Iako je od njene smrti prošlo 28 godina, građani Srebrenice ali i čitavog Podrinja nisu zaboravili bolničarku Radu Milanović. Njen lik i humana dela i dalje žive u ovom gradu ali i u sećanjima preživelih.
Pamtimo li Radu Milanović, jednu od najhrabrijih bolničarki prošloga rata, ženu velikog srca koja se ni u najtežim danima nije odrekla Hipokratove zakletve, već je pomagala svima, nezavisno od vere i nacije, a zauzvrat dobila danonoćno zlostavljanje, masakriranje i rafal smrti?
O Radi Milanović, medicinskoj radnici iz Srebrenice, i danas svi imaju samo reči hvale i pozitivne reči. I Srbi i Bošnjaci. Kao i svaki lekar, tako se i ova hrabra i čestita žena trudila da svoj posao obavlja profesionalno i najbolji mogući način. Bila je uvek tu za svoje građane, da im pruži adekvatnu pomoć i da im pomogne kada god je to neophodno. Nikada ljude nije delila po veri i naciji, uvek se trudila da baš svakome izađe u susret. Nažalost, upravo takva misao ju je koštala života.
Rada Milanović je u Srebrenicu došla 1962. godine zbog posla. Njeno rodno mesto je Murtenica u opštini Nova Varoš u Srbiji. U Srebrenici je upoznala svog budućeg supruga Dragomira Milanovića iz Bosanske Crvice (Skelane), udala se i u braku rodila troje dece - dva sina i jednu kćerku. Oni danas žive na različitim mestima a suprug Dragomir se upokojio 2014.godine.
Kada je ratni vihor došao u Srebrenicu, mnogo toga se promenilo. Gotovo celo srpsko stanovništvo biva proterano sa svojih vekovnih ognjišta. Njihove stanove i imovinu uzurpiraju komšije muslimani. Srebrenicu tih dana napuštaju i Radin suprug Dragomir i njihova deca. Međutim, ne i Rada. Ova hrabra i čestita žena odlučuje da ostane u svom gradu uprkos strahotama koje su joj pretile od strane Nasera Orića i masovnih bošnjačkih kriminalaca koji su se već uveliko isticali po brojnim ubistvima Srba. Strahovala je da ne izgubi posao u Domu zdravlja ali hipokratova zakletva ju je vezivala za rodno mesto, da ostane tu i pomogne svakome kome je pomoć bila neophodna. I bilo je uzalud kada je rođak Miloš Nikolić 6.aprila 1992.godine Milanoviće u njihovoj kući molio da se sklone iz Srebrenice, jer je „ludost ostati“, kako je to Rada htela. „Bila je svesna opasnosti ali je bila isuviše plemenita: ostala je zbog svojih pacijenata“, rekao je Miloš.
Tako je i bilo. Iako je njen narod svirepo ubijan po srpskim selima od strane muslimanske vojske, ova čestita žena je pomagala bošnjačkim staricama, deci i civilima. Radila je danonoćno i spasila tako veliki broj života. Nije znala za pauzu, odmor ili predah. O njenoj humanosti i danas govore i pričaju mnogi Bošnjaci. O Radinoj humanosti svedočio je i Srebreničanin Ramo Kadrić koji je ispričao da mu je Rada Milanović spasila život onda kada se nalazio u smrtnoj opasnosti. U tim teškim trenucima kada je o životu podrinjskih ljudi odlučivalo samo to da li se klanjaju ili krste, upravo Rada je pružila Rami Kadriću i medicinsku pomoć i svoj stan kao privremeni smeštaj. - Čuo sam kasnije da je poginula. Teško mi je i žao zbog toga i danas što nisam imao priliku da i ja njoj pomognem i spasim je jer sam čuo da su je ubili naši" - ispričao je pre par godina za novinare Ramo Kadrić.
Ipak, zločincima ova humanost uopšte nije bila važna. Oni su u Radi Milanović videli samo jednu Srpkinju i pravoslavku koju je trebalo pod hitno ukloniti kako bi ideja o stvaranju čiste muslimanske države bila uspešno realizovana. Rada Milanović je najpre zarobljena od strane naoružanih muslimanskih vojnika - pripadnika tzv. Armije BiH a potom zatvorena u logor gde je bila izložena nezamislivim psihičkim i fizičkim torturama. Muslimanski zločinci su je mučili, vređali i maltretirali a samo zato što je bila srpske nacionalnosti. Nije im bilo važno to što je upravo ova žena spasila veliki broj života, kako Srba tako i Bošnjaka.
