SEĆANJE NA POGINULU DECU DOBOJA I OZRENSKE REGIJE

DECA ŽRTVE RATA: Radenko Đurković i Stojka Jović (gore desno) i Igor Iličić i Danijel Aladžić (dole levo)

Tokom opsade Doboja (1992-1995) život je izgubilo više od 1700 građana, dok je na području šire dobojske regije tj. Ozrena stradalo preko dve ipo hiljade ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Grad je bio opkoljen sa svih strana i danonoćno je bio izložen granatiranju iz pravca Tešnja, Maglaja i Zenice. Tokom rata na ovom području je poginulo i stradalo najmanje 97-oro dece, dok je više od 250 mališana teško ranjeno. Sprovođenjem zabranjenog opsadnog načina ratovanja u Doboju je vršena koordinisana, dugotrajna, rasprostranjena i sistematska kampanja (vojna strategija) granatiranja i snajperskog delovanja po civilnom stanovništvu i po civilnim objektima iz artiljerijskog i pešadijskog naoružanja. 

Doboj je od završetka rata dobio epitet "grada heroja" koji i danas ponosno nosi a sve to zbog herojskog i nadljudskog napora njegovih građana da se odupru četvorogodišnjoj agresiji i svim strahotama kojima je grad bio izložen. Narod je u periodu od 1992. do 1995. pokazao veliko herojstvo, borbenost, istrajnost ali i međusobnu solidarnost koja je u tom najtežem periodu mnogo značila. Broj od 27 000 stanovnika, koliko je grad brojao pre rata bio je gotovo udvostručen zbog priliva enormnog broja srpskih izbeglica koji su proterani iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine koji su bili okupirani od strane tzv. Armije BiH. 


Danonoćno su na meti granatiranja i snajperskog delovanja bile bolnice, crkve, školska igrališta, stambene zgrade, pijace, vrtići, stambene zgrade..Civili u Doboju i širom dobojske regije su ubijani dok su dok su se bavili egzistencijalnim poslovima, zatim na ulici, u stanovima i kućama, u redovima za vodu i hleb, u kolima hitne pomoći, u napadima na bolnice i drumska vozila, dok su prisustvovali sahranama ili svadbama. Decu su snajperisti ubijali dok su se igrala ispred kuća, hodala kraj roditelja ili se vraćala iz škole..Jezive scene nasilja i masakra sveže su i vidljive i danas.  

Opsada Doboja trajala je tri ipo godine. Život u opkoljenom gradu bio pretežak i nezamisliv.  Ubijanje civilnog stanovništva, svakodnevna granatiranja i tragedije obeležila su čitav period od 1992. do 1995. u ovom malom, gusto naseljenom području. Građani Doboja živeli su u konstantnom strahu i neizvesnosti, opkoljeni sa svih strana, bez struje, bez vode i neretko bez osnovnih egzistencijalnih potreba. Umesto vesele igre po školskim terenima i igralištima, deca Doboja su bila prinuđena da svoje slobodno vreme provode po podrumima i skloništima. Tamo su dočekivali praznike, nove godine, Božiće i Bajrame...tamo su provodili zime, jeseni, leta...Užasne slike ratnih razaranja, rasuti leševi po ulicama, porušene zgrade, jauci unesrećenih majki...to je ono što je obeležilo život svih Dobojlija tokom ratnih godina. Muslimanske granate nisu birale cilj, već su jednako padale i po srpskim i muslimanskim kućama i rubnim naseljima, ubijajući i ranjavajući sve civile, nezavisno od njihove verske i nacionalne pripadnosti. Bolnice su radile danonoćno i bez prestanka a hrabri lekari, hirurzi i medicinske sestre neumorno su radili kako bi spasili što više života. Svakodnevno je dolazilo na desetine ranjenika, među njima i mnogo dece. Heroji u belom nisu pacijente delili po veri i naciji već su shodno hipokratovoj zakletvi pomagali jednako svima davajući sve maksimalne kapacitete i potencijale. Pod kišom granata činili su sve da pomognu najugroženijima, ne mareći za sopstveno zdravlje ni živote.

