U napadu na Gornju Jošanicu kod Foče 19. decembra 1992. ubijeno je 56 civila srpske nacionalnosti. Najmlađa žrtva je imala dve a najstarija 90 godina. Dušanka je toga dana buvkalno gledala smrti u oči a samo zahvaljujući božijoj volji je ostala živa. U ovom brutalnom zločinu je izgubila oca, tetku i veliki broj rođaka i prijatelja
Dušanka Lalović, neumorni borac za pravdu i istinu, imala je samo 17 godina kada je preživela užasan masakr nad srpskim stanovništvom u selu Gornja Jošanica, nedaleko od Foče. Tog 19. decembra 1992. dok su meštani proslavljali Svetog Nikolu, naoružane horde muslimanskih vojnika pod komandom Zaima Imamovića, izvršili su napad na ovo nebranjeno selo. Napad je izvršen u ranim jutarnjim časovima a pobijeno je sve što se kretalo - i žene, i starci i deca. Ubijane su čak i životinje. Na krvavi Nikoljdan, muslimanska vojska masakrirala je 56 Srba, među njima 21 ženu, kao i troje dece - Draganu Višnjić od 10 godina, njenog tri godine mlađeg brata Dražena i dvogodišnju Danku Tanović. Ubijeni su Draganini i Draženovi otac i majka, stric, baka i deka, kao i Dankina majka, tetka, ujak, baka i prabaka.
Masakr i streljanje preživela je samo Dušanka Višnjić (danas Lalović), tada devojčica od svega 17 godina. Kako je i sama više puta istakla, Bog ju je sačuvao da svedoči o paklu koji je doživela i preživela. Ova srpska heroina se punih 28 godina neumorno bori za pravdu, istovremeno šireći istinu o stradanju Srba svuda gde može. Ponekad se ta borba čini kao borba sa vetrenjačama, budući da Sud i Tužilaštvo BiH štite bošnjačke zločince i ubice ali Dušanka ne odustaje! Ova hrabra i čestita žena je dugogodišnji sekretar opštinske Organizacije poginulih i nestalih, učestvuje u organizovanju komemoracija, prisustvuje brojnim seminarima i širi istinu o onome što je njen narod doživeo.
U brutalnom napadu na Jošanicu ubijeni su joj otac Tomo i tetka Gojka. Ubijeno je čak 16-oro Višnjića. Dušanka je dan uoči Nikoljdana došla je na selo kod bake i deke kako bi zajedno sa njima dočekala i proslavila krsnu slavu. Priseća se da je pomagala baki i tetki da pripreme slavsku trpezu, a kada je zapucalo u osvit zore nisu bile svesne da je to napad.
"Niko nije očekivao da će se tog dana tako nešto desiti, jer je većina mještana slavila Nikoljdan - krsnu slavu. Očekivali su goste, ali ne takve. U samu zoru začuli su se pucnji iz svih pravaca, povici po selu `ubijajte`, `koljite`. Bilo je strašno. Oko podneva čula sam povike Olge Višnjić i njene kćerkice - `spasite nas`. Svuda je bio garež, izmaskarirana tijela". Plakali smo i vrištali, krv i leševi na sve strane, jezivi prizori. Znate, kao kad milion bubnjeva bubnja, jer meci padaju po krovu kuće, i to je takva panika, takav pritisak da smo mi ostali u kući, ne znamo gdje da izađemo”. Kako je ispričala medijima, nedaleko od kuće je ležao njen otac, koji je bio ubijen. U selu je videla i deda Vasilija kako sedi pored svog brata koji je ubijen. Kazala je da je toga dana ubijena i njena tetka, s kojom je i provela zadnje sate njenog života.
Građane Republike Srpske šokirala je vest koja je nedavno odjeknula. Naime, Tužilaštvo BiH odlučilo je da obustvali istragu protiv nekoliko pripadnika "Armije BiH" koji su učestvovali u masakru u Jošanici čime su po ko zna koji put pokazali svoju neprofesionalnosti, pristrasnost i bezdušnost. Da su žrtve bili Bošnjaci, brzo bi srpski vojnici bili pohapšeni i osuđeni na visoke kazne.
