ILIDŽA: "MAJKA I SIN PREMINULI SU U SVEGA PAR MINUTA" - ISPOVEST DR LAZIĆA O TRAGIČNOJ SMRTI PORODICE ĆORIĆ

Tokom opsade Ilidže (1992-1995) život je izgubilo više od 1000 građana srpske i nesrpske nacionalnosti. Grad je bio opkoljen sa svih strana i danonoćno je bio izložen granatiranju od strane muslimanske armije iz pravca Butmira, Hrasnice i drugih opština. Tokom rata na ovom području je poginulo i stradalo najmanje 40-oro dece svih nacionalnosti, dok je više od 200 mališana teško ranjeno. Sprovođenjem zabranjenog opsadnog načina ratovanja na Ilidži je vršena koordinisana, dugotrajna, rasprostranjena i sistematska kampanja (vojna strategija) granatiranja i snajperskog delovanja po civilnom stanovništvu i po civilnim objektima iz artiljerijskog i pešadijskog naoružanja. 

Danonoćno su na meti granatiranja i snajperskog delovanja bile bolnice, crkve, školska igrališta, stambene zgrade, pijace, vrtići, stambene zgrade..Civili na Ilidži su ubijani dok su dok su se bavili egzistencijalnim poslovima, zatim na ulici, u stanovima i kućama, u redovima za vodu i hleb, u kolima hitne pomoći, u napadima na bolnice, tramvaje i autobuse, dok su prisustvovali sahranama ili svadbama. Decu su snajperisti ubijali dok su se igrala ispred kuća, šetala sa roditeljima ili dok su se vraćala iz škole..Jezive scene nasilja i masakra sveže su i vidljive i danas.  

Opsada Ilidže trajala je tri ipo godine. Život u opkoljenom gradu bio pretežak i nezamisliv.  Ubijanje civilnog stanovništva, svakodnevna granatiranja i tragedije obeležila su čitav period od 1992. do 1995. u ovom malom, gusto naseljenom području. Građani Ilidže živeli su u konstantnom strahu i neizvesnosti, opkoljeni sa svih strana, bez struje, bez vode i neretko bez osnovnih egzistencijalnih potreba. 

Muslimanske granate i snajperi ubijali su i Srbe i Hrvate i Muslimane, bez razlike!

Jedna od najtragičnijih scena zbila se 17. jula 1993. kada su muslimanski agresori ispalili nekoliko granata u pravcu bolnice "Žica". Jedna od granata pogodila je susednu kuću prilikom čega su smrtno stradali Anđelka Ćorić i njen sin Predrag, star 16 godina. Oboje su sa teškim povredama preveženi u bolnicu a nakon operacije izgubili su životnu bitku. Prvo je preminula majka a par minuta kasnije i sin. Dr Lazić rekao je više puta kako je ovaj događaj za njega predstavljao jedan od najtežih ratnih iskustava ali ujedno i  nešto neobjašnjivo i još uvek nerazjašnjeno: "Kakav je to kontakt između majke i sina bio, to ne razumem. Preminuli su jedno za drugim u nekoliko minuta. Sin je pogledao u smeru majke pa preminuo".  Potresno svedočanstvo o ubistvu majke i sina, istaknuti ratni hirurg i veliki srpski heroj Miodrag Lazić opisao je u svom dnevniku a tu ispovest prenosimo u celosti: 

17. juli 1993.

- Ova priča i ova stranica posvećena je dečaku od sedamnaest godina, po imenu Peđa. Tako se zove i moj sin. Moj sin je u Nišu, a ovaj dečak je sa Vrela Bosne. Tačnije, bio je sa Vrela Bosne. Ceo dan žestoke borbe za Igman. Tutnji oko nas. Žestoka bitka. Posle dvanaest meseci kreće se na tu "planinu smrti". Zavila nas je u crno i, evo, i danas gađaju po nama, po bolnici, po prostoru na kojem se nalazi. 

Oko sedamnaest sati, iz očaja, iz nemoći, fanatici ciljaju bolnicu. Jedna granata pogađa dvorište susedne kuće. Majka i sin. Sin, sedamnaest godina, ima ime kao moj. Otac Žika je gore na Igmanu. Bori se za svoju porodicu i svoju kuću. Ispratili su ga jutros rano žena i sin. Brinu za njega, gore visoko na Igmanu, odakle vidimo i čujemo žestoku bitku. Ostali su u svojoj kući i brinu za oca i muža. 

Direktan pogodak. Granata tačno između njih dvoje, na dva-tri metra. Dečko bez rada srca, u kliničkoj smrti. Hitno ga intubiramo, reanimiramo, masiramo. Majka, takođe teško ranjena, plače i pita za sina. Srce ponovo radi, dečak je živ. Hitno u Operacionu salu. Operišem ga. Grudni koš, jetra, bubreg, creva, leva ruka, više od trideset rana po telu. 

Završavam operaciju. Možda je grubo rečeno, ali operacija je tehnički dobro odrađena. Dečak ide u Intenzivnu negu, ali se ne budi. Jedna zenica je šira. Strah u mojim očima. Mnogo sam puta to video i znam kako izgleda kad je mozak oštećen, kontuzovan. Nešto se u glavi dešava. Plašim se da se, i pored ove operacije, neće nikada probuditi. 

U drugoj sali kolega Čalić operiše majku. Takođe teška operacija. Više desetina povreda. Slika sledeća: dečko i majka u Intenzivnoj nezi. Jedno pored drugog. Kreveti broj četiri i pet. Majka umire neposredno posle operacije. Dečak se budi. Na trenutak počinje spontano da diše, govori nešto nerazumljivo i okreće glavu prema krevetu gde je bila njegova majka, do pre nekoliko minuta. Nešto strašno!

Neverovatno! Da niko ne veruje! Suza u dečakovom oku i jedine reči koje je izgovorio jasno: "Majko". Rastaje se sa srpskom bolnicom i njenim osobljem. Poljupci i mahanje.

Na naše: "Do viđenja", njegovo, na srpskom jeziku: "Akobogda!" Drag prijatelj je otišao. Ostalo je veliko prijateljstvo. Hvala ti za sve, hvala ti na podršci, na pomoći srpskom narodu. Neka je Bog sa tobom, to ti žele tvoji prijatelji, Srbi sa Ilidže. 

Šta donosi sutrašnji dan? Bože, poštedi decu! Nemoj samo deca da stradaju!

Još sam pod utiskom dečaka od četrnaest godina koji je pogođen u grudni koš dok se igrao u centru Ilidže. Mnogo dece je stradalo u ovom ratu, i već se plašim njihovog dolaska u bolnicu. Oni ostavljaju poseban trag u našim dušama. Mnogo veći, mnogo jači ožiljak, od koga se teško oporavljamo. Pišem, ali mi je sve teže da uzmem olovku u ruku. 

Da li to znači da me ruše strahote ovog pakla, ili sam premoren? Od krvi i rana nemam vremena za druge stvari

Izvor: Miodrag Lazić - "Dnevnik ratnog hirurga"