SEĆANJA NA RATNI PERIOD NE BLEDE

Predsednik Organizacije zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila u Doboju Dragomir Jović rekao je pre dve godine za Dobojski.info da niko nije odgovarao za pobijene civile.

- Doboj je cijeli rat bio mrtav grad. U parku je spomenik podignut za 99 poginulih civila, a na ovom području ranjeno ih je 399 i svi su uglavnom žrtve neselektivnog granatiranja. Jednom prilikom sam se našao ispred policijske stanice kada smo kupili dijelove tijela žena i djece pobijenih granatama. Niko nije smio da stanuje u zgradama, narod je uglavnom živio u podrumima. Gradom niko nije smio normalno da se kreće. Muslimanske snage su imale namjeru da Doboj zbrišu sa lica zemlje - rekao je Jović i dodao da je čuo da je Mustafa Cerovac jedan od onih koji su naređivali granatiranje Doboja.

- Krili smo se po podrumima, nije bilo nigdje bezbjedno...mnogo djece je izginulo, ubijani su civili, ranjeno je mnogo ljudi..grad je vrveo od naroda, bilo je tu osim domaćih i na hiljade izbjeglih koji su protjerani iz Zavidovića, Maglaja, Zenice. Bilo je strašno, nismo se smjeli kretati po ulici, nije bilo bezbjedno..muslimanske granate su ubijale i Srbe i Hrvate i  muslimane..što nije poginulo, ostalo je bez ruku, bez nogu neki i doživotni invalidi..i niko nije odgovarao, to je velika sramota - ispričala je za medije pre nekoliko godina Mileva, Dobojka koja je čitav rat provela u svom gradu skrivajući se u skloništima.

Među najmlađim žrtvama rata u Doboju bila je Sanja Josić, devojčica od dve ipo godine. Njeno bezbrižno detinjstvo prekinuo je strahovit napad pripadnika Armije BiH na srpsko selo Cerovicu. Bilo je to 22. novembra 1994. Tek što je zakoračila u život, tek što je počela učiti prva slova i prve reči, Sanja je mučki i nemilosrdno ubijena na svom kućnom pragu. Njeno svirepo ubistvo postalo je simbol stradanja Srba u Doboju. Naselje Lipac napadnuto je 2. juna 1992. od strane Armije BiH a tokom rata je ubijeno čak 44-oro meštana. Na spomeniku žrtvama uklesano je i ime Danijela Aladžića koji je ubijen šest dana pred svoj 14-i rođendan. Poginuo je tokom granatiranja mesta Lipac 4. jula 1993. godine. Danijel je bio dete iz meštovitog braka, rođen iz ljubavi Dragana i Azre. Imao je bezbrižno detinjstvo i bio je omiljen u svom društvu. Za sobom je ostavio neutešne roditelje, dve sestre, mnogobrojnu rodbinu i prijatelje. Surovi rat prekinuo je i život dečaka Dragana Marjanovića, sina Slavka i Mirsade, takođe deteta iz mešanog braka koji je u trenutku stradanja imao samo 14 ipo godina. U Doboju je 1992. od zadobijenih rana preminula i dvanaestogodišnja devojčica Danijela Momčićević, a u Boljaniću je 1996. poginuo njen vršnjak Predrag Peđa Panić.  

Stojka Jović je imala 15 godina kada je ubijena 30. aprila 1994.  u centru Doboja u ulici Zdravka Mišića. Tog dana stradalo je devet civila, od čega četvoro smrtno. Stojka je rođena u Gornjem Rakovcu kod Maglaja i bila je učenica srednje trgovačke škole u Doboju. Sa porodicom je iz rodnog Maglaja izbegla u Doboj kako bi sačuvali živote..međutim, zla sudbina je nije zaobišla. Zločinci im ni ovde nisu dali mira. Preminula je u bolnici uprkos lavovskoj borbi tamošnjih lekara... Mesec dana pre smrti proslavila je svoj petnaesti rođendan. Za sobom je ostavila neutešne roditelje Miloša i Bosiljku, kao i sestru Sanju. Sa njom je tog dana u smrt otišla i devojka Daliborka Blagojević, stara dvadeset godina.  