- Proteklih godina pred svim sudovima dali smo izjave, ali niko nije osuđen niti je podignuta optužnica, tako da ne vjerujemo ni u Sud ni u Tužilaštvo BiH. Dok sam živa, pričaću o Јošanici, to je moja ljudska obaveza, ali činjenica je da 28 godina, bez obzira koliko smo davali izjave i Tužilaštvu BiH, a prije toga i Tužilaštvu u Trebinju, ovakav zločin stoji u ladici. To je bruka i sramota za sudstvo i za ljude koji tamo rade. Mi njih konstantno napominjemo, ali uvijek dobijamo isti odgovor - istraga je u toku. Ja molim sud i tužilaštvo, i ovaj put ih molim, da izvade predmet iz ladice i da ljudski to odrade, ako ni zbog čega drugog, onda zbog troje djece. Oni ništa nisu krivi. Mala Danka, šta je dijete od dvije i po godine znalo, nije znala ni kako se zove”, rekla je Višnjić-Lalović.
Dušanka priča da pamti likove zločinaca, koji su tada imali od 20 do 25 godina, i ističe da su to danas pedesetogodišnjaci koji su i dalje opasnost za građane BiH.
Dušanka Lalović, neumorni borac za pravdu i istinu, imala je samo 17 godina kada je preživela užasan masakr nad srpskim stanovništvom u selu Gornja Jošanica, nedaleko od Foče. Tog 19. decembra 1992. dok su meštani proslavljali Svetog Nikolu, naoružane horde muslimanskih vojnika pod komandom Zaima Imamovića, izvršili su napad na ovo nebranjeno selo. Napad je izvršen u ranim jutarnjim časovima a pobijeno je sve što se kretalo - i žene, i starci i deca. Ubijane su čak i životinje. Na krvavi Nikoljdan, muslimanska vojska masakrirala je 56 Srba, među njima 21 ženu, kao i troje dece - Draganu Višnjić od 10 godina, njenog tri godine mlađeg brata Dražena i dvogodišnju Danku Tanović. Ubijeni su Draganini i Draženovi otac i majka, stric, baka i deka, kao i Dankina majka, tetka, ujak, baka i prabaka.
Masakr i streljanje preživela je samo Dušanka Višnjić (danas Lalović), tada devojčica od svega 17 godina. Kako je i sama više puta istakla, Bog ju je sačuvao da svedoči o paklu koji je doživela i preživela. Ova srpska heroina se punih 28 godina neumorno bori za pravdu, istovremeno šireći istinu o stradanju Srba svuda gde može. Ponekad se ta borba čini kao borba sa vetrenjačama, budući da Sud i Tužilaštvo BiH štite bošnjačke zločince i ubice ali Dušanka ne odustaje! Ova hrabra i čestita žena je dugogodišnji sekretar opštinske Organizacije poginulih i nestalih, učestvuje u organizovanju komemoracija, prisustvuje brojnim seminarima i širi istinu o onome što je njen narod doživeo.
U brutalnom napadu na Jošanicu ubijeni su joj otac Tomo i tetka Gojka. Ubijeno je čak 16-oro Višnjića. Dušanka je dan uoči Nikoljdana došla je na selo kod bake i deke kako bi zajedno sa njima dočekala i proslavila krsnu slavu. Priseća se da je pomagala baki i tetki da pripreme slavsku trpezu, a kada je zapucalo u osvit zore nisu bile svesne da je to napad.
Do ratnih sukoba, kako je rekla, život na području Foče je bio složan i niko iz njene generacije nije očekivao rat. Dušanka i članovi njene porodice su bili vrlo poštovani od komšija muslimana. Mnogima su tokom života pomogli, družili su se, odrastali zajedno...u Foči su se proslavljali zajedno Božići i Bajrami, ljudi su živeli kao jedno.
- Da će se desiti rat u BiH, u mom gradu, i da ću ja doživjeti to što sam doživjela na Nikoljdan – ni u najluđim, ni u najstrašnijim snovima nisam mogla zamisliti, kazala je Višnjić-Lalović. O Višnjićima i danas svi Fočaci imaju samo reči hvale i pozitivne komentare. Bili su to vredni, gostoljubivi i pošteni ljudi a u tom duhu su vaspitavali i svoju decu. Ipak, zločinci puni mržnje, zaslepljeni bolesnom ideologijom o čistoj muslimanskoj državi, zavili su porodicu Višnjić, baš kao i mnoge druge porodice, u crno!
Dušanka do danas ne može zaboraviti tragediju koju je preživela. I danas joj nije jasno zašto je zločin počinjen, budući da je selo bilo udaljeno kilometrima od borbenih linija. Tu nisu vođene nikakve borbe. Ljudi su pobijeni na kućnom pragu, za trpezom ili na spavanju.
