Danas kada sav civilizovani svet odaje počast ubijenim srpskim civilima u Bratuncu, danas kada majke plaču i tuguju, pojedini političari iz reda bošnjačkog naroda nisu propustili priliku da im malo svojim provokativnim izjavama dosole rane. Ko bi drugi to bolje umeo od Bakira Izetbegovića?
Podsećamo, na današnji dan 20. jula 1992. muslimanski vojnici iz Srebrenice izvršili su napad na nebranjeno srpsko selo Gornji Magašići prilikom čega je ubijen veliki broj civila. Među 20 ubijenih bilo je čak 12 žena a većina civila je pobijena dok su obavljali seoske i poljoprivredne radove. Iako su se ova sela nalazila kilometrima izvan borbenih linija, iako ovde nije bilo nikakvih borbenih dejstava, to ipak nije sprečilo muslimanske ekstremiste da upadnu u nebranjena srpska sela i počine težak masakr. Na kućnom pragu su odmah zverski preklani supružnici Ljeposava (74) i Blagoje Popović (85). Oni su bili izloženi stravičnim torturama, mučeni, prebijani pa ubijeni. O kakvim povredama se radilo, svedoči nam činjenica da su lica staraca bila potpuno neprepoznatljiva tako da je i sam proces identifikacije trajao prilično dugo. . Iz neposredne blizine ubijen je veliki broj žena i to prilikom bežanja. Neke od njih su doživele strašne torture i mučenja, pre nego što su ubijene. U napadu na Gornje Magašiće svirepo je ubijena trudnica Ljiljana Ilić Lončarević. Iako su videli da se radi o nenaoružanoj ženi koja je bila u drugom stanju, muslimanski vojnici su ipak odlučili da pucaju. Nakon tortura, Ljiljana je svirepo ubijena. Sa njom je tog dana ubijeno i njeno nerođeno dete. Bilo joj je samo 17 godina. Toga dana ubijen je i veliki broj Ljiljinih rođaka. Ubijeni su na kućnom pragu, u svome selu kao potpuno nedužni civili.
Majka Negosava i otac Dušan su godinama čekali da neko odgovara za smrt njihove mezimice i drugih civila u Magašićima ali nažalost to nisu doživeli. Preminuli su od tuge za ćerkom. "Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu, ali ja sam mlad pa se nadam da će neko odgovarati." - rekao je za medije Saša Lončarević, brat ubijene Ljiljane.
Na spomeniku nedužnim žrtvama uklesana su i imena dečaka Božidara Popovića (17) i Zorice Božić, dvanaestogodišnje devojčice koja je ubijena prilikom napada muslimanske vojske na Gornje Magašiće.
NIŠTA MU NIJE SVETO
Bakir Izetbegović je poručio da srpski narod treba da se zabrine.
"Srpski narod treba da se zabrine, da ima toliko spremnih ljudi da hladno ubijaju komšije. Dopustiti se ne smije da se genocid relativizira i negira, da se izjednačavaju agresori i branitelji - poručio je lider SDA. - Borit ćemo se za pravdu. Nema pravde na dunjaluku stopostotne, dokle god da smo živi, tražit ćemo ih, progonit ih i suditi." - besramno je izjavio Bakir Izetbegović još jednom negirajući srpske žrtve i stavljajući se na stranu zločinaca.
Ali ništa od ovoga nas ne treba čuditi budući da ove gnusne uvrede i izmišljotine plasira sin Alije Izetbegovića, čoveka kojeg je upravo bosanskohercegovački narod prozvao "balkanskim kasapinom" a upravo zbog toga što je taj čovek odgovoran za početak rata u BiH tokom kojeg je poginulo preko 100 000 ljudi. Kakav otac, takav i sin - rekao bi pošten narod. Nisu ove provokacije ništa novo, na ovakve izjave smo već svi navikli.
Problematično je samo to što se to radi na dan kada celo Podrinje obeležava jednu od najsramnijih stranica u bošnjačkoj istoriji.
