HEROJI VLASENICE : MIRSAD I RASIM POGINULI BRANEĆI SRPSKE CIVILE

Imena Mirsada Mujačića i Rasima Mehmedovića zauvek će ostati upisana zlatnim slovima u istoriji balkanskog podneblja a sećanja na njihova herojska dela nikada neće izbledeti. Ova dva mlada, skromna čoveka položila su 9. marta 1993. zajedno sa još dvanaestoricom srpskih branilaca svoje živote u odbrani nejači i civila - žena, staraca i dece srpske nacionalnosti suprotstavivši se zlu koje se tada nadvilo nad Vlasenicom i čitavim Podrinjem. 

Građani Vlasenice sa ponosom neguju sećanje na ove čelične ljude a njihova imena spominju sa punim poštovanjem. Paljenjem sveća, polaganjem cveća, posetom gradskoj spomen sobi i memorijalnim šetnjama Vlaseničani više puta godišnje odaju počast i izražavaju zahvalnost svima koji su poginuli za slobodu. Ovi ljudi pokazali su šta znači biti čovek i u najtežim danima rata, pokazali su da hrabrost i požrtvovanost nemaju veze ni sa verom, ni sa nacijom. Oni su svim budućim generacijama ostavili u amanet mir i slobodu te Mirsad, Rasim, Slobodan, Mirko i svi drugi heroji koji su poginuli braneći civile i svoja ognjišta moraju biti naš uzor, naša zvezda vodilja uvek i u svakom trenutku.

Iako je vojska Alije Izetbegovića - takozvana "Armija BiH" počinila strašne zločine nad civilima, od progona, zatvaranja u logore, masovnih egzekucija, silovanja, zlostavljanja do uništavanja verskih i kulturnih objekata, mora se napomenuti da je i među muslimanima / Bošnjacima bilo izuzetaka koji su svojom odlučnošću i borbenošću razbili sve stereotipe, predrasude te nisu poverovali u propagandu koja je dolazila iz Sarajeva. Odbili su da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe  sa kojima su odrasli, sa kojima su se družili i međusobno pomagali..Neki su i javno ustali i usprotivili se zločinima  nad srpskim civilima zbog čega su prozvani "izdajicama, četnicima, izrodima i dezerterima". 

Ti hrabri ljudi stali su u odbranu svojih komšija i radnih kolega, stali su u odbranu časti i ljudskosti. Nije to imalo veze ni sa nacionalnim identitetom, ni sa verom ili etničkom pripadnošću...bila je do odbrana morala i civilizacijskih vrednosti...to je stvar koja se tiče ljudskosti i humanosti. Rat je nažalost bio test na kojem su mnogi Bošnjaci Podrinja pali jer su bez ikakvog razloga krenuli da ubijaju svoje komšije iz najnižih pobuda i apsurdnih ciljeva. 

- Oni su žrtvovali svoje živote da bi spasli srpske civile, uvijek su se zalagali za mir i dobrosusjedske odnose. I tad su pokušali da spriječe zločine i u tome uspeli. Nažalost, stradali su smrtno ali njihova djela govore sve - govorio je Mile, komšija i meštanin sela Babići. Mirsad je u trenutku ubistva imao 34, a Rasim 35 godina. 

Zbog čega? Zbog materijalnih dobara? Zbog imanja? Zbog teritorijalnih pretenzija?

Ničim se ne može opravdati zlo i fašizam koji su tog proleća 1992. samo oživljeni i probuđeni. Područje opštine Vlasenica, kao i čitavo srednje Podrinje, bili su teritorijalna aspiracija ideologa i protagonista projekta "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" još tokom perioda osmanske vladavine, a domicilni muslimani / Bošnjaci su svoje genocidne namere pokazali u periodu tokom Drugog svetskog rata (1941-1945) kada je u Vlasenici i srednjem Podrinju ubijeno preko 10 000 Srba, među kojima i četiri stotine dece. Pet decenija kasnije, potomci tih fašista ponovili su zločine svojih predaka sa istim ciljem - da zatru sve srpsko.  

Muslimanske / bošnjačke snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. U Vlasenici i srednjem Podrinju su nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja verskih i kulturnih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih.

Jedan od najzloglasnijih logora bio je onaj u selu Cerska, čuvenom bošnjačkom vojnom uporištu. Taj logor pod nazivom "Štala" predstavlja mesto strave i užasa gde su zatočenici držani u nehumanim uslovima, bez struje, grejanja, uslova za spavanje, higijene. Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu, logor "Štala" je formiran krajem maja 1992. godine u zaseoku Rovaši. Na početku rata su u njemu držani zatočenici i muslimanske i srpske nacionalnosti. Nekoliko civila je ovde ubijeno, uključujući i dete od 16 godina, dok je jedna trudna Srpkinja višestruko silovana zbog čega je izgubila bebu.

