SRPSKE MAJKE SREBRENICE I BRATUNCA I DALJE ČEKAJU PRAVDU: "ZAR NAŠA DJECA MANJE VRIJEDE?"

Tokom muslimanske agresije (1992-1995) na području srednjeg Podrinja je ubijeno 3267 građana srpske nacionalnosti, među kojima i 72 dece. Za ove zločine do danas niko nije odgovarao

Srpske majke Srebrenice i Bratunce gotovo tri decenije vape za pravdom nadajući se da će i za njihovu ubijenu decu neko nekada odgovarati. Daleko od medija, one svoju tugu čuvaju i nose u sebi a tek ponekad odluče se da progovore za medije i otvore javnosti svoje napaćene duše...Mnoge majke su ostale bez maloletne dece koja tek što su prohodala, tek što su zakoračila u život a svirepo su ubijena iako nisu ni znala šta znači rat. Ono što je zajedničko svim ovim majkama jeste činjenica da su njihovi sinovi i kćeri ubijeni na kućnom pragu, u svom selu kao nedužne žrtve terora i zločinačkog režima Alije Izetbegovića. Ove majke ne voze skupa kola i ne žive u skupocenim stanovima i vilama, kakav je slučaj sa pojedinim ženama iz bošnjačkih udruženja koje se time redovno hvale, misleći valjda da je to jedini životni uspeh. Ove hrabre i čestite majke ne veličaju ratne zločince, ne vređaju i ne ponižavaju žrtve drugih naroda, ne opravdavaju zločine nad civilima kako to čine pojedini koji su ostali upamćeni i po aplaudiranju Naseru Oriću i veličanju njegovih "akcija". Ove hrabre i čestite Srpkinje ne koriste svoju stradalu decu za političke poene i radi materijalne koristi, ne trguju svojom nesrećom već svoje najmilije žale na dostojanstven i razuman način baš kao što to rade i mnogobrojne Bošnjakinje i Hrvatice, čija se tuga slabo čuje u medijima. I što je najvažnije ove žene imaju čist obraz jer nisu 1992. i 1993. išle u tuđa sela da pljačkaju i napadaju.

SLAVKA IZ BJELOVCA: NA KUĆNOM PRAGU MI UBIJENE DVE ĆERKE I SUPRUG INVALID 

Slavka Matić iz Bjelovca je u jednom danu ostala bez muža, dve ćerke i većeg broja rođaka

14. decembra 1992. jake muslimanske snage iz Srebrenice izvršile su napad na srpska sela Bjelovac, Sikirić i Loznička Rijeka (opština Bratunac) i masakrirali 68 meštana. Među žrtvama je bilo mnogo žena, dece i staraca. Žrtve su ubijene na najsvirepiji mogući način. Slavka Matić tog dana je izgubila muža Radivoja, inače invalida i dve ćerke Gordanu (24) i Snježanu (26). Svo troje su ubijeni na kućnom pragu kao nenaoružani civili. Slavka Matić već godinama neumorno svedoči o tragediji koju je preživela a svedočila je i u Hagu o masakru u Bjelovcu. Pre dve godine za Večernje Novosti, Slavka je ispričala svoju životnu priču.
- Bila sam u Bratuncu, poranila da pospremim školu - govori, a sve vreme stoji. - Gordana je toga dana (14. decembar) sa Radivojem imala posla oko kuće i živine. Snežana se spremala na posao, kada su s brda udarile te nesreće i zlo napravile. Nisu samo moju kuću u večno crnilo zavile. Nema kuće u Bjelovcu da nije bilo žrtava. Snežana Matić imala je 26 godina. Završila višu medicinsku školu, smer za laborante. Dobila je posao u banji Guber. Nije radila ni pola godine... Gordana je diplomirala u srednjoj građevinskoj. Nadala se stalnom zaposlenju. Radivoje je više od dve decenije radio u rudniku "Sase". U rudniku je i penzionisan, još pre početka sukoba u BiH.

- Ruka mu je stradala u rudniku, penzionisan je kao invalid rada - kaže Slavka. - Tako nije ni mogao da bude vojni obveznik. Niko ga nije ni pozivao. Tako... Nikome nikada nismo ni zlo pomislili, a kamoli učinili. I, pitam se: zašto su mi pobili decu i muža? I, pitam se: zašto sam ja ostala? Zašto, da nikog više nemam. Ni života nemam. Jer, ovo što čovek živi, kao ja što živim, i nije život. To je da se vučeš kao prebijen. Želiš da umreš, a nazor ne možeš. Ne znam da li je teža noć ili je teže jutro - kaže Slavka Matić. - Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi, mili moji. Kako bi bilo? I stalno mi je pred očima to što sam zatekla. Snežana je, jasno mi je, pogođena kad i Gordana, na vratima kuće. Pa se vukla do kupatila. Tu su je stigli i pucali joj u glavu. Zašto, pitam se. Zanimam se, pomalo, lakše mi je. A sve mi se čini da me ovi jaganjci više razumeju, nego... Da je sreće, da mi se po dvorištu igraju unuci. Svedočila sam i u Hagu u postupku protiv Orića. A, nedavno, i kao svedok odbrane na suđenju generalu Mladiću. Govorila sam i kao majka i kao čovek koji još ima malo nade da će neko, nekad odgovarati za moju mrtvu decu i muža. Nisam od onih koji kažu: sve je to, Slavka bez veze... Svedočenje, dokazivanje, bez veze. Ja još verujem, makar i posle mene, da će neko ovu našu nepravdu do neba, da ispravi. Zato sam išla da svedočim. Zato nemam strah da o svemu javno govorim. I, kažem vam, svedočiću dok sam živa. A, možda sam zbog toga i živa. - ispričala je svoju potresnu ispovest ova hrabra žena.