Problematično je samo to što se to radi na dan kada celo Podrinje obeležava jednu od najsramnijih stranica u bošnjačkoj istoriji.
Bakiru Izetbegoviću danas je bilo mesto u Magašićima i Bratuncu. Da ima obraza došao bi danas u ovo mesto i klekao pred grobove ubijene srpske dece i civila. Da ima morala i duše izvinuo bi se porodici mučki ubijene trudnice Ljiljane Ilić Lončarević i drugih žena koje su na današnji dan 1992. zverski mučili pa likvidirali muslimanski vojnici iz Srebrenice koje Bošnjaci slave kao "heroje, branitelje, junake". Ako je junaštvo ubiti, silovati, zaklati onda je to društvo na jako niskom nivou!
DALEKO OD KATARZE, DALEKO OD POKAJANJA
Ako zaista žele dobro prvenstveno svom narodu i Bakir Izetbegović, Šefik Džaferović, Ramiz Salkić i ostali bošnjački političari trebali bi se pokloniti nedužnim žrtvama koje su pobijene u ime bošnjačkog naroda. Po ugledu na Vilija Branta i predstavnici bošnjačkog naroda bi trebali kleknuti pred spomenicima ubijenoj deci u Bratuncu, Lukavici, Trnovu ili Konjicu i širom Bosne i Hercegovine. Međutim, ovdašnje političare ne zanimaju ni žrtve ni ratni zločini već isključivo vlast koja se najbolje postiže lažima i manipulacijom. Do današnjeg dana nismo dočekali da se predstavnici bošnjačkog naroda poklone žrtvama jednog zločinačkog režima koji je odgovoran za desetine i desetine hiljada žrtava - ubistva, silovanja, logore, etničko čišćenje, masovne grobnice... Tačno je da ne postoji kolektivna krivica, ali postoji kolektivna odgovornost!
Umesto izvinjenja i pokajanja, bošnjački političari ali i dobar deo bošnjačke javnosti već tri decenije nastavljaju sa politikom negiranja, ponižavanja i opravdavanja stravičnih zločina nad srpskim narodom. Bakir Izetbegović, Šefik Džaferović, Ramiz Salkić, Željko Komšić kao predstavnici bošnjačkog naroda nisu našli za shodno svih ovih godina koliko se nalaze na značajnim političkim funkcijama, čak ni da osude monstruozne zločine počinjene u ime njihovog naroda a kamoli da posete ova stratišta. Da osećaju ikakvu odgovornost, bošnjački političari bi 5. jula se pojavili na komemoraciji nedužnim žrtvama u Bratuncu pobijenim samo zbog svog imena i nacije. Bili su dužni da upute izvinjenje za monstruozne zločine koje je počinila vojska "Armija BiH" ako ne zbog sebe, onda makar zbog majki koje još uvek traže svoju decu po masovnim grobnicama ali i zbog neke zajedničke budućnosti bez sukoba i ratova. I dok Saša Lončarević, brat ubijene trudnice Ljiljane Lončarević danas oplakuje svoju sestru i njeno nerođeno dete, kao i druge ubijene rođake, neko daje sebi za pravo da se "sladi srpskom nesrećom" i provocira porodice žrtava.
Ako se zaista zalažu za suživot, mir i toleranciju, njihova obaveza je da se poklone ubijenoj deci Konjica, Foče, Trnova, Lukavice, Bratunca, Foče.. da pogledaju u oči majkama i upute reči utehe. Kao ljudi ali i kao političari dužni su da se distanciraju od jednog zločinačkog režima, od monstruoznih zločina muslimanskih hordi iz Srebrenice i da glasno i jasno osude fašističke ideje o stvaranju "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" čiji su rezultat upravo masovne grobnice, ubistva, silovanja, progoni, logori....Bakir se toliko puta grlio sa Naserom Orićem, gostio ga i hvalio umesto da ga upitao gde su masovne grobnice sa telima srpskih žrtava? Bolje da ga je pitao gde su posmrtni ostaci dečaka Miće Ristića (15) iz Skelana ili Nevenke Đukanović (46) iz Kravice ili možda učitelja Božidara Kovačića koji je odveden u Potočare..Naser se hvalio kako je bio u svim tim mestima.
