Danas se navršava 28 godina od stravičnog, nekažnjenog zločina muslimanskih ekstremista nad 59 vojnika i civila u Tuzli. Posmrtni ostaci mnogih vojnika i civila eshumirani su iz masovne grobnice na groblju Trnovac, kao i u drugim pojedinačnim grobnicama. Ipak, neki se i danas vode kao nestali jer Bošnjaci iz Tuzle odbijaju da kažu gde se nalaze grobnice sa telima ubijenih Srba
Prema podacima Instituta za istraživanje rata i srpskih stradanja u XX veku, na području Tuzle je ubijeno 225 lica srpske nacionalnosti, među kojima su 102-oje bili civili, neki čak i prisilno mobilisani u muslimansku vojsku. Najmlađa registrovana žrtva je bila šestogodišnja devojčica Maja Batura, koja je likvidirana od strane muslimanske vojske zajedno sa majkom Snežanom i ocem Radomirom, istaknutim tuzlanskim lekarom. Najstarija žrtva je bila Ljuba Marković, starica od 92 godine,
Napad na Tuzlanskoj koloni poznat i kao Masakr na Brčanskoj Malti je jedan od prvih i najtežih zločina počinjenih nad građanima Tuzle koji se dogodio 15. maja 1992. godine. Muslimanske snage su tog dana masakrirale 59 civila i vojnika JNA.
Maj je za Tuzlanske Srbe najtužniji mesec. Svi osećaju nelagodu, bol i grč u želucu. Jer 15. maja na Brčanskoj Malti je masakrirano 59 građana srpske nacionalnosti. Tuzlanska Kolona je i danas nekažnjen zločin, a svaki prolazak pored tog mesta podseća na najveću tragediju ovog grada.
Napad na Tuzlansku kolonu počinili su naoružani lokalni muslimani i Hrvati, svrstani u oružane formacije Patriotska liga, Teritorijalna odbrana i Zelene beretke. Oni su kukavički i
verolomno napali kolonu vozila JNA koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad. Kolonu je sačinjavalo oko 200 motornih, pretežno teretnih, vozila i oko 6oo pripadnika JNA: rezervista, vojnih starešina i regruta ali i civila - izbeglica iz Hrvatske i Tuzle koji su u kasarni pronašli privremeni smeštaj.
Prema odredbama Rezoluciji SB UN i u dogovoru predstavnika SRJ i BiH pripadnici JNA trebalo je da ovu republiku napuste do 19. maja 1992. Predstavnici JNA su se disciplinovano držali postavljenih rokova i dogovorenih uslova za napuštanje kasarni i grada.
Napad na Brčanskoj malti bio je prethodno dobro isplaniran i pripremljen sa jedinim ciljem da se onemogući mirna evakuacija i da se ubije što više Srba pripadnika JNA i civila. Organizatori i predvodnici ove muslimansko-hrvatske akcije nisu se osvrtali ni poštovali blagovremeno postignute dogovore i utvrđene rokove.
Tela mnogih pokojnika su spaljena, a neka tajno pokopana verovatno negde na zelenim površinama grada. Iako su neki pojedinci pokušali krivicu da svale na žrtve - pobijene vojnike i civile, svi svedoci masakra, uključujući čak i mnoge muslimanske vojnike, svedočili su da pripadnici JNA nisu nijednom otvorili vatru na bilo koga, niti su uopšte u tom trenutku imali oružje kod sebe.
Prosečna starost ubijenih bila je 23 godine.
Izvor: RTRS - Kojić: "Tuzlanska kolona" oslikava karakter rata i etničko čišćenje Srba u BiH
Miroslav Toholj - "Crna Knjiga"
Projekat „Mapiranje logora/mjesta zatočenja“ u BiH, 1992-1995.
Prema podacima Instituta za istraživanje rata i srpskih stradanja u XX veku, na području Tuzle je ubijeno 225 lica srpske nacionalnosti, među kojima su 102-oje bili civili, neki čak i prisilno mobilisani u muslimansku vojsku. Najmlađa registrovana žrtva je bila šestogodišnja devojčica Maja Batura, koja je likvidirana od strane muslimanske vojske zajedno sa majkom Snežanom i ocem Radomirom, istaknutim tuzlanskim lekarom. Najstarija žrtva je bila Ljuba Marković, starica od 92 godine,
Napad na Tuzlanskoj koloni poznat i kao Masakr na Brčanskoj Malti je jedan od prvih i najtežih zločina počinjenih nad građanima Tuzle koji se dogodio 15. maja 1992. godine. Muslimanske snage su tog dana masakrirale 59 civila i vojnika JNA.