MILENA IZ BJELOVCA OSTALA BEZ ĆERKE (18), SVEKRVE, DEVERA, BRATIĆA I JOŠ ROĐAKA

Još jedna od tragičnih priča iz Bjelovca svakako jeste ispovest Milene Jovanović. Njoj su istog dana u Bjelovcu ubijene ćerka Radenka, svekrva Zlata (87), dever, bratić i još rođaka i prijatelja

Milena Jovanović iz Bjelovca je u jednom danu ostala bez ćerke Radenke, svekrve Zlate, devera i bratanca

Radenka je imala samo osamnaest godina, kada su srebrenički muslimani na okrutan način ugasili njen mladi život. Imala je mnogo snova i želja koje nameravala da ostvari...bila je jedna veoma lepa i vesela devojka, izuzetno vaspitana i pametna. Bila je uzoran đak ali i vredna domaćica. Često je razmišljala o budućnosti. Imala je mnogo planova i ciljeva kojima je težila...nažalost, ove mladalačke snove prekinule su krvoločne horde Nasera Orića. Nisu joj dozvolili da sanja, da mašta i da se raduje svim tajnama koje život nosi. Nisu joj dozvoli da se zaposli, da zasnuje porodicu, da se ostvari kao supruga i majka...Prema rečima Milene Jovanović, njena ćerka Radenka je nešto pre tog tragičnog decembra proslavila svoj 18-ti rođendan. Dobila je mnoštvo poklona a slavlju je prisustvovao veliki broj njenih prijatelja. Takav je bio svaki Radenkin rođendan. Međutim, Radenka je saopštila majci da obzirom da je postala punoletna, ovo će biti njen poslednji rođendan koji će slaviti na ovakav način, uz feštu i brojne zvanice. Nažalost, sudbina je učinila da baš tako i bude...to je bio poslednji Radenkin rođendan.


U intervju za Večernje Novosti, Milena Jovanović je ispričala detalje stravičnog zločina u Bjelovcu.

 - U noći pre nego što ćemo se zauvek rastati, dugo smo sedele.Čekala sam supruga Milisava i sina Radivoja da sutradan uveče stignu iz Austrije, tamo su radili. Da su stigli dan ranije?! Eto, sudbina ih je poštedela... A, Radenka spremila kolače, zavila sarmu, bila je vesela. Pre nekoliko dana položila vozački ispit. Otac i brat su želeli da je nagrade novim kolima. Ma, bila je dete za primer. Završila školu na vreme, imala je snove, svoju mladost...

Radenka Jovanović (18) - žrtva Orićevog krvavog pira u Bjelovcu kod Bratunca

Decembar, 14. dan po redu, godina 1992. Rano jutro, gotovo još neprobuđeno. Srpski Bjelovac uz Drinu probudili su pucnji s brda i povici "Alahu Egber". Bilo je oko šest sati. I bilo je užasno hladno. Narod je počeo masovno da beži, ostavljajući za sobom svoje kuće, svoja ognjišta...jedino su želeli da spasu žive glave... 

- Ja nisam htela da bežim bez Radenke. A ona me gura i viče  "Idi, majko, spasavaj se, ja ću Drinu lako da preplivam. Idi, ne muči me". Ona drži mene, ja nju. Grlimo se. Onda sam krenula nizbrdo.U podnožju, gotovo na obali reke, padali su ljudi u zbegu. A tu, gde su padali... odatle se vide njihove kuće. Meci su pogodili i mene. Jedan u glavu, drugi u rame, treći u nogu. Pala sam. Krilo puno krvi.

Oko mene sve što je bilo živo, u trenu je bilo mrtvo.  Pamtim poslednje reči rođaka i komšija: "Sine, gotovo je sa mnom", "Roditelji moji, gde ste, da li ste živi?", "Brate, možeš li ikako preživeti... " A odozdo muslimanski vojnici navaljuju, dozivaju jedan drugog, poimence. Viču: "Evo i Orića! Srbi, Drina će vam biti Jasenovac"... Eto tako su vikali.