Samo na području ove opštine uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih muslimanskih/bošnjačkih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju civile. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom. 

Tako su mnogi pošteni muslimani bili zatvoreni u zloglasnom logoru u Cerskoj gde su danonoćno mučeni, zlostavljani i ponižavani od pripadnika sopstvenog naroda. Krivi samo zato što su ostali ljudi i u najtežim danima rata. Među tim časnim i poštenim ljudima svakako treba izdvojiti Mirsada  Mujačića (1958) i Rasima Mehmedovića (1957), junake od kojih bismo svi danas trebali da učimo.

Mnogim muslimanima je bilo teško da posmatraju stravične zločine koji su činjeni nad srpskim stanovništvom. Nisu svi podržavali politiku ubijanja i silovanja! Svi gerilski napadi na srpska sela (Šadići, Milići, Klještani, Rupovo Brdo, Rogosija, Jeremići, Žutica, Luke, Jelačići, Cikotska Rijeka..) bili su praćeni jezivim zločinima nad civilnim stanovništvom. Pripadnici muslimanske vojske su ubijali stare i nemoćne a mnoge žene su silovane i satima mučene pre nego što su likvidirane. U maju 1992. ubijeno je više desetina srpskih civila a najstrašnije je bilo streljanje dece, žena i staraca u Žutici. U Šadićima i Klještanima masakrirani su mnogi civili i to sekirama, noževima, maljevima..U svojim kućama zaklani su civili Vojin Klještan (1936) i njegova supruga Grozda Klještan (1930). Oboje su mučeni na strašne načine a potom izmasakrirani hladnim oružjem. Slična sudbina zadesila je i njihove susede i rođake Radovana i domaćicu Bogdanu Klještan, koji su nakon brutalnih tortura preklani. Selo je do temelja opljačkano i popaljeno a u zločinu je osim naoružanih muškaraca, učestvovao i veliki broj muslimanskih žena i maloletnika. U napadu na Šadiće masakrirane su domaćica Pejka (34) i njena majka Jovanka (72). Obe žene su strahovito mučene pa ubijene. Patolozi su konstatovali kako su obe žene silovane pa ubijene.

U napadu na selo Rupovo Brdo ubijen je veći broj civila. Bračni par Vojislav Milinković i njegova supruga Mirjana, maltretirani su i mučeni a potom ubijeni i zapaljeni u svojoj porodičnoj kući od strane bošnjačkih vojnika iz Cerske i Srebrenice. Među ubijenima su bili i starica Koviljka Žugić (70), starac Komljen Žugić (68) i njegov sin Trifko. Nesrećni ljudi su takođe mučeni i zlostavljani, nakon čega su svirepo i mučki ubijeni. U septembru 1992. muslimanske snage Potočara i Cerske napale su veći broj srpskih sela i zaselaka na području opština Srebrenica i Milići prilikom čega je ubijeno četrdeset civila srpske nacionalnosti. Sve žene su zlostavljane i masakrirane. Gotovo nijedna žrtva nije ubijena metkom u glavu već su sve žrtve, nezavisno od pola i uzrasta, zverski mučene pa masakrirane hladnim oružjem (sekirama, mačetama, noževima). Mnoga tela su obezglavljena, ljudima su sečene ruke, noge, šake, uši..vađene su im oči. Zabeležena su i brojna silovanja...

Upravo ova dešavanja opredelila su mnoge Bošnjake / muslimane da ustanu protiv ideologije zla i mržnje koja je uveliko uzimala svoj danak. Mirsad i Rasim položili su svoje živote braneći nenaoružane civile - decu koja su se bezbrižno igrala nesvesna zla koje im je pretilo..poginuli su braneći nemoćne starce i starice koji su bili teško pokretni..poginuli su braneći mlade devojke, trudnice i svu  drugu nejač kojima je bila nacrtana meta na čelu samo zato što su pripadali drugom narodu, zato što su se drugačije zvali, zato što su se krstili a ne klanjali...baš zato su ovi hrabri ljudi stali pred znatno nadmoćnijeg neprijatelja kako bi zaštitili one najranjivije i sprečili nove masakre. Nikome od Bošnjaka nije bilo lako da ih poistovećuju za onima koje su počinile one užasne zločine u proleće i leto 1992. u Šadićima, Klještanima, Podravanju, Žutici, Rupovom Brdu...

