KADA SU SRBIMA 1992. SEKLI GLAVE PO SREBRENICI I SARAJEVU - SVET JE ĆUTAO!

 Čitav svet je ostao potrešen užasnim zločinom nakon što je muslimanski terorista nožem odsekao glavu profesoru istorije u predgrađu Pariza. Ubica je imao 18 godina i poreklom iz Čečenije a motiv napada su bila njegova religijska uverenja.

Ovaj zločin dobio je veliki odjek širom sveta, organizovane su protesne šetnje i skupovi u znak borbe protiv terorizma. Još veći šok izazvala je jučerašnja vest o masakru u Nici kada je naoružani muslimanski ekstremista upao u katedralu i masakrirao troje ljudi. Jednoj ženi je uz povike "Allahu ekber" odsekao glavu a dvoje je izbo nožem usled čega su preminuli. O ovom strašnom zločinu javili su mnogi svetski mediji a francuskom narodu podršku je pružio i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. 

Međutim, svet je ćutao dok su se Srbima dešavale identične pa i gore stvari tokom 1992. za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Muslimanski teroristi sačinjeni od domicilnih Bošnjaka ali i mudžahedina - dobrovoljaca iz različitih arapskih zemalja počinili su strašne zločine nad civilnim stanovništvom. Više stotina Srba i nemali broj Hrvata doživeo je identičnu sudbinu kao i profesor iz Francuske i ovo troje nedužnih ljudi. Nakon mučenja i tortura i srpskim civilima su odsecane glave...teroristi su se slikali sa njima, igrali fudbal, nosili ih kao trofeje...bio je to ritalni metod ubijanja putem kojeg su pripadnici muslimanske  tzv. Armije BiH dokazivali svoju vojničku sposobnost i nadmoć nad neprijateljem. Sve ono čemu se pošten i civilizovan svet zgražava, pojedini izrodi iz reda bošnjačkog naroda se time i danas ponose.

U narednim pasusima dajemo tek nekoliko primera sadističkog iživljavanja pripadnika bošnjačke vojske nad srpskim civilima! O tim strahotama svet je ćutao. Nije bilo osuda, nije bilo protestnih šetnji, nije bilo saosećanja...

BRATUNAC: ANĐELKU ODSEKLI GLAVU PA IGRALI FUDBAL

Tragična sudbina porodice Mlađenović postala je simbol strahota u Porinju. Dana 8. avgusta 1992. godine, muslimanski vojnici iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića, upali su u nebranjeno srpsko selo Ježesticu i poubijali sve meštane koje su tamo zatekli. Među ubijenima su bili domaćica Savka Mlađenović i njena dva sina Dragan i Anđelko. Anđelku, mladiću od 27 godina, muslimanski vojnici odsecaju glavu nakon strahovitih tortura a potom je kao trofej nose u Srebrenicu. Dželat je od Orića dobio nagradu od 10 maraka i džak brašna, a razjarena masa je posle krvavog pira šutirala Anđelkovu glavu po srebreničkom igralištu. Njome su igrali fudbal a uz pesmu i veselje su proslavili masakr nad civilima, prenosili su kasnije brojni mediji. Pevala je tada čitava Srebrenica! Prema izjavama svedoka, najodgovorniji za ovaj zločin je Kemal Mehmedović Kemo, iz obližnjeg sela Pale, koji se istakao po brojnim zločinima nad srpskim civilima. On je odsekao nedužnom Anđelku glavu i odneo je kao trofej u Srebrenicu. Majku Savku su prethodno primorali da gleda kako joj ubijaju sinove a onda su i nju preklali. Glava kuće Ljubomir Mlađenović je ranjen mesec dana ranije, bio je na lečenju u Beogradu te je izbegao smrt. Ipak, saznanje o smrti sinova i supruge potpuno ga je dotukla i nedužni čovek je preminuo dve godine kasnije. Da stvar bude još tragičnija, Ljubomiru su tokom Drugog svetskog rata, muslimanski fašisti 1942. ubili oca, majku, prvu suprugu koja je bila trudna, trogodišnju ćerku, brata i njegove četiri kćeri. Posle se Ljubomir ponovo oženio Savkom, zasnovao novu porodicu ali zlikovci im nisu dali mira...