 - To je bilo društvo koje se okupilo da proslavi veče uoči Vaskrsa, svi mladi. Oko 20.30 časova pala je granata koja je došla sa područja koju su kontrolisale muslimanske snage, ali do danas niko nije istražio odakle je tačno ispaljena i ko je izdao naređenje – ispričao  je medijima Blago Blagojević, otac ubijene Daliborke. Blagojević je rekao da mu teško pada to što niko ne obeležava tu tragediju u kojoj je u Doboju u jednom danu od granate stradalo najviše civila i poručio da Republika Srpska ne treba da zaboravlja svoje žrtve.

On je rekao da su njegova ćerka Daliborka i Nedeljko sahranjeni u istu grobnicu, jer je granata prekinula njihovo zakazano venčanje. 

Policijska uprava u Doboju podnela je 2017. godine Tužilaštvu BiH izveštaj protiv Mustafe Cerovca sa područja FBiH zbog sumnje da je počinio krivično delo zločini protiv čovečnosti i kao visoko pozicionirani oficir takozvane Armije BiH učestvovao u odlukama o odobravanju upotrebe artiljerijsko-raketnih oruđa radi granatiranja civilnih ciljeva u užoj i široj zoni gradskog jezgra Doboja.

Spomenko Gostić imao je četrnaest ipo godina kada je ubijen u Doboju. Njegov kratak život obeležile su mnogobrojne tragedije ali ovaj dečak hrabro je koračao kroz život. Spomenko se rodio u Doboju 14. avgusta 1978. a živeo je u siromašnoj porodici u selu Jovići na Ozrenu. Uoči rata umire mu majka Milenka. Milenka Gostić je bila srčani bolesnik a zbog svih barikada i uslova koje je nametnuo rat nije uspela otići na planiranu operaciju srca. Preminula je uoči rata u 45-oj godini. Milenka je, može se reći indirektna žrtva rata. Ostao je samo sa bakom, u selu u okruženju, onamo gde je etnička karta podsećala na kožu leoparda. Septembra 1992, kada su njegovi vršnjaci kretali u školu, Spomenkov život se iz korena izmenio. Kobnog dana, po Jovićima je padala kiša granata ispaljenih sa bošnjačkih položaja. Među žrtvama je bila i Spomenkova baka. Ostao je sam, bez igde ikog svog. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", ispričao je ratni veteran Stjepan.

Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Po srpskim selima padale su granate i umnožovale se žrtve. Detonacije su potresale brda. Spomenko Gostić je preminuo 20. marta 1993. od zadobijenih rana na  Ozrenu. Sahranjen je u rodnim Jovićima, da ih nikada ne napusti. U Suvom Polju je pred svojom kućom ubijena devetogodišnja devojčica Branka Cvjetković, dok je u Pridjelu život izgubio Zoran Grujičić, dečak od 17 godina.

