BJELOVAC: UBISTVA, MUČENJA I SILOVANJA I DALJE BEZ KAZNE - MUSLIMANSKI ZLOČINCI NA SLOBODI

Kod Crkve Svetog proroka Ilije u bratunačkom selu Bjelovac u utorak, 14. decembra, biće osveštana spomen-soba i služen parastos za 109 ubijenih Srba iz tog i susjednih sela Sikirić i Loznička Rijeka, od kojih su njih 68 masakrirale muslimanske snage iz Srebrenice na taj dan 1992. godine. Osveštanje spomen-sobe obaviće Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit dabrobosanski Hrizostom koji će služiti i parastos ubijenim.

Program odavanja pošte poginulima i obeležavanja 29 godina od njihovog stradanja počeće u 13.00 časova, a organizatori su Mjesna zajednica i Crkvena pravoslavna opština Bjelovac.

Svaki decembar budi teška sećanja među stanovnicima Podrinja a naročito među meštanima Bjelovca. Ovo pitomo selo pokraj Drine, čuveno po dobrim, poštenim ljudima i velikim domaćinima našlo se tokom rata nekoliko puta na udaru muslimanskih ekstremista iz Srebrenice. Prvi napad desio se još na Vidovdan, 28. juna 1992. kada je pobijeno 11 civila - devojaka, žena i staraca. Drugi masovniji napad usledio je tragičnog 14. decembra 1992. kada je preko hiljadu muslimanskih vojnika na čelu sa Naserom Orićem u ranim jutarnjim časovima izvršilo napad na ovo nebranjeno selo i okolne zaseoke. Zverski je ubijeno 68 meštana srpske nacionalnosti - žena, dece i staraca. Najmlađe žrtve bili su 14-godišnji Slobodan Petrović i 15-ogodišnji Čedo Miladinović, dok su najstarije bile penzionerke Dostana Matić (90) i Zlata Jovanović (87). Imena nedužnih žrtava su uklesana i na seoskom spomen obeležju a posebno je bolna činjenica da je među ubijenima bilo 19 žena i šestoro dece. U Bjelovcu je nesumnjivo počinjen ratni zločin protiv civilnog stanovništva i zločin protiv čovečnosti. Muslimanski vojnici kao i civili (žene i maloletnici) upali su u selo uz povike "Allahu ekber", "Tekbir", "Koljite žene i djecu". U srebreničke zatvore tada je odvedeno na desetine civila, a selo je  nakon pljačke, do temelja spaljeno. Za meštane Bjelovca i drugih srpskih sela te 1992. nije bilo nikakvih autobusa koji bi ih evakisali na slobodnu teritoriju jer su Orićevi zlikovci sa namerom klali i ubijali sve - od dece do najstarijih. Sa druge strane, general Ratko Mladić je u julu 1995. organizovao prevoz za više hiljada bošnjačkih civila - žena i dece koji su bezbedno prebačeni na slobodnu teritoriju. 

Domaćici Slavki Matić su pripadnici 28. divizije "Armije BiH" tog 14. decembra 1992. na kućnom pragu ubili supruga Radivoja Matića (55) koji je bio invalid, i dve ćerke Gordanu i Snežanu. Gordana je imala 25 a Snežana 27 godina. 

-  Bila sam u Bratuncu, poranila da pospremim školu.Gordana je toga dana (14. decembar) sa Radivojem imala posla oko kuće i živine. Snježana se spremala na posao, kada su s brda udarile te nesreće i zlo napravile. Nisu samo moju kuću u večno crnilo zavile. Nema kuće u Bjelovcu da nije bilo žrtava. Snežana Matić imala je 26 godina. Završila višu medicinsku školu, smer za laborante. Dobila je posao u banji Guber. Nije radila ni pola godine... Gordana je diplomirala u srednjoj građevinskoj školi. Nadala se stalnom zaposlenju. Radivoje je više od dvije decenije radio u rudniku "Sase". U rudniku je i penzionisan, još pre početka sukoba u BiH.