U FAKOVIĆIMA SRBIMA ODSECALI GLAVE, VADILI OČI, LOMILI ZUBE

U zoru 5. oktobra 1992. muslimanski vojnici su izvršili strahovit napad na srpsko selo Fakoviće i okolne zaseoke i tom prilikom zverski poubijali dvadeset i pet meštana. Među žrtvama je bilo deset žena a najstarija žrtva je bio i teško pokretni Danilo Đurić (83). Uz povike "Allahu ekber" i "Koljite žene i decu", muslimanski vojnici su započeli svoj krvavi pir, prepričavali su kasnije preživeli svedoci. U napadu na Fakoviće učestvovale su prve komšije koje su pokazivale koje kuće treba opljačkati i koga treba ubiti. Na hiljade muslimanskih vojnika iz Srebrenice došlo je u mirna, nebranjena srpska sela samo sa jednim ciljem: da pobiju, siluju i razore! Osim  muslimanskih vojnika, u napadu na Fakoviće učestvovao je i veliki broj muslimanskih žena i maloletnika. Dakle, ovaj napad je bio samo deo sistemskog i organizovanog plana o istrebljenju srpskog naroda u Podrinju. Stojan Đokić, inače očevidac krvavog pira i preživela žrtva muslimanskog genocida, ispričao je i  da su nesretnom Sretenu Đokiću (55) Orićevi zlikovci odskeli glavu, dok su njegovom sinu Svetozaru  Đokiću živom izvadili oči, odsekli mu ruke i noge a potom ga kastrirali. Nesrećni mladić je umro u najtežim mukama!

- Od moje familije - priča starac Stojan Đokić, čamdžija sa Drine - nastradalo je 13 ljudi. Sreji Đokiću, mom rođaku, odsekli su glavu Nasir Mamutović, Ibrahim Mujkić i Aris Riđić,a zatim su ubili njegovog sina Svetozara, kome su živom vadili oči, isekli ruke i kastrirali ga. To sam video svojim očima, jer sam ga ja okupao.

Dana 30. juna 1992. oko 4 sata ujutro, više od 1000 naoružanih vojnika iz Srebrenice sjurilo se u malo etnički čisto srpsko selo Brežani, koje je nedeljama  opstajalo opkoljeno sa svih strana. Uz povike "Alahu egber", "Tegbir" i "Koljite žene i decu" muslimanski vojnici započeli su svoj krvavi pir. Tog dana su ubijena 32 civila srpske nacionalnosti, među kojima i troje dece. Na svom kućnom pragu stradao je i civil Miloš Novaković (36), kojem su zločinci odsekli glavu. Sa svojim dedom Stankom (90), tog tragičnog junskog dana ubijen je i maloletni Vidoje Milošević (17). 

NEVENKA ODVEDENA ZA BOŽIĆ IZ PORODIČNE KUĆE, JOŠ NIJE PRONAĐENA

U Kravici su na Božić 1993. muslimanski teroristi masakrirali 49 meštana, mahom starije dobi. Najmlađa žrtva je imala četiri, a najstarija 89 godina. Žrtve su zlostavljane i masakrirane po kućama a sedmoro se nalazi na listi nestalih. Tog dana nestale i domaćice Nevenka Đukanović (46) i Vidosava Trišić (49). Po nekim pričama obe žene su strahovito zlostavljane i mučene nakon čega su odvedene na nepoznatu lokaciju pa streljane. Jedan muslimanski vojnik ispričao je kako nije siguran da li je bilo silovanja, ali da je čuo vriske i jauke srpskih žena i staraca koje su tada zarobljene i ubijene. - Sestru Nevenku mi još nisu pronašli. Neki kažu da su i njoj odsekli glavu - ispričala je davno za medije Radinka Vujadinović, bivša logorašica i sestra nestale Nevenke. 