Čitav dan Milena Jovanović, teško ranjena, izdržala je na ciči zimi gotovo nepomična. A, činilo joj se da će svakog trenutka njen život biti završen. U sumrak, kada su se Orićevi vojnici povukli, stigla je pomoć preko Drine. Ranjene su izvlačili, mrtve sakupljali, Milena je stigla u lozničku bolnicu, onesvešćena. Ovde su je vratili u život.

- Ne znam koji je dan bio po redu od te moje nesreće - kaže Milena. - Medicinska sestra mi daje dve injekcije. Kaže mi: "Izdrži, budi jaka". Ubrzo, na vratima vidim sina i supruga. Jauknem: "A gde je Radenka?" Oni ćute. Ćute. Ja opet jauknem. I kao da sad, evo sad čujem: "Ubili su je i danas smo je sahranili". Uspela sam da kažem: "I svadbu ste joj obavili". Tada sam se izgubila. 

Muslimanski zločinci su brzo sustigli Radenku, mučili je, zlostavljali i na kraju masakrirali....njeno beživotno telo bilo je potpuno masakrirano i neprepoznatljivo od rana koje su joj Orićevi vojnici zadali. Toga dana je ubijena i Radenkina baka Zlata Jovanović, stara 87 godina. Starica je bila sama i nezaštićena u svojoj porodičnoj kući kada su srebrenički muslimani upali u njen dom. Ispunjeni bolesnom i neopisivom mržnjom, na neopisiv i razumu nejasan način, zločinci su masakrirali ovu staru baku. I njeno lice je bilo potpuno neprepoznatljivo od zadobijenih rana i povreda. Istog dana ubijen je takođe i Zlatin sin, a Radenkin stric Milan.  

LJUBINKA IZ KRAVICE OSTALA BEZ SUPRUGA I ČETVOROGODIŠNJEG SINA

Ljubinka Gajić je tokom rata izgubila četvorogodišnjeg sina, supruga i veliki broj rođaka i prijatelja

Ljubinka Gajić je tokom poslednjeg rata doživela užasnu tragediju. Njoj su srebrenički muslimani ubili sina Vladimira početkom 1993. godine. Bilo mu je 4 ipo godine. Samo mesec dana ranije srebrenički muslimani su na vrlo svirep način ubili i Ljubinkinog supruga Stanka.
- Ubili su mi djete od nepunih pet godina. Bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Svake godine ista priča.  Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke ?  - upitala je ova vidno potresena žena. Ona je bila primorana sa sinom Vladimirom i ostatkom svoje porodice da napusti rodnu Kravicu i prebegne u Bratunac. Međutim, zločinci im ni tamo nisu dali mira. Od granate ispaljene iz Srebrenice ubijen je mali Vladimir. Stradao je samo zbog svoje nacionalnosti. 

MILICI IZ SKELANA SNAJPEROM UBILI SINOVE OD 4 I 12 GODINA

Jedna od tragičnih priča je i ona koja je zadesila Tomu i Milicu Dimitrijević u Skelanima. Naime, tokom napada Nasera Orića i njegovih vojnika ali i naoružanih muslimanskih civila na Skelane u januaru 1993. ubijeno je 69 lica srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena, staraca i dece. Na svirep način je masakrirano petoro dece. Toma i Milica Dimitrijević tog 16. januara 1993. izgubili su dva sina: Aleksandra, starog četiri godine i Radisava, starog dvanaest godina dok je njihov treći sin Slaviša (14) teško ranjen. Ovu decu ubili su muslimanski snajperisti dok su pokušavali da pređu u Bajinu Baštu. Aleksandar je ubijen na licu mestu a Radisav je preminuo šest meseci kasnije usled zadobijenih povreda.  Majka ubijene dece, Milica ispričala je više puta za brojne medije svoju tragičnu ispovest i način na koji su njena deca ubijena:

Milica Dimitrijević je u napadu na Skelane ostala bez dva sina: Aleksandra (4) i Radisava (11), dok je treći sin Slaviša (14) teško ranjen

- 16. januara 1993. Muslimani su napali naša sela i Skelane i počeli sa masovnim ubijanjem civila. Moj stariji sin Slaviša koji je imao samo 14 godina potrpao nas je sve u kola i krenuo da nas preveze za Bajinu Baštu. U kolima smo bili moja tri sina i ja, ali i troje dece od mojih komšija. Najmlađi sin Aco bio je u rukama te moje komšinice koja se sedela pozadi. Kada smo stigli do stanice milicije, muslimani su otvorili vatru i iz snajpera počeli da pucaju po nama. Moj sin Slaviša koji je vozio tada je pogođen i nogu i nismo mogli dalje pa smo morali izaći. Tada je jedan snajeperski metak prošao pored moje glave i pogodio mog najmlađeg sina Acu.Uzela sam ga u naručje i ušli smo u obližnju kafanu. Onda smo primetili da  Radislava nema. Ležao je pored kola. I njega su muslimanski snajperisti pogodili u vrat. Bio je teško ranjen i odveli smo ga na VMA u Beograd. Tamo je ležao pola godine i na kraju preminuo.