- Ne možeš da vjeruješ da je došao neko da napadne selo na dan slave, da pobije ljude samo zato što su Srbi. Krenuli smo bježati unezvjereni, ne znaš ni kuda, trčiš, trčiš, trčiš šumama, potocima i kada smo se skupili u blizini jednog potoka ugledala nas je grupa muslimanskih vojnika, koja je već bila krenula da se vraća u Goražde, ne znam uopšte kako sam ostala živa.
Pamtim njihove likove, i dan danas ih vidim, čujem ih šta pričaju, viču, pucaju. U jednom trenutku sam, zaista, došla u iskušenje da sebi oduzmem život kada sam upala u neko žbunje iz kog u prvi mah nisam uspjela da se izvučem, ali sam nekako pronašla snagu da se iščupam i da preživim. Prema njenim rečima, ona i tetka su se dale u paničan beg ali dok su pokušavale da umaknu metak je pogodio njenu tetku Goju Stojanović, koja će potom mučenički okončati svoj život, a Dušanka je trčeći sve vreme razmišljala kako da izvrši samoubistvo, ne bili živa pala u ruke zločincima. Druge žene, nažalost, nisu bile te sreće. Muslimanski vojnici su toga dana ubili 56 ljudi, od čega 21-u ženu a mnoge devojke su silovane i strahovito zlostavljane pre smrti. Gotovo nijedna žrtva nije ubijena metkom već su svi mučeni i masakrirani.
- Da će se desiti rat u BiH, u mom gradu, i da ću ja doživjeti to što sam doživjela na Nikoljdan – ni u najluđim, ni u najstrašnijim snovima nisam mogla zamisliti, kazala je Višnjić-Lalović. O Višnjićima i danas svi Fočaci imaju samo reči hvale i pozitivne komentare. Bili su to vredni, gostoljubivi i pošteni ljudi a u tom duhu su vaspitavali i svoju decu. Ipak, zločinci puni mržnje, zaslepljeni bolesnom ideologijom o čistoj muslimanskoj državi, zavili su porodicu Višnjić, baš kao i mnoge druge porodice, u crno!
Dušanka do danas ne može zaboraviti tragediju koju je preživela. I danas joj nije jasno zašto je zločin počinjen, budući da je selo bilo udaljeno kilometrima od borbenih linija. Tu nisu vođene nikakve borbe. Ljudi su pobijeni na kućnom pragu, za trpezom ili na spavanju.
- Ne možeš da vjeruješ da je došao neko da napadne selo na dan slave, da pobije ljude samo zato što su Srbi. Krenuli smo bježati unezvjereni, ne znaš ni kuda, trčiš, trčiš, trčiš šumama, potocima i kada smo se skupili u blizini jednog potoka ugledala nas je grupa muslimanskih vojnika, koja je već bila krenula da se vraća u Goražde, ne znam uopšte kako sam ostala živa.
Pamtim njihove likove, i dan danas ih vidim, čujem ih šta pričaju, viču, pucaju. U jednom trenutku sam, zaista, došla u iskušenje da sebi oduzmem život kada sam upala u neko žbunje iz kog u prvi mah nisam uspjela da se izvučem, ali sam nekako pronašla snagu da se iščupam i da preživim. Prema njenim rečima, ona i tetka su se dale u paničan beg ali dok su pokušavale da umaknu metak je pogodio njenu tetku Goju Stojanović, koja će potom mučenički okončati svoj život, a Dušanka je trčeći sve vreme razmišljala kako da izvrši samoubistvo, ne bili živa pala u ruke zločincima. Druge žene, nažalost, nisu bile te sreće. Muslimanski vojnici su toga dana ubili 56 ljudi, od čega 21-u ženu a mnoge devojke su silovane i strahovito zlostavljane pre smrti. Gotovo nijedna žrtva nije ubijena metkom već su svi mučeni i masakrirani.
"Niko nije očekivao da će se tog dana tako nešto desiti, jer je većina mještana slavila Nikoljdan - krsnu slavu. Očekivali su goste, ali ne takve. U samu zoru začuli su se pucnji iz svih pravaca, povici po selu `ubijajte`, `koljite`. Bilo je strašno. Oko podneva čula sam povike Olge Višnjić i njene kćerkice - `spasite nas`. Svuda je bio garež, izmaskarirana tijela". Plakali smo i vrištali, krv i leševi na sve strane, jezivi prizori. Znate, kao kad milion bubnjeva bubnja, jer meci padaju po krovu kuće, i to je takva panika, takav pritisak da smo mi ostali u kući, ne znamo gdje da izađemo”. Kako je ispričala medijima, nedaleko od kuće je ležao njen otac, koji je bio ubijen. U selu je videla i deda Vasilija kako sedi pored svog brata koji je ubijen. Kazala je da je toga dana ubijena i njena tetka, s kojom je i provela zadnje sate njenog života.