Radinka Vujadinović je takođe preživela strahote u logoru u Potočarima. Oca Ristu Gvozdenovića sahranila je tek nakon dve decenije u Bratuncu. Njega su sa još dvojicom svojih komšija iz Sandića zarobili muslimanski vojnici početkom maja 1992. godine kod Srebrenice i od tada porodica, nije znala ništa o njemu.

- Onda su ih, prošle godine mislim, otkrili u nekom šipražju i DNK analizom u Tuzli utvrdili da je jedan od njih i moj otac. Moj tata je tada imao 70 godina, a pronađena mu je samo kičma, jedna čizma, ostaci džempera i kanap kojim je valjda bio vezan. Nije bilo glave, pa sam ga tako i sahranila. Bez glave - rekla je Radinka Vujadinović, čija je životna priča je zapravo mnogo stravičnija od stravične sudbine njenog oca.

SRPSKE LEKARKE ZAROBLJENE, ZLOSTAVLJANE PA OKRUTNO UBIJENE

Tog 9. septembra 1992. na lokalitetu Brodar kod Višegrada zarobljene su, zverski mučene pa likvidirane i dve heroine u belom. Doktorka Stojana Jovović i medicinska sestra Ljubica Kastratović, naoružane samo brigom za unesrećene, ne razmišljajući o sopstvenoj bezbednosti krenule su ka ranjenim srpskim meštanima. Kola hitne pomoći su bila obeležena sa pet velikih crvenih krstova ali to nije sprečilo muslimanske vojnike iz Goražda da pucaju na sanitet. 

- Tog prvog momenta ništa nisu znali da nam kažu i ta prva neizvesnost je trajala devet dana. Mi ništa zaista nismo znali, raznorazne su informacije dolazile, da su žive, da su zarobljene,..Vozač saniteta i njegov pratilac su uspeli pobeći iz tog tunela, mi smo pokušavali razgovarati sa njima..međutim, oni su nam rekli kako ništa ne znaju. Rekli su samo da je doktorka Stojana bila ranjena u ruku i da se onesvestila, da je moja majka bila lakše ranjena.. Skoro tri meseca, dane i noći sam provodila u našoj komandi slušajući vezu između muslimana i naših..stalno se protezala ta priča da su žive, zarobljene, da traže razmenu..i u toj neizvesnosti su nas držali do 20. novembra. Tog dana su zvanično razmenjene ali ne onako kako smo se mi nadali...bile su u mnogo lošem stanju, njihova tela su dva ipo meseca bila u zemlji, dva dana kasnije su sahranjene tu na našem groblju. Ja do prave istine nisam došla, znači trudim se, pokušavam tražim ali nisam još uvek uspela...bila sam u Višegradu, kod dve žene koje su bile zarobljene mesec dana ranije i one su meni u tom prvom razgovoru rekle da su one zakopale moju majku i Stojanu rukama, odmah tik uz tunel. Rekle su da je mojoj majci bila odsečena glava i da su imale sumnju da je čak i bila silovana. Obe su bile zverski mučene i ubijene - ispričala je pre dve godine za medije Tanja, ćerka Ljubice Kastratović. Ljubica je ubijena u 45-oj godini života, a iza sebe je ostavila supruga i dvoje dece.

U Rogatici je u leto 1992. izvesni Rusmir Balaš, borac muslimanske tzv. Armije BiH koji je, prema svedočenju Sinana Ćatića bio zadužen za "klanja", zaklao je sekirom teško pokretnog Miloša Kovačevića (80) a potom mu odsekao glavu a ostale delove kidao nožem, navodi se u Toholjevoj "Crnoj knjizi". Zorana Lalovića ubio je izvesni Hamdija Kulenović koji je nesrećnom čoveku odsekao glavu.

ZVERSTVA U BRADINI KOD KONJICA

dd  Dana 25. maja 1992. je izvršen napad na srpsko selo Bradina. Dobro organizovani muslimanski vojnici su u zoru upali u ovo nebranjeno selo i masakrirali 48 srpskih civila, oba pola i svih uzrasta. Najmlađa žrtva je imala 11 a najstarija 87 godina. Mnoge žene i devojke su tog dana silovane. Veliki broj srpskih civila je prilikom napada na Bradinu zarobljen i odveden u logore gde su danima i nedeljama zverski mučeni i zlostavljani a mnogi su tamo i streljani.

