Hladnog i sumornog 5. oktobra 1992. naoružani bošnjački vojnici izvršili su stravične zločine u srpskim selima Fakovići, Boljevići, Gornji Magašići a bio je napadnut i sam grad Bratunac. Tog dana okrutno je ubijeno 28 civila srpske nacionalnosti, dok je više od pedeset ljudi teško ranjeno
NJeno ime je Zorica Božić. Rođena je 22. juna 1980. u Ljuboviji a živela je u selu Gornji Magašići, prelepom mestu u opštini Bratunac. Bila je vesela devojčica koja je više od svega volela druženje i igru sa svojim vršnjacima. Selo koje je do pre rata brojalo blizu 650 duša, za Zoricu je bilo sve. U tom malom ali predivnom rajskom mestu provela je najlepše dane svoga detinjstva. Zorica je uživala u zagrljaju svojih roditelja, svoga brata i svojih sestara i nesebičnoj ljubavi koju su joj pružali. Otac Drago i majka Milka vredno i neumorno su radili svakoga dana kako bi svojoj deci obezbedili lepšu i bolju budućnost. Ni posao, ni svakodnevne obaveze nisu sprečili ove poštene i ugledne ljude da provode vreme sa svojom decom trudeći se da ih izvedu na pravi put i od njih naprave isto tako dobre, ugledne i poštene ljude. Učili su ih i vaspitavali kako da se ponašaju i ophode prema drugim ljudima, savetovali su ih da cene i poštuju sve vere i nacije i da uvek pomažu svakome koliko god mogu. Bila je to i ostala prava porodica za primer.
U selu Magašići koje je bilo podeljeno na Gornji i Donji deo, oduvek se živelo u dobrosusedskim i prijateljskim odnosima. Srbi i Bošnjaci su se međusobno pomagali, družili, radili zajedno..slavili su se Božići i Bajrami, a pre početka rata nisu zabeleženi nikakvi incidenti na verskoj i nacionalnoj osnovi, svedočili su meštani.
I Zorica se igrala i družila uvek jednako i sa Srbima i sa Bošnjacima. Deca nisu ni umela da prepoznaju verske i nacionalne razlike, a to im zapravo nije bilo ni važno..svi su živeli kao jedno. Volela je i školu, svoje učitelje i drugare..bila je vredna učenica, izuzetno talentovana i pametna. A onda je došao rat. I sve se promenilo.
Bezbrižnu dečiju igru zamenila su skrivanja po podrumima i kućama. Prolećnu radost zamenili su strah, strepnja i neizvesnost. Zorici baš kao i većini dece nije bilo najjasnije šta se to dešava u susednim selima i na području Bratunca. Nije joj bilo sasvim jasno zašto se i nastava drži vandredno, zašto se časovi sve više otkazuju i odlažu, zašto se njeni vršnjaci više ne igraju slobodno po seoskim drumovima i parkovima kao ranije....Drago i Milka činili su sve da svoju decu zaštite od zla koje je tih aprilskih dana stiglo u Podrinje.
Svi meštani su bili preplašeni a deci je bilo naročito teško. Jedno za drugim, padala su polako srpska sela bratunačke i srebreničke opštine...zli ljudi zatrovani mržnjom prema svemu što je srpsko vršili su gerilske napade na srpska sela čineći strahovite zločine. Napadi su vršeni uglavnom na najveće pravoslavne praznike, iste one koje su Bratunčani nekada zajedno slavili i jedni drugima dolazili na čast. Još šokantnija je bila činjenica da su zločine činile upravo prve komšije koje su svoje žrtve odlično poznavale. Bolesna propaganda Alije Izetbegovića uspela je da ubedi muslimane kako su im Srbi "glavni neprijatelji" i kako je došlo vreme za stvaranje etnički čiste muslimanske države, koja bi bila uređena po načelima islamske deklaracije.
Kako je moguće da mediji i propaganda imaju toliki uticaj da potpuno isperu ljudima mozgove, te da komšija zapuca na komšiju ?