STRADANJE DECE U OZRENSKOJ REGIJI

Osim u gradu Doboju, deca su stradala i u susednim opštinama koje su brojnim vezama oslonjene na Doboj, te se ne mogu posmatrati odvojeno od ovog grada. Petrovo, Vozuća, Maglaj i Teslić bili su meta užasnog granatiranja ali i teških ratnih zločina. Mnoga sela su popaljena a najveći broj izbeglih trajno prebivalište je pronašao u Doboju. Dana 11. januara 1993. iz pravca Tešnja, sa položaja "Armije BiH" ispaljeno je nekoliko granata na uže područje grada Teslića. Ubijeno je pet, a ranjeno preko dvadeset civila svih nacionalnosti. Zla sudbina htela je da među žrtvama budu baš Mirza Seferović i njegov otac Miralem. Kobnog dana zatekli su se na autobuskoj stanici kada je počelo bombardovanje. Kiša granata zasula je Teslić, a samo par minuta kasnije svuda su odzvanjali jauci i vrisci. Jezive prizore do danas nisu zaboravili stanovnici ovog malog grada. Smrtonosne granate prekinule su živote Miralema (53) i njegovog sina Mirze koji je imao samo trinaest godina. Poginuo je tog dana i stari Ibro Alić, starac od 70 godina. Ranjeno je mnogo  civila, i Srba i Bošnjaka i Hrvata. 

Posebno je tužna i potresna sudbina porodice Nedić iz Petrova. Cvijeta Nedić najpre je kobnog 15. maja 1992. izgubila supruga Milana (36) a potom i ćerku Milenu, devojčicu od 14 godina. Suprug Milan je ubijen u Tuzlanskog koloni prilikom napada pripadnika muslimanske vojske na pripadnike regularne vojske JNA, koji su bili nenaoružani i koji su na osnovu prethodno sklopljenog dogovora mirno napuštali grad. Eshumiran je iz jedne masovne grobnice tek nekoliko godina nakon završetka rata. Ćerka Milena poginula je od granate ispaljene sa položaja Armije BiH pred sam kraj rata 8. oktobra 1995.  

Jedno od najstradalnijih sela ovog kraja jesu Vitkovci u kojima je ubijeno čak 28 civila. Na Petrovdan, 12. jula 1992. u granatiranju seoske škole poginula je četvorogodišnja devojčica Aleksandra Jotić koja se tu igrala sa roditeljima. Granata je ispaljena sa položaja Armije BiH iz Teslića a posebno je šokantna činjenica da su meta zločinaca bili škola, đaci i civili. U istom selu ubijena je devetogodišnja devojčica Dijana Lukanović, koja se u trenutku ubistva nalazila u kuću svoga deke Novaka Kuprešaka kada je na nju palo nekoliko granata, koje su ispaljene sa položaja muslimanske vojske. Dana 13. novembra 1992. nekoliko granata ispaljenih iz pravca Tešnja palo je na sam centar grada, tačno na ulicu gde su se igrala deca - Igor Jotanović (12) i Marko Parović (9). Dečiju igru prekinula je stravična detonacija i obojica su preminuli na licu mesta. Igor je četiri dana pre ubistva proslavio svoj dvanaesti rođendan. Tragičnog 8. avgusta 1992. granata iz Tešnja usmrtila je devojčicu Tanju Stjepanović (15) iz Vrela, a na isti datum tri godine kasnije poginuo je Niko Lazić (17) iz Gomjenice...takođe granatom ispaljenom iz Tešnja.

U "Crnoj Knjizi" Miroslava Toholja, navodi se kako je naoružana grupa vojnika predvođena Alijom Saletovićem i Edhemom Mujanović, komandom iz sela Kovači izvršila 29. maja 1992. napad na selo Svinjašnica prilikom čega su na svirep i okrutan likvidirali civile - Predraga i njegovog sina Nenada Tripunovića koji je imao samo 16 godina. Zarobljeni su dok su posluživali stoku, na svom kućnom pragu. Tu mučeni pa zverski ubijeni. U knjizi "Djeca - žrtve rata i mira" navodi se kako su pripadnici Armije BiH pod komandom Rize Mehinagića 20.08.1993. izvršili napad na srpsko selo Bočinju prilikom čega je ubijena devetogodišnja Vedrana Blagojević, dok je petoro dece teško ranjeno. Dana 15. maja 1994. pripadnici 327.viteške brigade iz Maglaja ubili su petogodišnjeg dečaka Igora Iličića i to dok se igrao sa drugom. Od zadobijenih povreda je preminuo na licu mesta a za sobom je ostavio neutešne roditelje Stevu i Savku kao i sestru Željanu. 