“Ja sam ista svoja tetka. Fizički. Tetka je bila moj idol. Žena koja mi je cijeli život davala pare, za svaku peticu. Za svaki moj uspjeh. To je bila moja tetka. Tetku Goju Stojanović su uhvatili muslimani, izmasakrirali je i ubili.”, rekla je Višnjić-Lalović medijima.
SVE MANJE VERE U PRAVDU I TUŽILAŠTVO
- Proteklih godina pred svim sudovima dali smo izjave, ali niko nije osuđen niti je podignuta optužnica, tako da ne vjerujemo ni u Sud ni u Tužilaštvo BiH. Dok sam živa, pričaću o Јošanici, to je moja ljudska obaveza, ali činjenica je da 28 godina, bez obzira koliko smo davali izjave i Tužilaštvu BiH, a prije toga i Tužilaštvu u Trebinju, ovakav zločin stoji u ladici. To je bruka i sramota za sudstvo i za ljude koji tamo rade. Mi njih konstantno napominjemo, ali uvijek dobijamo isti odgovor - istraga je u toku. Ja molim sud i tužilaštvo, i ovaj put ih molim, da izvade predmet iz ladice i da ljudski to odrade, ako ni zbog čega drugog, onda zbog troje djece. Oni ništa nisu krivi. Mala Danka, šta je dijete od dvije i po godine znalo, nije znala ni kako se zove”, rekla je Višnjić-Lalović.
"Ako je mogao da ubije dete od dve i po godine, sedam i deset godina, koje se zvalo Danka, Dragana, Dražen, on je opasnost i za dete koje se zove Lejla ili bilo koje drugo dete. Dok su na slobodi, opasnost su za sve građane BiH. U principu, njih Tužilaštvo štiti", ističe Dušanka.
Nikoljdan se u Jošanici i danas obeležava i dočekuje. Ipak, za slavskom trpezom gosti i domaćini jedni druge uvek zapitaju koliki bi danas bili Dragana, Dražen i Danka.
- Jednostavno, to se ne može zaboraviti. Život se nastavio i mi slavimo za Nikoljdan, ali se za slavu uvek priča o stradanju u Jošanici. Prvo se počne od toga kakvo je bilo vreme, je li bilo snega, pa onda u koliko je počeo napad, kolika bi danas deca bila, zašto se čeka sa optužnicama - priča Dušanka Lalović.
Dušanka je u više navrata davala izjave istražnim organima, a predmet je bio u tužilaštvima u Trebinju, Hagu i Tužilaštvu BiH u Sarajevu, gde je i danas.
Pre pet godina na imanju Višnjića započeta je gradnja crkve u znak večnog sećanja na jošaničke mučenike. Dušanka je rekla kako je tek kada je prvi put odjeknulo zvono shvatila koliko će crkva svima njima značiti. - Neopisiv trenutak; zaplakala sam, a videla sam i suze i na licima muškaraca, i to suze u kojima su pomešani radost i tuga. Čovek bi da zapeva od sreće, a zna opet da ne može - pokušava Dušanka da objasni trenutak kada se prvi put začulo zvono u Gornjoj Jošanici, koje je, ne samo simbolički, potvrdilo da je dobro, ipak, jače od zla.
Izvor: BLIC - "KRVAVI NIKOLJDAN 1992. OSAMNAESTOGODIŠNJA DUŠANKA JE ZA DLAKU POBEGLA OD DŽELATA, ALI VEĆINA NJENE PORODICE NIJE PREŽIVELA MASAKR"
DETEKTOR.BA - ZLOČIN U FOČANSKOM SELU JOŠANICA: CIVILI I DJECA NISU PREŽIVJELI NIKOLJDAN
Izvor: BLIC - "KRVAVI NIKOLJDAN 1992. OSAMNAESTOGODIŠNJA DUŠANKA JE ZA DLAKU POBEGLA OD DŽELATA, ALI VEĆINA NJENE PORODICE NIJE PREŽIVELA MASAKR"
DETEKTOR.BA - ZLOČIN U FOČANSKOM SELU JOŠANICA: CIVILI I DJECA NISU PREŽIVJELI NIKOLJDAN
Коментари
Постави коментар