Zato su tog marta 1993. ovi hrabri i čestiti ljudi odlučili da zajedno sa svojim saborcima stanu pred neprijatelja rizikujući sopstvene živote. Neveliki Babići, smešteni podno Udrča, bili su među jačim utvrđenjima ozloglašene Cerske. Ratnici Nesera Orića iz ove nekadašnje mesne zajednice, opštine Vlasenica načinili su mnogo zla srpskom narodu i pretili da zatru sva srpska ognjišta na ovom području. Tog 9. marta 1993. muslimanski agresori naoružani svim mogućim naoružanjem od noževa, mačeta, maljeva do mitraljeza i automata krenuli su srpska i zaseoke. Najopasnije oružje svakako je bila mržnja premu svemu što je srpsko. Nisu bošnjački vojnici krenuli da se bore sa vojskom, njihova meta su bili nenaoružani civili, žene, devojke, deca, stari i nemoćni baš kao i mesecima ranije. Krenuli su na tuđi kućni prag da pale, siluju, ubijaju, pljačkaju...svoje namere nisu ni krili već su se time javno hvalili!

Malobrojnim braniocima sela iz Vlasenice, Milića i Šekovića tokom zime stigli su u pomoć i pripadnici bataljona "Vojvoda Mišić" iz Dervente. Zapucalo je negde posle šest sati ujutru. Fijuci vatenog oružja odjekivali su svuda. Prvi je svih branilaca nastradao Mirsad Mujačić. Njega je na stražarskom mestu pogodio neprijateljski snajper. Od zadobijenih povreda ovaj veliki heroj preminuo je na licu mesta. Borba je trajala punih pet - šest sati. Malobrojnim braniocima ubrzo je stigla je pomoć, a agresor je potučen do nogu. Civilno stanovništvo je spaseno! Odbranjeni su domovi, ognjišta, kuće, crkve, spašeni su životi nedužne dece i staraca.

Međetim, gubici na pobedničkoj strani bili su izuzetno veliki: četrnaest boraca je poginulo, a petnaest je teže ili lakše ranjeno.

- Ovdje u Vlasenici osjećaji nam se mješaju, sa jedne strane tuga zbog četrnaest izgubljenih života koji su bili u najboljim godinama, a sa druge strane ponos zbog činjenice da su i naši ljudi učestvovali u odbrani ovih prostora i uspjeli da ih sačuvaju - ispričao je za medije Čedo Vujičić, veliki srpski heroj prilikom obeležavanja ove velike tragedije.

- Osjećanja su pomješana..velika je stvar ovdje biti, spomenuti te ljude, mi ih slavimo i pominjemo ali ovdje su dušu ostavili i ne kajemo se, radili smo časno, pošteno, ljudsku stvar..vojnički, nismo napravili nijedan zločin ni na jednom ni na nekom drugom ratištu. Borili smo se za Republiku Srpsku i ako to imamo na umu neka je veliko hvala tim ljudima i neka im je laka zemlja -  ispričao je Milorad Simić, heroj odbrane srpskog naroda.

Zahvaljujući herojskoj odbrani srpskih boraca i branilaca linije  odbrane ostale su nepomerene, a muslimanski vojnici su, nakon Babića pretrpeli poraz za porazom i panično bežali ka Srebrenici.

Braneći nejač, sela, gradove i stanovništvo živote su tog 9. marta 1993. položili Mirsad Mujačić (1958), Rasim Mehmedović (1957), Petar Čolić (1948), Janko Marić (1950), Miloš Milanković (1942), Željko Dujaković (1948), Mitar Popović (1946), Nedeljko Đekić (1944), Vinko Demirović (1960), Miladin Udovčić (1942), Borko Nović (1942), Nedeljko Dragojlović (1946), Mirko Davidović (1951), Slobodan Davidović (1957) i Dražen Bojanić (1974).

Zahvaljući ovim hrabrim ljudima sačuvani su mnogobrojni životi i sprečena je velika tragedija. Grad i sela su odbranjeni a stara Anđa je dočekala kraj rata živa pri čemu joj se ispunila želja da zagrli unuke i uživa u njihovim osmesima. Marko je proslavio je u aprilu 1993. svoj petnaestogodišnji rođendan, a kasnije je završio i fakultet,. Marija je postala medicinska sestra a Aleksandar se upisao u Osnovnu Školu u rodnoj Vlasenici. Zahvaljujući herojima odbrane grada, sačuvan je i život starine Milovana koji je ponovo mogao da igra šah sa svojim prijateljima i uživa u šetnjama po voljenoj Vlasenici. Svi ovi ljudi su bili potencijalne žrtve orićevih ekstremista ali su preživeli zahvaljući časnim borcima kojima dugujemo veliko poštovanje i večnu zahvalnost.