Pamtimo li Radu Milanović, jednu od najhrabrijih bolničarki prošloga rata, ženu velikog srca koja se ni u najtežim danima nije odrekla Hipokratove zakletve, već je pomagala svima, nezavisno od vere i nacije, a zauzvrat dobila danonoćno zlostavljanje, masakriranje i rafal smrti?
O Radi Milanović, medicinskoj radnici iz Srebrenice, i danas svi imaju samo reči hvale i pozitivne reči. I Srbi i Bošnjaci. Kao i svaki lekar, tako se i ova hrabra i čestita žena trudila da svoj posao obavlja profesionalno i najbolji mogući način. Bila je uvek tu za svoje građane, da im pruži adekvatnu pomoć i da im pomogne kada god je to neophodno. Nikada ljude nije delila po veri i naciji, uvek se trudila da baš svakome izađe u susret. Nažalost, upravo takva misao ju je koštala života.
Rada Milanović je u Srebrenicu došla 1962. godine zbog posla. Njeno rodno mesto je Murtenica u opštini Nova Varoš u Srbiji. U Srebrenici je upoznala svog budućeg supruga Dragomira Milanovića iz Bosanske Crvice (Skelane), udala se i u braku rodila troje dece - dva sina i jednu kćerku. Oni danas žive na različitim mestima a suprug Dragomir se upokojio 2014.godine.
Kada je ratni vihor došao u Srebrenicu, mnogo toga se promenilo. Gotovo celo srpsko stanovništvo biva proterano sa svojih vekovnih ognjišta. Njihove stanove i imovinu uzurpiraju komšije muslimani. Srebrenicu tih dana napuštaju i Radin suprug Dragomir i njihova deca. Međutim, ne i Rada. Ova hrabra i čestita žena odlučuje da ostane u svom gradu uprkos strahotama koje su joj pretile od strane Nasera Orića i masovnih bošnjačkih kriminalaca koji su se već uveliko isticali po brojnim ubistvima Srba. Strahovala je da ne izgubi posao u Domu zdravlja ali hipokratova zakletva ju je vezivala za rodno mesto, da ostane tu i pomogne svakome kome je pomoć bila neophodna. I bilo je uzalud kada je rođak Miloš Nikolić 6.aprila 1992.godine Milanoviće u njihovoj kući molio da se sklone iz Srebrenice, jer je „ludost ostati“, kako je to Rada htela. „Bila je svesna opasnosti ali je bila isuviše plemenita: ostala je zbog svojih pacijenata“, rekao je Miloš.
Tako je i bilo. Iako je njen narod svirepo ubijan po srpskim selima od strane muslimanske vojske, ova čestita žena je pomagala bošnjačkim staricama, deci i civilima. Radila je danonoćno i spasila tako veliki broj života. Nije znala za pauzu, odmor ili predah. O njenoj humanosti i danas govore i pričaju mnogi Bošnjaci. O Radinoj humanosti svedočio je i Srebreničanin Ramo Kadrić koji je ispričao da mu je Rada Milanović spasila život onda kada se nalazio u smrtnoj opasnosti. U tim teškim trenucima kada je o životu podrinjskih ljudi odlučivalo samo to da li se klanjaju ili krste, upravo Rada je pružila Rami Kadriću i medicinsku pomoć i svoj stan kao privremeni smeštaj. - Čuo sam kasnije da je poginula. Teško mi je i žao zbog toga i danas što nisam imao priliku da i ja njoj pomognem i spasim je jer sam čuo da su je ubili naši" - ispričao je pre par godina za novinare Ramo Kadrić.
Ipak, zločincima ova humanost uopšte nije bila važna. Oni su u Radi Milanović videli samo jednu Srpkinju i pravoslavku koju je trebalo pod hitno ukloniti kako bi ideja o stvaranju čiste muslimanske države bila uspešno realizovana. Rada Milanović je najpre zarobljena od strane naoružanih muslimanskih vojnika - pripadnika tzv. Armije BiH a potom zatvorena u logor gde je bila izložena nezamislivim psihičkim i fizičkim torturama. Muslimanski zločinci su je mučili, vređali i maltretirali a samo zato što je bila srpske nacionalnosti. Nije im bilo važno to što je upravo ova žena spasila veliki broj života, kako Srba tako i Bošnjaka.
