Vest o smrti dr Miodraga Lazića, vrhunskog hirurga i velikog humaniste, potresla je čitav Balkan! Ime ovog velikog čoveka koji je samo tokom rata spasao na hiljade života dece, civila i boraca u bolnici "Žica" u opkoljenoj Ilidži, ostaće zlatnim slovima upisano u istoriji da bi nas večno podsećalo šta znači biti čovek! Svoju humanost veliki Miodrag je nastavio da pokazuje i svih narednih godina, doslovno do svoje smrti. Oboleo je i preminuo zbog toga što nije želeo da napusti svoje pacijente.
Njegov doprinos istoriji i kulturi sećanja je nemerljiv jer je kao živi svedok svih ratnih strahota napisao čuveni "Dnevnik ratnog hirurga" sačuvavši tako od zaborava sve užase koji je srpski narod doživeo, a koji bi mnogi iz Sarajeva rado obrisali.
Njegov primer trebali bi slediti svi lekari, hirurzi, medicinari i zdravstveni radnici iz Bratunca, Zvornika, Vlasenice, Doboja, Prijedora, koji su tokom najtežeg ratnog perioda radili u bolnicama i pomagali civilima i ranjenicima. Oni su neposredni svedoci tragedije srpskog naroda i trebali bi javno progovoriti o svojoj humanosti i potrebi da pomognu ljudima i u najtežim trenucima.
Nema čoveka u Foči i njenoj široj okolini koji nije čuo za ime vrhunskog medicinara Slavka Đorđevića. Ovaj dobrotvor, stručnjak i specijalista u svom poslu, proveo je dane i noći u ratnoj bolnici pomagajući bolesnicima i ranjenicima. Slavko, sada medicinski tehničar u penziji, proveo je čitav rat na hirurgiji fočanske bolnice. On, baš kao i mnoštvo drugih lekara i medicinara u ovoj ustanovi spasili su na hiljade života u Podrinju. Bili su svedoci svih užasa koje je muslimanska vojska činila od aprila 1992. pa sve do kraja rata. Slavko nije odustajao! Čvrsto se držao Hipokratove zakletve, bio je tu za sve svoje pacijente i u tim najpaklenijim trenucima. Bio je tu da svakome pruži pomoć i udeli reč podrške i utehe. Nisu ove heroje u belom sprečile ni kiše granata koje su tada zasipale grad i okolna sela. Bolnica u Foči je bila prepuna, a svakoga dana je pristizao veliki broj ranjenika, što civila, što ranjenika. Veliki broj dece je ranjen u napadima muslimanske vojske, te je njihovo stanje zahtevalo ozbiljnu negu i brigu. U bolnicu su pristizali ljudi iz drugih krajeva Podrinja.
Nije bilo odmora, nije bilo predaha...ovi heroji su pružanje pomoći ljudima shvatali kao životni poziv, svoju obavezu, potrebu i nužnost što samo govori o njihovoj profesionalnosti. Svi su obavljali svoj posao veoma odgovorno i predano. Slavko je lečio i pomagao svim ljudima, nezavisno od verske i nacionalne pripadnosti, zbog čega je i danas uvažen i poštovan i među Srbima i među Bošnjacima. Govoreći o prvim danima rata, Slavko je da je tokom borbi za Foču u bolnicu dovezeno stotinak ranjenika - Srba i Muslimana - kojima je bez razlike pružana pomoć. Svi su tretirani na isti način i pružena im je maksimalna nega.
U svom radnom veku, Slavko se nagledao svega i svačega ali će zauvek pamtiti prizore iz sela Jošanica, na Nikoljdan, 19. decembra 1992. godine, kada je u jednom danu ubijeno 56 civila srpske nacionalnosti. Kada su dopremali tela žrtava, Slavko je bio određen da bude u mrtvačnici, gde se vršila identifikacija.
Ostao je šokiran kada je među ubijenima prepoznao rođenu sestru Jelu i zeta, njenog supruga.