U intervjuu za Večernje Novosti, Milica Dimitrijević kaže da pomirenja ne može biti sve dok se ne osude oni koji su pucali na nenaoružane civile kao i oni koji su komandovali i naređivali.


" Kad su nas napali, u Skelanima je bilo nas stotinak. Nas, koji smo ostali u svojim kućama. A od tih stotinak, ubijeno je 69. Pa šta je onda genocid? Da li je i ovo genocid... Kažu, isto, u toj rezoluciji da je potrebno pomirenje. Pomirenje može da bude kada nekog osude za moju mrtvu decu. Ko je tačno pucao u njih... Ja znam ko je komandovao.
Noćima nisam spavala kad su Orića oslobodili - govori Milica Dimitrijević. - Kako tad, tako i sad. Stalno nas varaju. Igraju se sa našom nesrećom. Svi. Onaj koji je potpisao hiljade muslimanskih žrtava u Srebrenici, ovde nikad nije došao. I mi smo majke Srebrenice. Skelani su Srebrenica, nisu Mars. A, kad su, ono, na bilbordima uoči desetogodišnjice Srebrenice, usred Beograda osvanule slike muslimanske dece, ni tada nisam spavala. Pitala sam se, i sad se pitam, da li je neko srpsko dete ikada bilo na bilbordima u Beogradu, Banjaluci... u Srebrenici, Bratuncu... bilo gde? " - pita se ova očajna majka.

ŽIVANA IZ BRATUNCA: UBILI MI ĆERKU OD 16 GODINA, SUPRUGA, PET SESTRIĆA I VELIKI BROJ ROĐAKA

Veliku tragediju je 28. juna 1992. na veliki pravoslavni praznik  Vidovdan doživela i majka Živana Filipović, kojoj su srebrenički muslimani tog dana na kućnom pragu masakrirali muža Živana, maloletnu ćerku Vericu, brata, pet sestrića i na desetine rođaka. Porodica Filipović je inače jedna od najstradalnijih porodica u Podrinju. Vojnici pod komandom Nasera Orića napali su tog dana etnički čisto srpsko selo Loznička Rijeka (opština Bratunac) i zverski ubili 11 civila, dok je desetak teško ranjeno. Najmlađa žrtva Nasera Orića i srebreničkih muslimana bila je devojka raskošne lepote Verica Filipović. Imala je nepunih 17 godina kada je mučki ubijena sa ocem Živanom. "U selu su zatekli civile i ubili koga su stigli, a selo su opljačkali i zapalili i ono još nije obnovljeno. Već 20 godina  a za zločine nad Srbima i našom đecom niko ne odgovara. Hoće li iko odgovarati za ubistvo moje maloljetne kćerke i ostalih civila iz Loznice i drugih sela ovog kraja koje su muslimani poubijali na razne načine. - Kome je i šta mogla da skrivi moja sedamnaestogodišnja kćerka Verica, koju su Naser Orić i njegovi vojnici ubili na našem kućnom pragu, a poslije toga opljačkali i zapalili naš dom", ispričala je ova hrabra žena pre tri godine za medije. Kaže da zna neke Bošnjake koji su se vratili u bratunačku opštinu, a učestvovali su u ubistvima srpskih civila, ali se vode kao nestali prilikom pada Srebrenice.

"Stavljajući ih na spisak nestalih, muslimanke vlasti hoće da ih zaštite od odgovornosti za zločine koje su činili", tvrdi Živana.

MILEVA IZ BREŽANA: NA KUĆNOM PRAGU UBILI SUPRUGA I SINOVE OD 20 I 17 GODINA

Mileva Rankić, "majka hrabrost" iz Brežana kod Srebrenice je u jednom danu ostala bez čitave porodice. Orićevi krvoloci su joj 30. juna 1992. za manje od pola sata ubili supruga Miliisava i dva sina: Dragoslava (17) i Mirolsava (20). Ukupno je tog dana preklano 32-oje civila - žena, dece i staraca.

Kako je više puta izjavljivala za medije, Mileva je izgubila veru u pravosuđe i očekuje da će one koji su joj ubili supruga i sinove na kućnom pragu stići Božija pravda umesto zemaljske nepravde.

