zvono za ovu nedužnu devojčicu. Nažalost, školsko zvono je ubrzo zamenjeno crkvenim..
Devedesetih godina samo je jedna stvar odlučivala o životu Sarajlija: da li se klanjaju ili krste. Tih godina okrutna ubistva srpske dece prolazila su u potpunoj medijskoj tišini, tiho i gotovo neprimetno. Nije bilo medija da jave i izveste o tragičnoj sudbini najmlađih građana Sarajeva kako što se to radilo u slučajevima drugog naroda. Ništa bolja situacija nije ni danas kada je reč o medijima.
Armija BiH je za vreme rata ispalila na hiljade granata na teritoriju Ilijaša. Od muslimanskih granata i snajpera ubijeno je više od 300 civila a među žrtvama je bilo i 26-oro dece. Oni koji su imali tu sreću da prežive, ostali su nažalost trajni invalidi bez ruku, nogu, vida ili sluha. Za sve ove zločine do danas niko nije odgovarao! Kao da nisu ubijani ljudi, kao da nisu ubijana deca...
Sprski primarijus, doktor i književnik Miodrag Lazić bio je četiri ipo godine (1992-1996) ratni hirurg dobrovoljac u Srpskom Sarajevu a u svojoj knjizi "Dnevnik ratnog hirurga" opisao je stradanje male Slađane:
"28. april 1994 - Svi u trenu na nogama, pred vratima bolnice. Koga će izneti iz kola? Po kolima prepoznaju odakle stižu - Ilijaš. Uvek pomislim - samo da nije dete. Ali iznose dete. Bledo, plavih usana, velikih plavih očiju, plave kosice slepljene uz obraze. Odnekud je tu bila kamera, televizija. Snimaju. Ovo je sva istina o tragediji srpskog naroda. Dete od trinaest godina, lepa devojčica, Slađana Milanović., Pogođena snajperom dok je vozila bicikl, sa daljine od tristo-četiristo metara. Ko je pucao u dečiju dušu? Mogao je na nišanu da vidi njene plave oči, njenih dvanaest - trinaest - četrnaest godina, kad je pucao u karlicu i razneo život. Borba za njen život. Operaciona sala. Gde je granica između života i smrti? Iskustvo mi neumoljivo govori da se plave oči gase. Operacija. Otvaram trbuh. Gejzir krvi. Srce je stalo. Masiram ga, ponovo radi. Velikom krpom kupim krv iz trbuha i cedim napolje, podvezujem krvne sudove, zaustavljam krvarenje, prešivam creva. Tehnički, posao završen, ali život je otišao. Osta još samo da se plave oči potpuno ugase. Nesrećni otac i majka čekaju ispred Intenzivne nege. Govorim im istinu. Otac plače, udara se šakama po glavi, majka sedi šokirana i izgubljena. Otac mi ljubi krvave klompe i moli za život svog deteta. Dižem ga, kažem da sam sve učinio. Bilo je 20 časova. Dva sata ujutru. Smrt. Saopštavam roditeljima. Trenutak tišine, a onda vrisak. Urlik bola! To mi je stalno u glavi, na javi i u snu. Taj vrisak bola, gubitak poslednje nade - neopisiv trenutak. Njega se uvek plašim. Još jedno dete je mrtvo. Još jedna tuga, bol u duši svih nas. Kako izdržati? ".
U čast Slađane i još 120 mališana 13. septembra prošle godine je u dvorištu Osnovne škole "Sveti Sava" u Istočnom Sarajevu svečano otkriven spomenik stradaloj deci Srpskog Sarajeva od 1992. do 1995. Na taj način su i srpska deca dobile spomen obeležje i mesto u kolektivnom sećanju naroda.
Коментари
Постави коментар