Nažalost, to se ispostavilo kao potpuno tačno. Naser Orić i mnogo stariji Zulfo Tursunović bili su glavni organizatori i kretori genocida nad srpskim stanovništvom u Podrinju. Njihova imena i danas izazivaju jezu među podrinjskim Srbima, jer ti bezumnici tog proleća i leta 1992. baš nikoga nisu štedeli.
Oko podneva 20. jula 1992. u Gornjim Magašićima se začula jaka pucnjava. Selo je bilo napadnuto! Selo koje je kilometrima bilo udaljeno od borbenih linija i u kojem nije bilo nikakvih borbenih dejstava, postalo je meta krvoloka koji su kao nezvani gosti došli sa ciljem da zatru i pobiju sve što se kreće!
Naoružani dugim cevima ali i hladnim oružjem, mnogobrojni bošnjački vojnici započeli su sa paljenjem srpskih kuća, štala i objekata a potom i sa ubijanjem civilnog stanovništva. "Kupi iz kuća sve što ima, pa sve zapali", "Kolji šta stigneš", "Ne štedi nikoga, pucaj sve šta vidiš" vikali su saborci Nasera Orića, svedočiće kasnije preživele žrtve. Bio je to pokolj neviđenih razmera, sve na šta su naišli su i pobili...i to ne samo metkom, već su mnoga tela bila izmasakrirana. Odakle tolika mržnja u ljudima ?!
Ukupan bilans napada na Magašiće i Hranču bilo je šesnaest mrtvih, od čega dvanaest žena. Među ubijenima je bila i Ljiljana Ilić Lončarević, devojka u poodmakloj trudnoći koju su bošnjački vojnici zverski likvidirali. Zorica je uspela da preživi napad na Magašiće i samo čudom je ostala živa. Njena majka Milka bila je direktan svedok zločinačkog napada o čemu je i svedočila:
- Kada je bio napad na Magašiće bila sam kod kuće i kada sam čula da su muslimani napali naše
selo, popalili zaseok Iliće i krenuli da napadaju iz pravca Deronjića, ja sam potrčala prema putu koji vodi
Avdaginoj njivi i na putu sam srela Smilju Ilić i njenog sina Marjana, koji su takođe trcali
prema Avdaginoj njivi. Ispred njih trcale su Ilić Milenija, Ilić Zora, Ilić Ljubinka, trudnica Ilić Ljiljana
i Popović Nevenka. Smilja je pocela plakati govoreci: "Joj sta cu, osta Zlatko sam u selu,
ubice ga", misleći na svog drugog sina, a Marjan je samo nju požurivao i ubrzao trčanje, tako
da je došao na čelo svih tih žena koje su bježale, vjerovatno u namjeri da ih zaštiti. Kada smo dosli blizu kuce Popović Milisava, iza jedne jabuke iz ostruge, na
put je iskočio jedan muskarac u plavim farmericama i crnoj majici, kojeg ja nisam tada mogla
prepoznati, i odmah je počeo pucati iz puske, pa je prvo pogodio Marjana, nakon cega smo se
sve mi okrenule i počele bjezati nazad putem, a ovaj muskarac je stajao na putu i pucao u nas,
pa je tako pucajuć ubio Mileniju, Zoru, Ljiljanu i Ljubinku. Mene je Popović Nevenka povukla pod put u zaru, tako da smo nas dvije preživjele, a kasnije sam saznala da je
preživjela i Smilja, jer je zaostala zato sto nije mogla trčati.
Preživeli svedoci su kasnije potvrdili da je zločinac koji je pucao u ove nedužne žene, među njima i na trudnicu bio izvesni Ćamil Hasanović, sin Mehmeda, rodom iz sela Glogove. U napadu i zločinu su učestvovali i Ramo Babajić (1936) iz Glogove, Meho Osmanović (1960) iz Magašića, Šaban Osmanović (1956) iz Magašića, Senahid Avdić iz Glogove, Ahmo Ibrahimović "Hepa" iz Močile, Osmo Ibrahimović iz Magašića, Hajrudin Ibrahimović iz Magašića, Nedžib Ibrahimović iz Magašića, izvesni "Cvrko" sin Muniba Ibrahimovića iz Magašića, izvesni "Tuzlo" Osmanović, Hajro Osmanović, Mehidin Smailović....