- Kad sam vidio sestru na stolu, kad su je istovarili, meni je čitav svijet otišao. Nikoga nisu zaklali kao što se kolje, nego su noževima probadali vrat. Ljudi su klani, povrijeđeni tupim predmetima, vjerovatno od kundaka. Moja sestra je zaklana. su napravili rez i onda su je ubadali u trbuh. Čak je sav trbuh bio isječen… Evo sad ne plačem jer suze su prošle. Ne mogu da zamislim da mi je ona mrtva… A zeta su svezali žicom, vide se ožiljci na rukama od žice. Onda su mu tupim predmetom razbili šake i stopala, da ne bježi, i čelo. Jedna Danka Višnjić, djevojčica od dve godina, njoj je razbijena glava. Imam fotografije na kojima se vidi sva strahota. Tupim predmetima su lomljenje lobanje. Nisu poštedeli ni dečije glave – mozak je virio iz lobanje. Moju sestru su zaklali, a zeta iscepali nožem od stopala do gluteusa, rezali su i mišiće. Užasno.“, ispričao je Đorđević medijima. Tada su ubijeni dvoipogodišnja Danka, desetogodišnja Dragana i sedmogodišnji Dražen. Najstarija žrtva u ovom pokolju bio je 90-godišnji starac Rade Pljevaljčić, kojeg nisu pošteđeli mučenja dok nije izdahnuo.
„Samo što su zapalili sveću i seli za slavsku sofru upale su zveri i počele klati. Za slavskim stolom i pod ikonom Svetog Nikole, nožem, bajonetom, žicom i kundakom, naše komšije muslimani su umorili devetoro gostiju koji su, kao i mnogih godina ranije, došli da sa domaćinom Vukadinom Višnjićem proslave Nikoljdan. Nikog pa ni Boga se nisu plašili. Njihov sin Milomir je uspeo pobeći, ali je posle rata u nervnom rastrojstvu, zbog slike ubijenih roditelja koja mu je svakodnevno bila pred očima sebi oduzeo život - ispričao je Slavko svoje tragično iskustvo.
Slavko je široj javnosti osim po svojoj humanosti i lične tragedije u Jošanici, ostao upamćen i zbog činjenice da je njegova majka Mileva jedina žena u fočanskom kraju koja je izrodila petnaestoro dece. Mileva Đorđević iz Gornje Slatine kod Foče živela je gotovo jedan vek, a izrodila je petnaestoro dece i to dva puta dvojke, jednom trojke, a nikada nije išla lekaru. Mileva je u braku sa Đokom Đorđevićem u periodu od 1934. do 1952. godine rodila osam sinova i sedam ćerki. Preminula je 2005. godine u 99. godini, a njen muž Đoko 1992. godine.
Početak zajedničkog života Mileve i Đoke pred i za vreme Drugog svetskog rata, kada su vladali nemaština i tifus, bio je tragičan. Prvih petoro dece, dva sina i tri ćerke, preminuli su ili nastradali u ranom detinjstvu. Đorđevići, ipak, nisu gubili volju za životom, pa su na svet doneli još desetoro dece, koje su uspeli da podignu. Od njih su dobili 24 unuka i 34 praunuka.
Slavko Đorđević i danas uživa veliki ugled među svojim sugrađanima. Poštovan je i uvažen, a mlađe kolege ga često konsultuju kada je medicina u pitanju. Neumorno se bori za pravdu kada su u pitanju Jošaničke žrtve i jedan je od glavnih organizatora komemoracija. O Slavku pozitivne komentare i reči hvale imaju i brojni muslimani iz Foče, koji ne mogu zaboraviti činjenicu da je Slavko čitavog života nesebično pomagao svima i bio tu za sve svoje sugrađane.
Izvor: Radio Slobodna Evropa: "Fočaci nezadovoljni, ali spremni na novi početak"
Mreža mira: "Zločin u fočanskom selu Jošanica: Civili i djeca nisu preživjeli"
Коментари
Постави коментар