- Ruka mu je stradala u rudniku, penzionisan je kao invalid rada .Tako nije ni mogao da bude vojni obveznik. Niko ga nije ni pozivao. Tako... Nikome nikada nismo ni zlo pomislili, a kamoli učinili. I, pitam se: zašto su mi pobili djecu i muža? I, pitam se: zašto sam ja ostala? Zašto, da nikog više nemam. Ni života nemam. Jer, ovo što čovjek živi, kao ja što živim, i nije život. To je da se vučeš kao prebijen. Želiš da umreš, a nazor ne možeš. Ne znam da li je teža noć ili je teže jutro - pita se Slavka Matić.  Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi, mili moji. Kako bi bilo? I stalno mi je pred očima to što sam zatekla. Snježana je, jasno mi je, pogođena kad i Gordana, na vratima kuće. Pa se vukla do kupatila. Tu su je stigli i pucali joj u glavu. Zašto, pitam se - ispričala je Slavka Matić za medije. Slavka je o zločinu u Bjelovcu svedočila i pred Haškim tribunalom ali za počinjene zločine niko nije procesuiran.  Njeni najmiliji su ubijeni u svojoj kući, kao nenaoružani civili. 

U napadu na Bjelovac teško je ranjena domaćica Milena Jovanović, dok su njena ćerka Radenka (18) i svekrva Zlata Jovanović (87) tom prilikom ubijene. Obe su pre ubistva mučene i zlostavljane. U intervjuu za Večernje Novosti, Milena Jovanović je ispričala detalje stravičnog zločina u Bjelovcu.

 "U noći prije nego što ćemo se zauvijek rastati, dugo smo sedjele. Čekala sam supruga Milisava i sina Radivoja da sutradan uveče stignu iz Austrije, tamo su radili. Da su stigli dan ranije?! Eto, sudbina ih je poštedjela... A, Radenka spremila kolače, zavila sarmu, bila je vesela. Pre nekoliko dana položila vozački ispit. Otac i brat su željeli da je nagrade novim kolima. Ma, bila je dijete za primer. Završila školu na vrijeme, imala je snove, svoju mladost...Ja nisam željela da bježim bez Radenke. A ona me gura i viče  "Idi, majko, spasavaj se, ja ću Drinu lako da preplivam. Idi, ne muči me". Ona drži mene, ja nju. Grlimo se. Onda sam krenula nizbrdo.U podnožju, gotovo na obali reke, padali su ljudi u zbijegu. A tu, gdje su padali... odatle se vide njihove kuće. Meci su pogodili i mene. Jedan u glavu, drugi u rame, treći u nogu. Pala sam. Krilo puno krvi.

Oko mene sve što je bilo živo, u trenu je bilo mrtvo.  Pamtim posljednje riječi rođaka i komšija: "Sine, gotovo je sa mnom", "Roditelji moji, gdje ste, da li ste živi?", "Brate, možeš li ikako preživjeti... - ispričala je Milena Jovanović za Večernje novosti. 

Milena je nakon izvesnog vremena prevezana u lozničku bolnicu svesti.  - Ne znam koji je dan bio po redu od te moje nesreće - kaže Milena. - Medicinska sestra mi daje dvije injekcije. Kaže mi: "Izdrži, budi jaka". Ubrzo, na vratima vidim sina i supruga. Jauknem: "A gdje je Radenka?" Oni ćute. Ćute. Ja opet jauknem. I kao da sad, evo sad čujem: "Ubili su je i danas smo je sahranili". Uspijela sam da kažem: I svadbu ste joj obavili. Tada sam se izgubila. " Vojnici Armije BiH su brzo sustigli Radenku, mučili je, satima zlostavljali i na kraju ubili...njeno beživotno telo bilo je potpuno  neprepoznatljivo od zadobijenih rana.  

Toga dana je ubijena i Radenkina baka Zlata Jovanović, stara 87 godina. Starica je bila sama i nezaštićena u svojoj porodičnoj kući kada su vojnici Armije BiH upali u njen dom i okrutno je mučili i zlostavljali. Nakon tortura, starica je ubijena. Milena Jovanović je tom prilikom teško ranjena ali uspela da preživi napad. Najstarija žrtva napada na selo Bjelovac bila je starica Dostana Matić koja je imala 90 godina kada je nakon mučenja zverski ubijena u svojoj porodičnoj kući. U Bjelovcu je u samo jednom danu ubijeno 68 meštana. 