Bila je ovo velika trauma i za porodicu Božić i za sve preživele meštane Magašića koju su tada shvatili da srebrenički Bošnjaci ne štede baš nikoga! Deca Magašića doživela su veliki šok od kojeg su se mnogi teško oporavili...pokolj je uneo strah među srpsko stanovništvo pa je Zorica privremeno evakuisana u grad Bratunac. Porodica je mislila da će tamo biti bezbedniji.
I bilo je tako, makar samo dva meseca...a onda opet pakao. Kao da je zla sudbina pošto potom naumila da porodicu Božić zavije u crno. Prvi masakr su preživeli, ali drugi napad je bio koban. Naser Orić i bošnjački vojnici iz Srebrenice su u zoru 1992. izvršili napad na selo Gornje Magašiće koje su najpre zasuli granatama pa opljačkali i popalili ono što nisu stigli prethodni put. Tog 5-og oktobra 1992. napadnuto je i srpsko selo Fakovići kao i okolni zaseoci, a rezultat muslimanskog pira bio je 25 masakriranih žena i staraca i na desetine ranjenih. Srpski civili su mučeni i ubijani na najsvirepije načine – noževima, sekirama, puškama…
Ne zadovoljivši se time, dobili su naredbu da napadnu grad Bratunac. Naser Orić javno se hvalio u filmu "Daleko je Tuzla" kako je njihova glavna namera bilo osvajanje Bratunca i napad na grad. Tog 5. oktobra, Orić i njegovi zlikovci su iz sveg artiljerijskog i pešadijskog naoružanja zasuli uže područje grada Bratunca. Monstrumi su uspeli da ostvare svoje bolesne ideje. Zorica Božić smrtno je ranjena gelerima i od zadobijenih povreda je ubrzo preminula. Nije joj bilo spasa, ni pomoći.
Zorica je ubijena je zverski i podmukao način. Imala je samo dvanaest godina. Sa njom u zemlju zakopane su sve dečije neostvarene želje, ambicije, svi snovi koje je nameravala da ostvari...sa njom je u crnu zemlju tog dana zakopana i sva sreća neutešnih roditelja. Za njih je tog hladnog jesenjeg dana život stao. Neko im je u ime bolesnih ideala tako nemilosrdno oduzeo ono najvrednije što su imali - njhovo dete.
Nikada ni Alija Izetbegović ni Naser Orić ni svi drugi bošnjački vojnici nisu odgovarali za nedela i zločine. Oslobođeni svake krivice, nastavili su normalno sa svojim životima, neki su i umrli a da im nikada nije suđeno. Tužilaštvo i Sud BiH nikada se nisu osvrnuli na suze neutešnih roditelja, na neprolaznu bol zoričinih sestara, na tugu njenog brata i čitave familije.
Zoričino ime je tek jedno na crnom spisku sedamdeset i dvoje anđela koliko ih je u napadima srebreničkih muslimana okrutno ubijeno. Više od pet stotina mališana teško je i lakše ranjeno, mada cilj napadača nije bio nikoga da okrznu ili povrede, već sve da ih pobiju!
Kakvi su to ljudi koji mogu ubijati decu?! Ovom nevinom anđelu zločinci su oduzeli pravo da živi, da sanja, da se nada..nisu joj dopustili da upozna svet oko sebe i da se raduje svim izazovima koje život nosi. Danas bi Zorica Božić imala 40 godina, imala bi svoju porodicu, izgradila bi svoj dom…
Koju smo to ulicu ili trg nazvali po Zorici Božić, Aleksandru Dimitrijeviću, Vladimiru Gajiću ? Koliko je knjiga napisano ili dokumentarnih filmova i emisija snimljeno o monstruoznom ubistvu ove nedužne devojčice i ostalih sedamdeset i dvoje mališana srebreničke regije ? Zašto našu istinu i istoriju prepuštamo zaboravu, a poklanjamo se dželatima našeg naroda? Pitanje je prvenstveno za našu savest!
Da se nikada ne zaboravi i ne oprosti!
Коментари
Постави коментар