Maj je za Tuzlanske Srbe najtužniji mesec. Svi osećaju nelagodu, bol i grč u želucu. Jer 15. maja na Brčanskoj Malti je masakrirano 59 građana srpske nacionalnosti. Tuzlanska Kolona je i danas nekažnjen zločin, a svaki prolazak pored tog mesta podseća na najveću tragediju ovog grada.
Napad na Tuzlansku kolonu počinili su naoružani lokalni muslimani i Hrvati, svrstani u oružane formacije Patriotska liga, Teritorijalna odbrana i Zelene beretke. Oni su kukavički i
verolomno napali kolonu vozila JNA koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad. Kolonu je sačinjavalo oko 200 motornih, pretežno teretnih, vozila i oko 6oo pripadnika JNA: rezervista, vojnih starešina i regruta ali i civila - izbeglica iz Hrvatske i Tuzle koji su u kasarni pronašli privremeni smeštaj.
Prema odredbama Rezoluciji SB UN i u dogovoru predstavnika SRJ i BiH pripadnici JNA trebalo je da ovu republiku napuste do 19. maja 1992. Predstavnici JNA su se disciplinovano držali postavljenih rokova i dogovorenih uslova za napuštanje kasarni i grada.
Napad na Brčanskoj malti bio je prethodno dobro isplaniran i pripremljen sa jedinim ciljem da se onemogući mirna evakuacija i da se ubije što više Srba pripadnika JNA i civila. Organizatori i predvodnici ove muslimansko-hrvatske akcije nisu se osvrtali ni poštovali blagovremeno postignute dogovore i utvrđene rokove.
Tela mnogih pokojnika su spaljena, a neka tajno pokopana verovatno negde na zelenim površinama grada. Iako su neki pojedinci pokušali krivicu da svale na žrtve - pobijene vojnike i civile, svi svedoci masakra, uključujući čak i mnoge muslimanske vojnike, svedočili su da pripadnici JNA nisu nijednom otvorili vatru na bilo koga, niti su uopšte u tom trenutku imali oružje kod sebe.
Prosečna starost ubijenih bila je 23 godine.
Miodrag Vukmirica bio je na redovnom služenju vojnog roka u Tuzli 1992. godine. Jedan je od učesnika vojne kolone, koja je napadnuta na današnji dan pre 24 godine, povlačeći se iz ovog grada. U napadu je poginulo najmanje 59 pripadnika JNA.
Napad u Tuzli izveden je na motorizovanu brigadu JNA, koja se u dogovoru s vlastima mirno povlačila iz kasarne sa oko 200 motornih vozila i oko 600 starešina i vojnika.
Vukmirica je tog dana preživeo, iako je bio ranjen i zadobio ozbiljne opekotine. Danas živi u Beogradu. Njegova svedočenja korištena su na suđenju Iliji Jurišiću, pripadniku bosanskohercegovačke policije koji je pravosnažno oslobođen optužbi da je naredio napad u Tuzli.
''Pre svega da kažem da sam imao dobru negu u bolnici 25 dana, što se ne može reći za zatvor Preporod u kome sam proveo 35 dana. Nakon 60 dana sam imao razmenu i 15. jula 1992. godine prešao u Republiku Srpsku, pa u Srbiju. Što se tiče toga dana, prvi pucanj, kako je dalja istraga pokazala, desio se baš gde sam ja nastradao. Ponavljam da sam bio u vidno obeleženom bolničkom pincgaueru. Ko je prvi zapucao, verovatno niko nikada neće saznati. Ja samo stalno pričam nešto što se može videti na video snimku. Istoga dana kada je vraćena kolona oko 14.30 sati sa Brčanske Malte na ulici je bilo mnogo ljudi, mnogo kola , život se odvijao u Tuzli normalno i čuo se cvrkut ptica. Kada je kolona uveče oko 18.30 sati krenula iz kasarne, malo toga je bilo slično, nije bilo kola, ptica...'', ispričao je Vukmirica za N1.