Sretko Kuljanin rođen 1960. u Bradini je zarobljen, mučen pa svirepo ubijen 26. maja 1992. prilikom napada  muslimanske vojske na srpsko selo Bradina. Bio uhapšen kada je pošao u ambulantu da izvadi zub. Sutradan su mu muslimani odsekli glavu i odneli je u Konjic, nosili je po Konjicu, nabijali na kolac i šutirali. Istog dana kada je poginuo uhapšene su mu majka, sestra i trudna supruga koje su odvedene u Konjic u logor Musalu gde su mučene i zlostavljane. Mnoga tela su masovnoj grobnici u Bradini i Konjicu pronađena obezglavljena.

ZAVIDOVIĆI - MUDŽAHEDINI I BOŠNJACI RITUALNO UBIJALI SRBE

U leto 1992. na lokalitetu Crni vrh između Teslića i Tešnja mudžahedini su na svirep način, odsecanjem glave, lišili života trojicu srpskih mladića, Blagoje Blagojević, Nenad Petković i Branislav Đurić zalutali su na neprijateljsku teritoriju, raznoseći konjskom zapregom hranu vojnicima VRS na položajima. To je bilo kobno za njih, iako nisu učestvovali u borbama. Mudžahedini su zarobljenicima odrubili glave, a onda je jedan od njih pozirao sa glavom vojnika Blagojevića. Glave su potom odnesene u lokalnu policijsku stanicu kao poklon načelniku Šemsudinu Mehmedoviću. On je danas poslanik u parlamentu BiH, a protiv njega je zajedno sa još sedam osoba vođena istraga povodom ovog slučaja, navodi Srbija Danas. 

Krajem 1995. godine pripadnici odreda El mudžahid, sastavljenog uglavnom od fanatično nastrojenih dobrovoljaca iz arapskih zemalja, zarobili su oko 60 srpskih vojnika. Deo je odveden u mudžahedinski kamp u selo Gostovići, 12 kilometara od Zavidovića.

Tamo su zarobljeni Srbi prošli kroz neviđene muke i torture. Na kraju su im bošnjački vojnici i mudžahedini odsekli glave.
- Zločinci su sve to zabeležili na video-traci koju su, potom, slali u arapske zemlje. Dokazi o njihovim zločinima stizali su onima koji su ih plaćali da doputuju u Bosnu i da se bore protiv Srba - saopštio je nekadašnji ministar MUP Republike Srpske Tomo Kovač. 

Postoji nešto što je nepojmljivo ljudskom umu, makar to bilo i u ratu kakav je onaj u Bosni.
- Tragajući za zarobljenicima Vojske RS, sa kolegom iz Kancelarije OHR u Banjaluci otišao sam kod Sakiba Muhmuljina, generala tzv. Armije BiH, zaduženog za koordinaciju mudžahedina - pojasnio je za Večernje Novosti Milan Ivančević, službenik iz Kancelarije za traženje zarobljenika u RS.  Ispričao je da su mudžahedini pobili grupu zarobljenika, odsecajući im glave. Bilo je ukupno 54 takvih nevoljnika. Polovinu od tog broja odsečenih glava poslali su, kao poklon, Aliji Izetbegoviću u Sarajevo, a ostatak u Iran, navodi se u Večernjim Novostima.

Dana 8. juna 1995. zaklani su borci: Živković i Vlado  Popadić, rođen 1953. u mestu Štrpci. Njihova tela bez glava su pronađena. 