Umesto praznih, često zapaljivih fraza, Bakir Izetbegović i ostali bošnjački političari trebaju baš poput Vilija Branta kleknuti pred grobove ubijene dece u Bratuncu i obećati da se takvo zlo više nikada i nikome neće ponoviti. Ako imaju ljudskosti onda trebaju kleknuti pred grobove četvorogodišnjeg Vladimira Gajića kojeg su sa ocem ubile Orićeve Horde početkom 1993., trebaju kleknuti pred grobove četvorogodišnjeg Aleksandra i njegovog dvanaestogodišnjeg brata Radisava Dimitrijevića koje su zverski ubili bošnjački vojnici u Srebrenici, pred grobom sveštenika Bobana Lazarevića koji je ubijen tokom služenja liturgije, pred grobovima nepokretnih Krstine i Negoslava Erića koji su streljani pa zapaljeni u Kravici. Ako im je zaista stalo do mira i suživota u Bosni i Hercegovini klekli bi i pred grobovima dvanaestogodišnje Zorice Božić, dvanaestogodišnjeg Mikajla i njegove sestre Milade Pavlović, pred grobom maloletne Radenke Jovanović i njene bake Zlate od 87 godina, koji su pobijeni 1992. samo jer su bili Srbi. Trebaju bošnjački političari zbog budućih generacija obići i grobove Vidoja Lazića koji je razapet na krst, njegove nepokretne majke Dostane i gluvoneme sestre Dostane koji pobijeni u Brežanima. Zbog suživota i poverenja među narodima trebali bi kleknuti i pred grobovima nepokretnog učitelja Vase Parače kog su živog zapalili njegovi bivši učenici Bošnjaci, zatim nepokretne Mare Božić koja je takođe živa zapaljena jer je bila Srpkinja, sedamnaestogodišnjih devojaka Rade Gvozdenović i Verice Filipović, jedanaestogodišnjeg Živojina Miličevića, maloletnog Mirka Dimitrića i njegove nepokretne bake Mileve. Trebaju obići i mezar Ragiba Halilovića, heroja koji je ubijen jer je stao u odbranu nedužne srpske dece i civila i usprotivio se bošnjačkim zlikovcima koji u svojim krvavim napadima nikoga nisu štedeli.
Trebaju obići i zloglasne logore u Srebrenici i Potočarima gde je na stotine srpskih civila zlostavljano, mučeno i silovano a nekoliko desetina ih je tamo i skončalo u najgorim mukama.
Ako im je zaista stalo do suživota i pomirenja među narodima, trebali bi bošnjački političari pogledati u oči majci Slavki Matić kojoj su bošnjačke snage 1992. ubile dve ćerke i muža invalida, zatim Cvetku Ristiću kojem su orićeve snage u jednom danu zaklale majku, oca, tetku, maloletnu sestru i brata od 15 godina čije kosti još nisu nađene, zatim Brani Vučetiću kojem su na kućnom pragu ubijeni otac, majka i maloletni brat dok je on mesecima mučen i zlostavljan u logoru Armije BiH...trebaju ih sve pogledati u oči, uputiti im reči utehe i izvinuti se sa obećanjem da se takvo zlo više nikada neće ponoviti.
Nažalost, tako nešto je vrlo teško očekivati naročito u društvu gde i dalje dominiraju nacionalistička ideologija i politika negiranja i opravdavanja zločina. Da veliki deo onih koji su posejali seme zla devedesetih godina, nije još uvek doživeo moralnu katarzu, svedoče i brojne uvrede i napadi na srpske žrtve, glorifikacija ratnih zločinaca, relativizacija zločina....
Коментари
Постави коментар