Priseća se momenta kada su stanari jedne zgrade ukazali pomoć. Bolnički tretman, kaže, bio je dobar, a pamti i osoblje bolnice u kojoj je boravio.
'Prvi deo kolone pušten je da prođe. Da je Armija nešto htela, mogla je kao i naredni dan, kada se aerodrom selio, da podigne avione i da zapreti, mogli smo i da izađemo peške pored vozila, a ne da budemo kao glineni golubovi u vozilima. Ja sam stvarno imao sreću što me je zarobio komandant civilne policije i videvši da sam redovan vojnik iz vojne knjižice rekao da me ostave na stranu, pa su mi posle toga stanari zgrade ukazali pomoć. I javio sam se telefonom kući da znaju da sam živ. Naravno, da nisam rekao da sam ranjen, ali sam znao da će do njih stizati različite informacije'', ispričao je Vukmirica za N1.
Usledilo je lečenje, a potom i boravak u zatvoru.
''Oko 23 sata tog 15. maja, vozilom hitne pomoći prebačen sam u bolnicu na odeljenje dečijih opekotina. Na tom odeljenju sam bio sam i dobio sam adekvatnu medicinsku negu. Svaki ljudski pozdrav i zahvalnost za osoblje na tom odeljenju tada. Sestre su bile, čini mi se Aida i Meliha, nisam siguran. Ranjen sam u nogu od metka, a od vatre su mi stradale leva strana tela i obje šake. Počeo sam da gorim u bolničkom vozilu i izleteo sam kroz prozor na zadnjim vratima, upao u asfalt koji je goreo i tu sam pretrpio teške povrede šake. Pretrčao sam u park, uvaljao se i ugasio, uleteo u haustor i tu su me zarobili'', priseća se Miodrag Vukmirica u razgovoru za N1. U brutalnom zločinu na Brčanskoj malti ubijena je i Nada Šobot, profesorka geografije. Kriva samo zato što je bila Srpkinja i pravoslavka. Žena koja je čitav radni vek provela u Tuzli i koja je mnoge generacije mladih izvela na životni put na kraju je mučki likvidirana i to od svojih sugrađana. Nedaleko od benzinske pumpe pronađeno je i beživotno telo starice Fikrete Ibrahimović, koji su pripadnici muslimanske vojske usmrtili dok su nemilorsdno pucali sa svih strana na nedužne srpske mladiće.
Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je oslobodio pripadnika policije BiH Iliju Jurišića optužbi za ratni zločin, jer nije bilo dokaza da je naredio napad na kolonu vojnika JNA u Tuzli 1992. godine.
Pravoslavni sveštenik Vaso Popović rekao je novinarima da je u vrijeme zločina u Tuzli imao 12 godina i nikada ni na koga nije pucao, ali je bio prisiljen da sa porodicom napusti svoje ognjište i zavičaj.
- Ne prihvatam da neko danas moj novi zavičaj u kojem sam našao utočište, mir, slobodu, život, da moju Republiku Srpsku naziva genocidnom tvorevinom, a srpski narod genocidnim narodom. Mi nismo genocidan narod, ni okupatori, ni agresori, ni zločinci. Mi smo oni koji su, nažalost, vjerovali Selimu Bešlagiću kada je govorio da je Tuzla građanska sredina i da neće biti rata - naveo je sveštenik Popović.
On je rekao da je, nakon zločina nad Tuzlanskom kolonom, iz tuzlanske regije silom, brzo, planski i sa namjerom isterano 80.000 Srba.
Sveštenik Popović ocijenio je da dokumentarni film "Tuzla- zločin bez kazne i egzodus srpskog naroda" svjedoči i čuva istinu o stradanju Srba tuzlanske regije u 20. vijeku.
- Oni koji su pucali na vojnike ЈNA 15. maja 1992. godine došli su u moje selo sa namjerom da ubiju i protjeraju, kao i u sva srpska sela tuzlanske regije u kojima danas nema Srba - kaže on.
Prema njegovim rečima, na području tuzlanske regije koja pripada Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj, tokom građanskog rata u BiH porušeno je ili teško oštećeno više od 95 crkvenih objekata - pravoslavnih hramova, parohijskih i svetosavskih domova i jedan manastir.
Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda svakako jeste Tuzla. Na području Tuzlanske regije registrovan je 61 logor i zatočenički objekat za Srbe, od čega 28 u samom gradu Tuzli. Kroz ove kazamate prošlo je na stotine Srba, mnogi su ovde danonoćno prebijani i zlostavljani, mnoge žene su silovane, mnogi civili su upravo ovde pobijeni..upravo zbog ovih svirepih zločina Tuzla već gotovo tri decenije nosi neslavni epitet "Grada logora i ratnih zločina". O torturama koje su prošli srpski civili i zarobljenici pisao je Miroslav Toholj u svojoj "Crnoj Knjizi", a ovde će biti predočeni samo neki njeni delovi i ispovesti preživelih Srba.
Najzloglasniji su bili logori "Husinjska Buna", "Vojno-istražni zatvor" i "Rudarski institut" u samom centru Tuzle.
Srpkinja S.R, zarobljena je u proleće 1992. i zatočena u muslimanskom logoru "Vojno istražni zatvor" u centru Tuzle. Nju su u više navrata silovali muslimanski stražari, vojnici pa čak i muslimanski civili. S.R. je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta, a prema medicinskoj dokumentaciji, usled fizičke torture i seksualnog zlostavljanja, devojka je ostala trajni invalid sa 60 odsto invaliditeta. Nesrećna žena je svojevremeno izjavila: “U vrijeme kad sam se nalazila u zatvoru sa mnom u zatvoru bile su i druge žene koje su, takođe, zlostavljane. To znam jer smo međusobno to pominjale. Odvodili su nas nodu oko 24 sata, navodno na informativni razgovor i zadržavali su nas oko 30 minuta, koliko im je bilo potrebno da se iživljavaju nad nama, najčešće pod prijetnjom da će nas ubiti. Prijetili su da će nas ubiti i ako nekome kažemo da nas tuku i zlostavljaju. Sjećam se da je među silovanim ženama bila i majka sa kćerkom od 15 godina. Jedne večeri prvo su odveli kćerku, a majka je počela da plače. Za njom su i majku odveli. Obje su to veče bile zlostavljane.” - ispričala je ova srpska logorašica. (vidi: https://drive.google.com/file/d/0B-LooexrvXiIVVlyblhMOXJ6eHc/view )
Logoraš Z. Krstić ispričao je “Na spratu zatvora gde sam bio utamničen bila je ćelija preko puta moje, malo udesno. Tu je bila utamničena jedna devojka, starija od mene jedno godinu dana, smeđe kose, srednje dužine i otprilike oko 180 cm visika. Nju su muslimanski zlikovci mučili. Tjerali su je da pere pločice po hodnicima i sve vrijeme su je tukli pendrekom ili rukama. Obično naveče su izvodili i još jednu mladu devojku, o kojoj ne znam ništa, i na dva šahovska stola i jednom dugačkom stolu, koji su bili na metar od moje delije, i silovali ih. Tjerali su ih na oralni seks i uz to ih obavezno tukli.” (vidi: https://drive.google.com/file/d/0B-LooexrvXiIVVlyblhMOXJ6eHc/view )
Bol koju Tuzlaci osećaju već dvadeset šest godina još je veća kada znaju da za živote njihovih prijatelja, rođaka, dece, braće i sestara niko nije odgovarao i da se zločinci sasvim slobodno kreću tuzlanskim i sarajevskim ulicama. Bol je snažnija jer ni institucije ove zemlje odavno ne mare za zločince. Pravoslavni sveštenik Vaso Popović rekao je novinarima da je u vrijeme zločina u Tuzli imao 12 godina i nikada ni na koga nije pucao, ali je bio prisiljen da sa porodicom napusti svoje ognjište i zavičaj.
- Ne prihvatam da neko danas moj novi zavičaj u kojem sam našao utočište, mir, slobodu, život, da moju Republiku Srpsku naziva genocidnom tvorevinom, a srpski narod genocidnim narodom. Mi nismo genocidan narod, ni okupatori, ni agresori, ni zločinci. Mi smo oni koji su, nažalost, vjerovali Selimu Bešlagiću kada je govorio da je Tuzla građanska sredina i da neće biti rata - naveo je sveštenik Popović.