 Livadama je nakon, okrutnog postupanja lišeno života najmanje 29

zarobljenika Prnjavorske brigade VRS, među kojima: Vlado Simić

(1962) iz sela Mlinci, Milan Živković (1957) iz sela Donja

Mravica, Đuro Đurđević, Slavko Vuković, Ljubiša Peulić (1969), Dragoljub Tanasić (1958), Bogoljub Topić (1967) iz Gornje Ilove, Ranko Samac (1958) iz Ilove, Saša  Marinković (1958), Ljubomir  Janjić (1954) iz Čorle, Milenko S. Blagojević (1962), Miodrag M. Dragičević (1966), Mirko M. Bajkanović (1953). Pre smaknuća, Miladinu Šumanu (1962) iz sela Hrvaćani urezali su na čelu polumesec i zvezdu. Miladinovi posmrtni ostaci su pronađeni i identifikovani 2007. godine u Bukviku (selo Krčevine). Predrag  Knežević (1960) iz Ilove i povratnik iz Švajcarske Momir Mitrović (1961) iz sela Mravice iz Prvog bataljona Prnjavorske brigade VRS, su kao ranjenici mučeni, pa podvrgnuti obrednom klanju. Kneževićevo obezglavljivanje dokumentovano je pred raspravnim većem Haškog tribunala prilikom suđenja generalu Rasimu Deliću. Glave, ubačene u kartonsku kutiju služile su kao trofeji, ali i za zastrašivanje zarobljenika smeštenih u podrumu nedovršene kuće u selu Livade. Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani u selu Božićima ispod Podcjelova, 2006. godine. Teže ranjenom Gojku Vujičiću (1955) iz Donjih Vijačana mudžahedini su odsekli glavu i prisiljavali ostale da je ljube. Obećavali su im slobodu pod uslovom da se odreknu Hrista i pređu na islamsku veru. 

Među ubijenima i zarobljenima bili su i vozač Dragoljub Antonić (1958), Milovan Todorović (1954), Zoran Dumonić (1972), Dragomir Dragojević (1973), Dragan Davidović (1974), Stanko Nikolić (1950), Dobrivoje Nikolić (1971), Svetozar Novaković (1954), Boško Lazić (1938), Dušan Stanojević (1957), poljoprivredni proizvođač Zoran Suvajac (1972), Marijan Radovanović (1944), zidar Stanko Čolić (1953) iz Srpca, poljoprivredni proizvođač Bogoljub Ilić (1949) iz sela Nova Ves, Jovan  Ilić (1948), poljoprivredni proizvođač Slavoljub Miladić (1960), Milan Medaković (1965), Nenad Šipka (1959), Marko Milašinović (1962) iz Inodola...navodi se u knjizi "Bitka za Vozuću (1992-1995)" autora Nenada M. Cvjetkovića.

Razmena posmrtnih ostataka gore navedenih realizovana je na prvu
godišnjicu završetka bitke za Vozuću. Stručnim pregledom patologa obavljenim u Banjaluci utvrđeno je da je većina leševa unakažena sa tragovima mučenja i obezglavljena. Šest leševa je nemoguće identifikovati jer su nakon ubistva spaljeni, i oni su sahranjeni u zajedničku grobnicu. 

Na brdu Paljenik na planini Ozren 1996. je pronađena masovna grobnica sa posmrtnim ostacima 24-oro Srba. Skeleti su bili nepotpuni, mnogi bez glave i udova, a gotovo svi su bili spaljeni. Na mnogim leševima su nađene žice i lanci kojima su zarobljnici bili vezani pre streljanja. Naredne godine u naselju Stog je pronađena masovna grobnica sa posmrtnim ostacima 17-oro Srba raznih uzrasta, od čega su njih 14 bili obezglavljeni.

U NAPADU NA JOŠANICU NIKO NIJE POŠTEĐEN

Za meštane Gornje Jošanice kao i celog Podrinja, 19. decembar je simbol stradanja srpskog naroda. Fočaci se svake godine na ovaj dan, sa bolom i tugom prisećaju stravičnog masakra koji su počinili muslimanski vojnici iz Goražda, Foče i Višegrada. Ekstremisti pod komandom Zaima Imamovića, su tog 19.12.1992. za sat vremena masakrirali 56 nenaoružanih meštana Gornje Jošanice a nisu imali milosti čak ni prema deci. Najmlađe žrtve ovog masakra bili su dvogodišnja Danka Tanović, sedmogodišnji Dražen Višnjić i njegova desetogodišnja sestra Dragana Višnjić.