Gvozdenija Matić, koja je uspela da preživi napad na Sikirić (MZ Bjelovac) 14.12. 1992 ispričala je kako je skrivena gledala kako joj pripadnici "Armije BiH" ubijaju muža Desimira Matića (1928) i zaovu Božanu Ostojić (1942). Strašnu sudbinu doživela je i Živana Filipović:

- U selu su zatekli civile i ubili koga su stigli, a selo su opljačkali i zapalili i ono još nije obnovljeno. Već 20 godina  a za zločine nad Srbima i našom djecom niko ne odgovara. Hoće li iko odgovarati za ubistvo moje maloljetne kćerke i ostalih civila iz Loznice i drugih sela ovog kraja koje su muslimani poubijali na razne načine. - Kome je i šta mogla da skrivi moja sedamnaestogodišnja kćerka Verica, koju su Naser Orić i njegovi vojnici ubili na našem kućnom pragu, a poslije toga opljačkali i zapalili naš dom", ispričala je Živana Filipović, pre tri godine za medije. Ona je u ratu izgubila ćerku, muža, brata, petoricu sestrića i veliki broj rođaka. Kaže da zna neke Bošnjake koji su se vratili u bratunačku opštinu, a učestvovali su u ubistvima srpskih civila, ali se vode kao nestali prilikom pada Srebrenice.

- Stavljajući ih na spisak nestalih, muslimanke vlasti hoće da ih zaštite od odgovornosti za zločine koje su činili, tvrdi Živana.

Stari i teško pokretni penzioner Miloš Petrović (73) zaklan je sa svoja dva unuka Mirkom (20) i Slobodanom (15). Svi su prethodno mučeni pa streljani. Orićevi vojnici su upali u dom porodice Ilić i tom prilikom zarobili penzionere, supružnike Živojina (65) i Radojku Ilić (57) koje su zlostavljali i strahovito mučili da bi ih nakon višesatnih tortura, oboje preklali. Dve kuće pored, muslimani su masakrirali civile Obreniju (63) i Ljubisava Nedeljkovića (67) koji su takođe prethodno mučeni. Uz povike "Allahu ekber", orićevi koljači su upali u kuću Obrenije Rankić, opljačkali je a potom zapalili. Žena je pronađena masakrirana sa brojnim ubodnim ranama i tragovima mučenja. Imala je 58 godina. Sličnu sudbinu su doživeli i penzioneri Dušan Prodanović (63) i  Novak Vuksić (62) koji su streljani kao civili na pragu porodične kuće. Civil Zlatan Simić (31) preklan je zajedno sa svojom majkom Grozdanom, penzionerkom od 62 godine. Pronađeni su u dvorištu svoje kuće a patolozi su konstatovali da je bilo mučenja i zlostavljanja. Zlatan Bogičević, dečak od nepunih 17 godina, svirepo je ubijen u napadu muslimanskih ekstremista. Imao je brojne povrede po ekstremitetima, a lice je bilo neprepoznatljivo od tortura i povreda koje su mu naneli agresori. U svom selu okrutno su ubijena i braća Mirko (20) i Čedo Miladinović (14), izuzetno kulturni dečaci i uzorni đaci. Od oružja su imali samo školske sveske i olovke. Ipak, njihova nacionalna pripadnost je zasmetala njihovim dojučerašnjim komšijama Bošnjacima. U smrt je kobnog dana otišla i njihova komšinica Vida Lukić (66), a muslimanski zlikovci nisu poštedeli ni starog i bolesnog Radovana Tanasića (70). Svi su pobijeni na kućnom pragu. Domaćica Krstina Lukić (44) je uspela da preživi Orićev masakr na Vidovdan 1992. o čemu je svedočila i prepričavala komšijama kako je sve izgledalo. Međutim, tog 14. decembra sustigla ju je zla sudbina. Zarobljena je i zverski mučena od strane muslimanskih ekstremista nakon čega je ubijena. Penzionerka Đuka Simić (63) je ubijena rafalnom paljbom iz automatskog oružja pred svojom porodičnom kućom, a Radojku Vučetić i Danicu Stojanović su orićevi zlikovci pokosili mecima dok su se vraćale sa jedne sahrane. Među žrtvama terora su bili i starac Miloš Jovanović (66) i domaćica Milja Prodanović. U prvom napadu orićevih snaga na Bjelovac i Lozničku Rijeku ubijeno je jedanaest civila, među kojima i supružnici Jovana (50) i Srećko Milanović (49), inače invalid kao i Jelena Stojanović, majka petoro dece. 