- Jake muslimanske snage iz Srebrenice i okolnih sela su upale u Brežane u zoru 30. juna 1992. godine i počinile masakr nad mještanima, koje su zatekli na spavanju. Veliki broj civila uhvatili su žive, a poslije mučenja su ih  masakrirali i zapalili. Sve kuće, a bilo ih je 60, opljačkane su i zapaljene . Godine prolaze, a niko ne reaguje i niko ne odgovara za ubijenu moju i nevinu djecu mnogih Srpkinja.  Nemam čemu da se nadam niti koga da očekujem, jer sam 30. juna 1992. godine ostala bez oba sina Miroslava i Dragoslava, kao i supruga Milisava, koje su naše komšije masakrirale i zapalile - rekla je Mileva Rankić izrazivši ogorčenje što za taj zločin još niko nije odgovarao. 

- Što poklaše - poklaše, što preosta - oćeraše. Za pola sata, pobili su moje Miroslava i Dragoslava, moje jabuke, moga muža Milisava, i za to niko ne odgovara. Izgleda da od naših Srba niko niđe nije ni poginuo, niko nikoga da pomene, pa đe su ti toliki Srbi nestali. Živeli smo u selu Brežani, moj muž Milosav, sinovi Miroslav i Dragoslav i ćerka Slađana. Živeli smo do rata dobro sa komšijama, muslimanima, iz sela Osmače. Ali, desilo se zlo. Orićevi zločinci upali su u selo 30. juna 1992. godine i ubili mi muža i sinove. Stariji je imao dvadeset godina, a mlađi sedamnaest. Slađana nije bila u selu, a ja sam nekim čudom ostala živa. Sve su nam zapalili, uništili...Ostalo mi je četvoro unučadi. Moju bol mi nikada i niko ne može ublažiti. Ni­je­dan mi sin ni­je ni voj­sku slu­žio!  Ima li, ikog do Bo­ga, da ka­že, da pri­zna da su i Sr­bi ubi­ja­ni?! Ako ne­će po­li­ci­ja, ako ne­će vlast Re­pu­bli­ke Srp­ske da ka­že, evo, ja ću: Ori­će­vi bor­ci i da­nas se še­ta­ju Ske­la­ni­ma, kla­li su i si­lo­va­li, ne­ki od njih "zlat­nim lji­lja­ni­ma" od­li­ko­va­ni... Pa, gde je prav­da?! Šta je ovo, da­nas? U ra­tu je bi­lo lak­še, zna­li smo ko su ne­pri­ja­te­lji, zna­li smo ka­ko da se bra­ni­mo, ka­ko od ovog, ka­ko od svo­jih, da­nas, da se bra­ni­mo?!" - ispričala je za medije pre nekoliko godina ova hrabra i čestita majka. 

MILKA IZ MAGAŠIĆA: ĆERKA ZORICA JE IMALA SAMO 12 GODINA

Milki Božić iz Gornjih Magašića je 1992. u napadu muslimanskih ekstremista ubijena dvanaestogodišnja ćerka Zorica. Milka je uspela samo pukom srećom da preživi stravičan masakr u selu Gornji Magašići dva i po meseca ranije. Tada je u samo dva julska dana masakrirano 18 civila – mahom žena, među kojima i jedna trudnica. Milka je tog jula izbegla smrt i spasila se od muslimanskih zločinaca ali nevolja je ipak nije zaobišla. Milka je prisustvovala ubijanju svojih komšinica i rođaka. Muslimanski zlikovci upali su u nebranjeno selo Gornji Magašići koje je kilometrima bilo udaljeno od borbenih linija i gde nije bilo ratnih dejstava. Masakriran je veći broj žena i staraca, a zverski je ubijena i Ljiljana Ilić Lončarević koja je bila u sedmom mesecu trudnoće. Milka je doživela velike traume i šok ali je uspela da preživi. Tu nesreći nije bio kraj jer je početkom oktobra izgubila svoje dete! Kao da su zločinci isplanirali da porodicu Božić pošto potom zaviju u crno! Zorica Božić ubijena je okrutno i bez milosti. Za Nasera Orića, Zulfu Tursunovića i ostale muslimanske ekstremiste ova nedužna devojčica je predstavljala pretnju i opasnost samo iz razloga što je bila srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. 

-Poginulo mi je dijete 1992. godine, ubila je granata u Bratuncu. Moja kćerka Zorica tada je imala samo 12 godina, i od tada još niko nije odgovarao. Gdje god dođem nemam pravo za svoje dijete, kaže civil, pa i civili su valjda ginuli, i oni su žrtve, rekla je za medije majka poginule devojčice Milka Božić.

MAJKA CVJETA IZ TEGARA -  DVA SINA UBIJENA U JEDNOM DANU

Cvjeti Ilić iz Tegara su 17. jula 1992. srebrenički muslimani ubili dva sina: Cvijetina i Radojka. Cvjetin je imao 42, a Radojko 23 godine.

- Ja strepila, čekala, molila Boga da ostanu živi... Posle, javiše da su obojica mojih sinova poginula u jednom danu, moj Cvijetin i moj Radojko, majka je samo njih dvojicu imala... Radojko nije bio ni oženjen, iza Cvijetina ostalo troje đece, jedno drugi, jedno prvi, treće od godinu i po dana. Išli njih trojica cestom, vraćali se da obiđu kuće... - Ispričala je Cvjeta pre nekoliko godina za medije.