On je rekao da je, nakon zločina nad Tuzlanskom kolonom, iz tuzlanske regije silom, brzo, planski i sa namjerom isterano 80.000 Srba.
Sveštenik Popović ocijenio je da dokumentarni film "Tuzla- zločin bez kazne i egzodus srpskog naroda" svjedoči i čuva istinu o stradanju Srba tuzlanske regije u 20. vijeku.
- Oni koji su pucali na vojnike ЈNA 15. maja 1992. godine došli su u moje selo sa namjerom da ubiju i protjeraju, kao i u sva srpska sela tuzlanske regije u kojima danas nema Srba - kaže on.
Prema njegovim rečima, na području tuzlanske regije koja pripada Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj, tokom građanskog rata u BiH porušeno je ili teško oštećeno više od 95 crkvenih objekata - pravoslavnih hramova, parohijskih i svetosavskih domova i jedan manastir.
Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda svakako jeste Tuzla. Na području Tuzlanske regije registrovan je 61 logor i zatočenički objekat za Srbe, od čega 28 u samom gradu Tuzli. Kroz ove kazamate prošlo je na stotine Srba, mnogi su ovde danonoćno prebijani i zlostavljani, mnoge žene su silovane, mnogi civili su upravo ovde pobijeni..upravo zbog ovih svirepih zločina Tuzla već gotovo tri decenije nosi neslavni epitet "Grada logora i ratnih zločina". O torturama koje su prošli srpski civili i zarobljenici pisao je Miroslav Toholj u svojoj "Crnoj Knjizi", a ovde će biti predočeni samo neki njeni delovi i ispovesti preživelih Srba.
Najzloglasniji su bili logori "Husinjska Buna", "Vojno-istražni zatvor" i "Rudarski institut" u samom centru Tuzle.
Srpkinja S.R, zarobljena je u proleće 1992. i zatočena u muslimanskom logoru "Vojno istražni zatvor" u centru Tuzle. Nju su u više navrata silovali muslimanski stražari, vojnici pa čak i muslimanski civili. S.R. je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta, a prema medicinskoj dokumentaciji, usled fizičke torture i seksualnog zlostavljanja, devojka je ostala trajni invalid sa 60 odsto invaliditeta. Nesrećna žena je svojevremeno izjavila: “U vrijeme kad sam se nalazila u zatvoru sa mnom u zatvoru bile su i druge žene koje su, takođe, zlostavljane. To znam jer smo međusobno to pominjale. Odvodili su nas nodu oko 24 sata, navodno na informativni razgovor i zadržavali su nas oko 30 minuta, koliko im je bilo potrebno da se iživljavaju nad nama, najčešće pod prijetnjom da će nas ubiti. Prijetili su da će nas ubiti i ako nekome kažemo da nas tuku i zlostavljaju. Sjećam se da je među silovanim ženama bila i majka sa kćerkom od 15 godina. Jedne večeri prvo su odveli kćerku, a majka je počela da plače. Za njom su i majku odveli. Obje su to veče bile zlostavljane.” - ispričala je ova srpska logorašica. (vidi: https://drive.google.com/file/d/0B-LooexrvXiIVVlyblhMOXJ6eHc/view )
Logoraš Z. Krstić ispričao je “Na spratu zatvora gde sam bio utamničen bila je ćelija preko puta moje, malo udesno. Tu je bila utamničena jedna devojka, starija od mene jedno godinu dana, smeđe kose, srednje dužine i otprilike oko 180 cm visika. Nju su muslimanski zlikovci mučili. Tjerali su je da pere pločice po hodnicima i sve vrijeme su je tukli pendrekom ili rukama. Obično naveče su izvodili i još jednu mladu devojku, o kojoj ne znam ništa, i na dva šahovska stola i jednom dugačkom stolu, koji su bili na metar od moje delije, i silovali ih. Tjerali su ih na oralni seks i uz to ih obavezno tukli.” (vidi: https://drive.google.com/file/d/0B-LooexrvXiIVVlyblhMOXJ6eHc/view )
Izvor: RTRS - Kojić: "Tuzlanska kolona" oslikava karakter rata i etničko čišćenje Srba u BiH
Miroslav Toholj - "Crna Knjiga"
Projekat „Mapiranje logora/mjesta zatočenja“ u BiH, 1992-1995.
Коментари
Постави коментар