LOGORI I SILOVANJA

Brano Vučetić je tog  14. decembra 1992. ostao bez čitave porodice. Pripadnici Armije BiH su mu  ubili majku Radojku (46), maloletnog  brata Milenka (16) i oca Radovana (49). Brano je tada imao samo 9 godina. Čuo je oca kako mu viče da beži iz kuće, kod komšinice Mire Filipović, koja je u kući imala još svoje dvoje dece. Sklonila ih je na tavan. Ubrzo su svi pohvatani, a Brano je ranjen od bombe koja je ubačena u sobu od strane bošnjačkih vojnika. I danas ima u glavi 20 gelera.

Kada su  bošnjački vojnici ušli u kuću počeli su da ih psuju i tuku pesnicama, nogama, kundacima, tukli su čak i djecu. Mirina deca Olja (2.5 godine) i Nemanja (8 meseci) su vrištala i zapomagala. Svi četvero su odvedeni u prvo u komšijsko selo Poloznik, gde su većinom živeli Bošnjaci. Tamo u Polozniku je video i prepoznao neke komšije Bošnjake. Odvedeni su u logor u Srebrenici gdje su dva mjeseca mučeni i zlostavljani. Starica Dostana Filipović je tog dana ostala bez sina Dragana i supruga Steve a ona je zarobljena i odvedena u srebrenički logor. Tamo su je tukli, šamarali, zlostavljali, stavljali joj nož pod grlo...zarobljene žene i devojke su danonoćno mučene i zlostavljane u srebreničkim logorima (zgrada opštinskog suda, stanica milicije).

Prema podacima iz knjige "Naša ispovijest" najmanje četiri žene su silovane prilikom napada Orićevih snaga na Bjelovac. Dve devojke su zlostavljane pa ubijene u porodičnoj kući, dok je treća  pronađena na travnatoj površini, nedaleko od svoje porodične kuće gotovo potpuno neprepoznatljiva od zadobijenih povreda i tortura. 

Za stravičan masakr u Bjelovcu, koji ima i mnoge elemente genocida, do danas niko nije procesuiran niti osuđen. Za brutalna ubistva, silovanja, mučenja i zlostavljanja niko od pripadnika tzv. Armije BiH i njihovih nadređenih nije odgovarao. Oni se i danas šetaju Bosnom i Hercegovinom kao slobodni građani, uživaju sva prava, putuju, rade a neretko i provociraju porodice žrtava.

Zašto Sud BiH ignoriše srpske žrtve?

Zašto se silovateljima, decoubicama i osvedočenim zločincima dozvoljava da slobodno šetaju?

Da li se ovakvim neodgovornim postupanjem šalje poruka da je dozvoljeno ubijati srpsku decu, starce i devojke jer svakako niko neće biti procesuiran?! - pitaju se porodice žrtava ali i svi savesni građani Bosne i Hercegovine koji se ne osećaju nimalo bezbedno niti sigurno dok ovakvi ratni zločinci slobodno šetaju ulicama. Jako je važno za sve građane Republike Srpske utvrditi ko u državnim institucijama zataškava i onemogućava podizanje optužnice protiv počinilaca i naredbodavaca ovog jezivog masakra?! Zato je neophodno sprovesti nezavisnu istragu i ispitati zašto se svedočenja Srba i brojni dokazi ignorišu i ko to zabranjuje da se procesuiraju bošnjački komandanti i počinioci zločina u Bjelovcu?

Kako je moguće da se Srbi privode, hapse i osuđuju na enormno visoke kazne, neretko i zbog znatno manjih zločina a da se silovanja srpskih žena i masakriranja srpske dece i starih kvalifikuju kao "legitimni cilj" ? To nijedno zdravo i normalno društvo ne radi i zato je važno utvrditi ko stoji iza zločinaca i ko ih štiti!

Izvor: Milivoje Ivanišević - Hronika srpskog groblja
                
          Republički centar za istraživanje rata i ratnih zločina "Naša Ispovijest"