MAJKA IVANKA: SINA ŽIVOG ZAPALILI, UBILI I BRATA, BRATANCA, ZETA

Ivanka Rankić je na samom početku rata u proleće i leto 1992. ostala bez sina  Nenada i velikog broja bliskih rođaka. Njih su na zverski i podmukao načun ubile muslimanske horde iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića: Nema u Srebrenici, niti je moguće naći, Srbina koji je stradao lako, od metka u čelo. Sve su ih kamama klali, glave im kotrljali, žive gulili, kasapili i palili, a mog Nenada ispekoše. Pobegli smo u Bratunac, ali 26. maja 1992. godine udariše oni iz Srebrenice. Već u drugoj polovini 1991. godine počeli smo da slutimo da se Srbima u Srebrenici sprema zlo. S vremenom su muslimani počeli  nama da prete. Sećam se kada nam je komšijin mališan rekao: 'Moj babo kaže da ćemo pobiti sve Vlahe u Srebrenici za sedam minuta.' Mnogo sam se uplašila.

A Ivanka, još ni ožalila Nenada nije, a ostala je bez bratanca Ratka Cvjetinovića. Imao je samo 21 godinu. Ubiše ga na kućnom pragu.

„I ja sam majka Srebrenice, a ne samo one druge. I meni je teško, zar moja muka nije ravna njihovim?”, zajaukala je pred kamerama nesrećna majka pre nekoliko godina.

Za deset dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, ubijenog na kućnom pragu i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvoro siročadi. Tek kasnije Ivanka je saznala kako je njen sin Nenad stradao. 

- Jednog dana zatekla sam supruga Boru da gleda neku video-kasetu. Krajičkom oka ugledala sam kako gori nečije telo. Oko vatre kolo su vodili i podvriskivali ‘Peci Vlaha, majku mu’. Tada mi je Boro rekao samo to da je to neki naš vojnik, ali da ne zna o kome je reč. Tek na samrti, pozvao me Boro i rekao Ivanka, na onoj traci bio je naš Nenad. Njega su mučili… Htela sam da umrem istog časa, ali morala sam da pogledam tu kasetu posle, nešto mi nije dalo mira. Tri puta je Nenad, ispuštajući dušu, dozivao majku da mu pomogne, a majka mu pomoći nije mogla... Čini mi se da sam tada umrla prvi put”, ispričala je davno Ivanka, ukočenog pogleda i skamenjenog lica. 

Ali, brutalno ubistvo sina bio je tek početak tragedije koju proživljava ova žena. 

- Još ni ožalila Nenada nisam, a ostala sam bez bratanca Ratka Cvjetinovića. Imao je samo 21 godinu. Ubili su ga na kućnom pragu. Zašto, kad ni Nenad, ni Ratko ni mrava nisu zgazili. Haški tribunal oprostio je Naseru Oriću više od tri hiljade srpskih života, a među njima i pakleno stradanje moga Nenada... Ostalo mi je još samo da govorim, da rasteretim dušu i kažem svetu šta se desilo", rekla je na kraju Ivanka Rankić. 

BOŽANI IZ ZAGONA UBIJENI ĆERKA, SUPRUG I NAJBLIŽI ROĐACI

Božana Gvozdenović je tokom rata ostala bez maloletne ćerke, supruga i velikog broja bliskih rođaka. U napadu muslimanskih zločinaca iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića na selo Zagoni 5. jula 1992. masakrirano je 14 civila, među kojima i maloletna Rada Gvozdenović, inače đak generacije.

- Kupili  smo sijeno na njivi kada je oko 15.00 časova počela pucnjava. Odjednom je počelo pucati sa svih strana. Muslimanski vojnici sa žutim trakama oko ruku u izlazili su iz potoka iz pravca srebreničkog sela Blječeva i uz povike “Alahu egber” i “hvataj žive i vodi u Blječevu”, pucali su po narodu koji je počeo bježati u pravcu Bratunca. Bilo mnogo muslimanskih vojnika. Bježala sam prema kućama i sakrila sam se u žbunje vidjevši da ne mogu pobjeći. Odatle sam gledala i slušala kako pale selo i kako neki dozivaju “hajde da ih pobijemo i pohvatamo, pa ćemo onda paliti” – dodala je Gvozdenovićeva. Ona je rekla da je kćerka Rada bila kod kuće i da su je u blizini ubili i isjekli. Gvozdenovićeva je ispričala da nije mogla prepoznati nikog od muslimanskih vojnika jer su bili u uniformama, a i skrivala se da je ne pronađu.