Meštani su toga dana proslavljali Svetog Nikolu i selo je bilo puno gostiju. Međutim, u ranu zoru na hiljade naoružanih muslimanskih vojnika napalo je ovo nebranjeno selo sa namerom da siluju, zapale, i ubiju. Išli su od kuće do kuće i ubijali sve živo što bi zatekli. Uključujući čak i životinje. Žrtve su ubijene u najvećem broju slučajeva hladnim oružjem, noževima, sekirama i maljevima. Pre smrti, žrtve su mučene na najsvirepije načine. Nekoliko žena i devojaka je vezano za drvo nakon čega su ih muslimanski ekstremisti silovali pa ubili. Prema izjavi preživelog svedoka, Anđelka Grujičiča, sestre Višnjićke su bile svezane za hrastić, gde su ih muslimanski vojnici silovali a potpm im odsekli prste. Pokojnom Vlatku Višnjiću su motornom testerom odsekli glavu, pred sestrama i majkom.

LEDIĆI - SELO STRAVE I UŽASA

Ledići - selo spomenik predratnog srpskog bitisanja i ratne golgote, u podnožju Bjelašnice. A bio je "na snazi" komšijski dogovor o nenapadanju! No, već prvih junskih dana 1992. godine, Srbe iz nebranjenih Ledića napale su komšije iz Dejčića i okolnih muslimanskih sela. Mlađi sa decom, u dva pravca, spas su tražili u zbegu i u begu.

U jednom trenu su ubijena 24 civila, od čega 13 žena i četvoro dece. Najmlađa žrtva masakra bio je Milun Tešanović, dete od svega 16 meseci. Muslimanski ekstremisti su ga ubili na vrlo svirep i okrutan način! Prema rečima patologa, malom Milunu je bila slomljena svaka kost...okrutni zločinci su ovom nevinom dečaku lomili i ruke i noge da bi ga usmrtili hicem u potiljak. 

- Baka Ikonija bila je najstariji stanovnik sela, nju su sa još četiri starice ubili i odvukli pored puta i bacili uz neku bukvu, i tu sam ju identifikovao po garderobi. Savki Vasić, koja je imala blizu 80 godina, odsjekli su glavu i ona nikad nije pronađena - navodi Slavko Vasić, kome su ubijeni roditelji Nenad i Mara Vasić kao i baka Ikonija Vasić, stara 92 godine.

U jamu "Kazani" bačeno je najmanje 75 leševa prethodno mučenih i ubijenih Srba. Najveći broj njih je pre tortura obezglavljen. Među tim žrtvama su Ranko Brkljar, Branislav Radosavljević, Ergin Nikolić kojem se izvesni Samir Bejtić odrubio glavu sabljom i bacio u provaliju. 

Kad su istražitelji krajem maja 1999. godine na groblju Sultanovići u Bugojnu pronašli lobanju odvojenu od ostatka tela i prebojenu u zelenu boju ostali su u šoku. Pronašli su posmrtne ostatke Miroslava Petrovića (1969.), ratnog zarobljenika hrvatske nacionalnosti kome je glava odsječena nakon mučenja, a kosti obojene u zeleno. Kosti u zeleno obojene Taj degutantan zločin su počinili pripadnici Armije RBiH u ljeto 1993. godine. Preciznije, pokojnog Petrovića je zaklao Emir Arslanagić zvani Hruba iz Donjeg Vakufa. On mu je i odsjekao glavu. Time se javno hvalio po Bugojnu, no nikad nije procesuiran, navodi portal Dnevnik.ba. Staricu Ružu Zeleniku, staru oko 65 godina, zaklali su sekirom muslimanski vojnici u selu Uzdol. Sekirom su je udarali nekoliko puta po glavi i masakrirali je. Marjanović Srećku, dečaku od 14 godina, muslimanski ekstremisti su 08.06.1993. u Travniku odsekli glavu nakon strahovitog mučenja.

Korišćeni izvori: Dnevnik.ba

                            

                            Nenad M. Cvjetković "Bitka za Vozuću (1992-1995)"

                   Publikacija: "Ne zaboravi voljena zemljo"