Govoreći o zločinima koje su Bošnjaci počinili nad srebreničkim Srbima, Ibran Mustafić u knjizi "Planirani haos" prenosi svedočenje svog strica Ibrahima, koji je kamionom dovezao na gubilište zarobljene Srbe, među kojima je bila i nesrećna Rada Milanović.
Autoru ove knjige ispričao je šta se toga dana desilo:
- Jedan dan došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa "zastavom" pred zatvor u Srebrenicu. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam vidio njihovo divljanje i kad je počelo klanje, preblijedio sam kao krpa. Kada je Zulfo niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pritom je pitajući gdje joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Pješke sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni su poslije dovezli kamion... Karoserija je bila sva krvava, navodi Ibran Mustafić u knjizi svedočenje svog strica Ibrahima.
Autor u knjizi "Planirani haos" na više mesta pominje Zulfu Tursunovića. Predstavlja ga kao nepismenog i osionog, spremnog na mnoga nedela. Kaže da je bio zamenik Nasera Orića, da je komandovao četom u rodnom selu Sućeska, bio sudija "Prijekog vojnog suda", egzekutor...
Rada je nakon mučenja svirepo ubijena. Tako su se Orićevi krvoloci zahvalili ženi koja je nesebično pomagala svima i koja je bila uvek tu za sve građane. Osim Rade Milanović, brutalno su likvidirani svi srpski civili koji su odlučili da ostanu u Srebrenici i koji su bili lojalni muslimanskim vlastima. Iako se zna da je Rada streljana na Zalazju 12. jula 1992. zajedno sa velikim brojem srpskih civila i zarobljenika, ona se dugo nalazila na spisku nestalih. Njeni posmrtni ostaci eshumirani su iz masovne grobnice 2010. zajedno sa još deset meštana nakon čega je i sahranjena. Imala je 55 godina kada je ubijena.
Na parastosu srpskim žrtvama u Zalazju prošle godine se pojavio i Ibran Mustafić, svedok stravičnih zločina Nasera Orića i ostalih srebreničkih muslimana.
- Imam moralnu obavezu po Božijem i ljudskom zakonu da odam počast ljudima koji su ovdje bili zarobljeni i nakon zlostavljanja brutalno ubijeni, a ubli su ih nažalost, pripadnici mog naroda - rekao je Mustafić.
Mustafić je naveo da je pre rata bio predsednik izvršnog odbora u opštini Srebrenica, da je bio "predsjednik svih građana i nastojao da bude normalan i zastupa interese svih građana".
- Meni rat nije trebao. Ja sam svoju profesionalnu i političku karijeru ostvario prije rata i ne treba da napravim karijeru na brojanju kostiju. Nisu mi potrebni ni zločini, ni genocid, a odavde je nakon borbi odvedeno živih sedam ili osam zarobljenika koji su odvezeni u Srebrenicu u zatvor. Došao sam da odam počast i medicinskoj sestri Radi koja je najpre zatvorena pa dovodena ovde i likvidirana. Ja nemam pravo isticati svoje, a nipodaštavati tuđe žrtve i ovdje sam došao da odam počast. Nadam se da će me ljudi shvatiti jer ko ne zna saosećati u tuđoj boli ne može govoriti ni o svojoj - poručio je Mustafić.
Naser Orić, Zulfo Tursunović i drugi muslimanski vojnici nikada nisu procesuirani i osuđeni za svirepo mučenje, zlostavljanje i ubistvo Rade Milanović ali i drugih srpskih civila.
Naser Orić, Zulfo Tursunović i drugi muslimanski vojnici nikada nisu procesuirani i osuđeni za svirepo mučenje, zlostavljanje i ubistvo Rade Milanović ali i drugih srpskih civila.
Svirepo ubistvo bolničarke Rade, osuđuju svi Srebreničani a mnogi smatraju da se humanost ove čestite žene ne sme zaboraviti i da ova žena zaslužuje posthumnu nagradu pa čak i spomen obeležje koje bi svedočilo o njenim životnim podvizima.
Izvor: Nova srpska politička misao: Slučaj Rade Milanović – jedna malo drugačija srebrenička priča
Izvor: Nova srpska politička misao: Slučaj Rade Milanović – jedna malo drugačija srebrenička priča
Коментари
Постави коментар