– Јednom sam davala izjavu o tom događaju u bratunačkoj Policijskoj stanici i više me niko nikada nije pozivao da svjedočim, a niko nije odgovarao za zločin u našem selu. Da su ubili mene mjesto Rade, kamo sreće – dodala je ona.

MILEVA IZ ŠADIĆA: SUPRUGA OTROVALI, A TRI SINA UBILI NA KUĆNOM PRAGU 

Starici Milevi Lazarević iz Šadića kod Vlasenice, muslimanski ekstremisti su na kućnom pragu 15. avgusta 1992. ubili tri sina. Majka Hrabrost, kako je Vlaseničani od milošte zovu, od ukupno sedmoro dece koje je rodila, nadživela je njih petoro. Ćerka Mitra Mišić živi sa svojom porodicom u Vlasenici, a o Milevi brine jedini preostali sin Zoran.

Mileva Lazarević iz Vlasenice ostala je 1992. bez tri sina u napadu muslimanskih ekstremista 

"Pred sam početak rata, decembra 1991. godine otrovan je moj suprug Vlado. Nikada nismo saznali od čega, ali sumnjamo da je otrovan u prodavnici koju je držao jedan musliman. Svenuo je kao biljka, za 10 dana. Nisam ga ni oplakala, a osvanuo je rat i ubrzo je naše selo, Šadići popaljeno, a mi izbegli u Vlasenicu. Ubijen je prvo jedan sin. Pre nego što će mi biti ubijeni sinovi Savo i Stanko, kćerki Milki Vuković je ubijen suprug. Nismo ga pošteno ni oplakali, a onda su, iz zasede, ubijeni moji sinovi Savo i Stanko. U toj zasedi je još 13 ljudi stradalo, a kada su ih dovezli traktorom ja sam se onesvestila. Tuga me je s nogu oborila… – ispričala je pre nekoliko godina nepokorna Mileva.

 - Ako se i ovo srpsko selo zatre, kako će naši potomci znati da kažu ko su i odakle su. Sa 16 godina sam morao da uzmem pušku, tri brata su mi ubijena na ognjištu. I ja treba sve to da zaboravim ili napustim? Nema šanse. Zbog moje mrtve braće ću se boriti sve dok sam živ da Šadići ne zamru. - ispričao je Zoran, jedini Milevin preživjeli sin. O zločinu u Šadićima je rekao: Muslimani su došli preko brda, iz komšijskog sela Cerska. Samo par meseci ranije smo se sa njima dogovorili da oni čuvaju nas od njihovih zlih ljudi, a mi njih od naših. Obećali. Obećali i pogazili. Upali su rano ujutro i pobili sve što nije moglo da pobegne, ukupno 29 ljudi. Kada su tela dopremljena pred bolnicu u Miliće, jedan američki novinar je pao u nesvest videvši povrede. Nekima su bili isečeni polni organi, drugima su u šupljinama tela pronađene čaure, a neki su živi spaljeni. Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin. Nikada se niko iz Haga nije zaputio za Šadiće da barem pita šta se to dogodilo - ispričao je Zoran za medije pre nekoliko godina.  

MAJKE PREMINULE NE DOČEKAVŠI PRAVDU

Srebrenička majka Marija Jeremić je u leto 1992. ostala bez dva sina i velikog broja bliskih rođaka. Sve su ih na mučki i podmukao način ubili muslimanski vojnici iz srebrenice. Jednog sina je sahranila a posmrtne ostatke drugog sina nikada nije pronašla. Dve ipo decenije je tragala za kostima sina Marka da ih dostojanstveno sahrani, čekala je i nadala se pravdi ali nažalost ništa od toga nije dočekala. Ispovesti ove hrabre i čestite majke zabeležili su brojni mediji. - Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali!? Njeno srce ne nalazi mira ni smiraja, od Petrovdana 1992. godine, kada joj muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem u selu Zalazje iz zagrljaja otrgoše dva sina – Marka i Radovana. „Sa svega 25 godina, ostala sam udovica. Sa Markom, najmlađim, tada sam bila trudna, a ni ova dvojica nisu upamtili oca“, dok govori, Marijino telo se grči, skuplja u klupko, pod težinom bremena koje nosi od svoje najranije mladosti. Odgajala je sinove, časno i pošteno, u siromaštvu, hraneći ih hlebom s devet kora, zarađenim teškim nadničenjem.

„Orić zna gde su Markove kosti! Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali zlikovca pustiše“, ispod jastuka izvlači Markovu ličnu kartu, ne odvaja se od nje. Vrhovima prstiju nežno prelazi preko fotografije: „Doneli su mi je naši, 1995. godine, iz Orićeve kuće. On mi ga je na Petrovdan iz Zalazja odveo….

Sirota majka mislila je da je sinove spasila kada na Đurđevdan umakoše ispod zločinačkog noža.