Najmlađi stradalnici su živote gubili tokom granatiranja, snajperskog delovanja, zlostavljanja u logorima, masakriranjem, streljanjem ali i nesrećnim slučajem.

Tužno je i žalosno što se gotovo tri decenije imena ubijene i poginule dece u Dobojskoj regiji uopšte nigde ne pominju. O njima nije snimnjen nijedan film, nijedna emisija, nijedan tv prilog...o njihovim tragičnim sudbinama na društvenim mrežama, štampanim medijima i knjigama mogu se naći jako šture informacije. Njihovih fotografija nema ni u gradskoj spomen sobi u Doboju, a mnoga mesta i lokacije gde su ginula deca još uvek nisu obeležena. O stradanju dece i civila u opkoljenom Doboju svedoči samo skromno spomen obeležje postavljeno u centralnom parku ali na njemu nisu navedena imena žrtava. Ne postoji ni zvaničan dan u godini kada bi se obeležavalo stradanje dece i civila poginulih u periodu  od 1992. do 1995.

NEPOTPUN SPISAK POGINULE DECE DOBOJA I OZRENSKE REGIJE

Ovo je nepotpun spisak od 97 imena dece koja su poginula ili stradala na području Doboja ili ozrenske regije. Imena su objavljena na osnovu spiska žrtava koji su objavljeni u knjgama: "Mrtvi vječna opomena živima" - autora Miroslava Jankovića, "Spomen Knjiga" -autora Vasrksija Jankovića i "Bosanska knjiga mrtvih" koju je objavio IDC Sarajevo.

Adrijana Petrović 1976 - 01.06.1994

Aleksandar Ljubičić 15.03.1983 – 25.08.1992

Aleksandra Jotić 04.06.1988 – 12.07.1992

Aleksandra Lukić 1989 – 1993

Azra Asanović 1987 – 1994

Bogdan Delić 1975 – 16.05.1992.

Branislav Bogdanović 1974 - 10.12.1992

Branka Cvjetković 1984 – 29.03.1993.

Brankica Mitrović 1977 – 09.06.1994.

Danijel Aladžić 10.07.1979 – 04.07.1993.

Danijel Cvijanović 1983 – 30.06.1993

Danijel Jović 30.04.1979 - 05.06.1993

Danijela Momčićević 27.05.1980 – 23.10.1992

Dejan Ivanović 1979 - 21.11.1992

Dijana Lukanović 22.07.1985 – 02.10.1994

Dragan Đuričić 22.10.1982 – 12.08.1992

Dragan Ignjić 01.07.1974 – 27.09.1992

Dragan Lukić 1979 – 21.03.1993

Dragan Marjanović 20.10.1981 – 20.01.1996

Dragan Mijatović 18.04.1973 – 16.10.1991

Dragan Petrović 1980 – 10.10.1992.

Dragan Tripić 1992 – 22.08.1994.

Draško Ninković 29.07.1977 - 03.02.1993 

Draženko Knežević 08.04.1975 – 24.08.1993

Goran Božić 16.04.1974 – 04.08.1992

Goran Milinković 28.07.1977 - 24.09.1995

Goran Petrović 08.12.1977 – 22.12.1994.

Goran Stjepanović 17.09.1974 – 14.06.1992

Ibrahim Kerić 12.02.1973 – 05.10.1991

Igor Iličić 23.07.1988 – 15.05.1994

Igor Jotanović 09.11.1980 – 13.11.1992

Ivana Đorđević 21.05.1991 - 25.08.1992

Jelena Vasiljević 1989 - 24.08.1996

Jovan Đuričić 21.06.1979 – 02.09.1995

Karlo Buček 1978 - ?

Ljiljana Maglica 05.05.1976 – 26.06.1993.

Ljubinka Stević 03.08.1980 – 29.10.1994

Ljubiša Marušić 01.05.1976 – 27.09.1993

Maja Baturan 1987 – 06.06.1994

Marijan Martić 26.07.1976 – 20.07.1993

Marko Marković 1993 - 09.09.1995

Marko Parović 25.11.1983 – 13.11.1992

Milena Nedić 1981 - 08.10.1995

Milorad Stevanović 17.04.1974 – 22.05.1992

Mira Grebić 1976 - 22.07.1994

Miroslav Nikić 1989 – 1992 

Mirza Seferović 11.09.1979 – 11.01.1993

Mladen Lazić 03.05.1974 – 12.07.1992

Momir Jović 05.11.1975 – 26.06.1992

Nebojša Dobranović 05.11.1974 – 12.07.1992

Nedeljko Cvijanović 1979 - 04.05.1993 

Niko Lazić 31.07.1977 – 08.08.1995

Nikola Bagić 07.05.1976 – 31.03.1994

Nikola Rakanović 19.12.1977 – 16.03.1994.

Peđa Kolesnik 28.12.1981 - 19.12.1993

Predrag Panić 04.05.1984 – 14.03.1996

Rada Kuprešak 1988 – 1992

Radenko Đurković 24.04.1975 – 09.06.1993

Radenko Savković 18.10.1980 – 07.07.1994

Radosin Cocić 11.01.1975 – 12.11.1993.

Radovan Lukić 24.08.1976 - 25.05.1993

Ramiz Okanović 14.01.1978 – 04.03.1994.

Rodoljub Ristić 30.06.1976 – 29.11.1992

Samira Delić 28.12.1987 – 13.12.1992

Samir Ogrić 09.10.1982 – 28.01.1994  

Samir Omerović 09.08.1984 – 28.06.1995.

Sanja Josić 10.07.1991 – 22.11.1994

Sanja Starčević 1979 - 15.06.1992

Saša Đekić 15.02.1975 – 04.10.1992

Saša Nikolić 12.04.1974 – 21.09.1992

Siniša Došlić 17.02.1979 - 11.11.1993

Slađan Božić 04.09.1975 – 04.08.1993

Slađan Kandić 21.06.1986 - 01.03.1997

Slađana Gavrić 1977 – 27.08.1992.

Slaviša Đuričić 09.01.1981 – 07.08.1992

Slaviša Gligorić 07.05.1975 – 20.08.1992

Spomenko Gostić 15.08.1978 – 20.03.1993

Srđan Stefanović 09.10.1975 – 22.06.1992

Stana Panić 25.09.1976 – 17.08.1994

Stojka Jović 31.03.1979 – 30.04.1994

Suvad Hodžić 06.03.1978 – 03.06.1994.

Tanja Jovanović 1980 – 19.12.1992.

Tanja Stjepanović 06.07.1977 – 08.08.1992

Vatroslav Ivić 1977 – 24.09.1992

Vedrana Blagojević 1984 – 20.08.1993.

Velibor Đurić 04.05.1977 – 18.08.1992

Veselka Stojanović 18.02.1974 – 18.08.1992

Vladimir Tripunović 09.02.1976 – 21.07.1992.

Zana Blagojević 18.02.1991 - 27.09.1994

Zoran Arsenović 12.11.1975 – 17.11.1992

Zoran Grujičić 29.07.1975 – 10.08.1993

Željka Kureluk 1988 – 1992

Željko Vasić 08.10.1974 – 23.07.1992 

N.N.    - 07.09.1995

N.N.    - 07.09.1995
N.N.    - 07.09.1995
N.N.    - 07.09.1995

Korišćeni izvori: Vaskrsija Janković: "Spomen knjiga"

                     Dobojski Info: "Ni nakon 26 godina nema odgovornih za ubistvo četvoro mladih" 

                              Miroslav Janković: "Mrtvi vječna opomena živima"

                              Republički centar: "Djeca žrtve rata i mira"

                              A. Radišić i dr. : "Teslić u odbrambeno-otadžbinskom ratu"