- Na Đurđevdan napadoše naše selo Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da me tada ubiše i muke skratiše… Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše“. Ne daj Bože moga bola nijednoj majci. Jednog sina sahranih, drugom za kosti ne znam. A za ubice naših, srpskih sinova, nema ni suda ni pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim", ispričala je Marija pre nekoliko godina za medije. Preminula je 2018. ne dočekavši pravdu za ubijenu decu.

* Simbol stradanja Srba u Podrinju svakako je majka Dobrina Prodanović iz Ratkovića kod Srebrenice. Fotografije majke Dobrine kako grli lobanju svog ubijenog sina na identifikaciji u Bratuncu su obišle čitav svet. Njeni jauci, njene majčinske suze i neverica urezali su se u sećanje svih ljudi širom bivše Jugoslavije i nema onoga ko nije zaplakao ili se makar potresao slušajući i gledajući ove teške scene. Njen sin Živan Prodanović je ubijen kao civil na svom kućnom pragu 21. juna 1992. i to nakon zarobljavanja i strahovitih torura i mučenja. Ubijen je prilikom napada muslimanskih vojnika iz Srebrenice na srpsko selo Ratkovići, takođe u opštini Srebrenica. Živanovi posmrtni ostaci, tačnije samo lobanja, pršljen, tri rebra i leva lopatica su pronađeni u obližnoj masovnoj grobnici. Tog vrelog  junskog dana Orićevi vojnici su upali u Ratkoviće i masakrirali 24 civila, žena i staraca. Živana  su zarobili i odveli ga u polje blizu sela gde su ga bez prestanka tukli i maltretirali. Hicima iz vazdušne puške ubio ga je Izet Arifović, vojnik 28. divizije tzv. Armije BiH. Izet je pred sudom BiH osuđen na 10 godina robije za ovaj ratni zločin a preminuo je 4. februara 2019. u teškim mukama. Dobrinu Prodanović je napad muslimanskih ekstremista dočekao pred kućom. Metak ju je pogodio u ruku ali je ova hrabra, čestita žena ipak uspela da pobegne i spasi živu glavu. "Bježala sam preko njiva, preko njiva i do Mandovića smo stigli...tamo sam srela moje komšije i svih sam pitala: "Jeste li vidjeli mog Živana, jel neko vidjeo mog Živana?" - ali odgovora nije bilo.....

"Ja sam mog sina poznala po zubu, on je tri, četiri puta pravio plombu na tom mestu i tako sam ga poznala. I poznala sam njegovo odjelo, eto tako.."- ispričala je majka Dobrina. - Uzela sam njegovu lobanju u šake i cvilela sve dok glas nisam izgubila, a oči mi pobelele. Presudili su mi tog dana, ja sam u grobu već 23 godine - rekla je Dobrina u izjavi za medije 2016. godine.

* Od tuge za svojom decom pre nekoliko godina preminula je majka Ljubinka Simić iz sela Polom kod Bratunca. Njoj su muslimanski zločinci iz Srebrenice na kućnom pragu ubili tri sina - Mitra (32), Nenada (28) i Ljubišu (19). Sva trojica su bili građevinci. Ljubiša je ubijen odmah početkom maja 1992. prilikom napada muslimanske vojske na srpska sela, onda kad se niko nije ni nadao ratu. Nekoliko dana kasnije ubijen i Nenad, prilikom napada muslimanskih ekstremista na kolonu civilnih vozila dok je Mitar okrutno ubijen 2. februara 1993. takođe na svom kućnom pragu tokom napada agresora. -   A, meni, ako je pravo, nikad i nije bilo lako. U brdima, gde sam živela, danju sam kopala i žnjela, a uveče, uz petrolejku, plela čarape i džempere mojim sokolovima i sokolicama. Zorom je, opet, valjalo zgotoviti jelo za radnike na njivi, pripomoći gde treba...tri sina su mi ubili na ognjištu, na kućnom pragu samo zato što su bili Srbi i niko nije odgovarao - govorila je 2008. medijima Ljubinka. Ubrzo je preminula od tuge a pravdu nikada nije dočekala. 

* Tešku sudbinu je doživela i majka Negosava Lončarević iz okoline Bratunca kojoj su orićevi krvoloci u Gornjim Magašićima 20. jula 1992. zverski ubili trudnu ćerku Ljiljanu Ilić Lončarević. Imala je 17 godina i bila je u šestom mesecu trudnoće. U ta dva dana ubijeno je 16 civila, od čega deset žena. Civili su ubijeni uglavnom na njivama gde su obavljali poljoprivredne poslove. Svi su masakrirani. Majka Negosava i otac Dušan su godinama čekali da neko odgovara za smrt njihove mezimice i drugih civila u Magašićima ali nažalost to nisu doživeli. Preminuli su od tuge za ćerkom. "Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu, ali ja sam mlad pa se nadam da će neko odgovarati." - rekao je za medije Saša Lončarević, brat ubijene Ljiljane. 

Izvor: Večernje Novosti

           RTRS