TRAGEDIJA SRPSKE PORODICE IZ VITEZA: DRAGANA (40) ZAROBILI I UBILI U KRIŽANČEVOM SELU, SIN RADENKO SVIREPO UMOREN!

Dragan Zamboni, Srbin po nacionalnosti, rođen je 28.07.1953. u Vitezu gde je živeo zajedno sa suprugom Slobodankom i dva sina. Ovi skromni i pošteni ljudi, našli su se u nezavidnoj i veoma teškoj situaciji kada je aprila 1992. buknuo rat u ovom kraju. 

Prilično loš položaj srpskog stanovništva dodatno je pogoršavala činjenica da su Srbi predstavljali značajnu manjinu u ovom gradiću. Bošnjaci započinju talas masovnog nasilja nad srpskim civilima, presreću ljude po ulici, tuku ih, maltretiraju, zlostavljaju - miniraju se kuće, lokali i društveni objekti u vlasništvu Srba. Te nesrećne 1992. i pravoslavne crkve i groblja širom Lašvanske doline bivaju oskrnavljeni, demolirani i uništeni. 

Prva žrtva rata je bio civil Stojan Jelić kojeg su sredinom aprila 1992. u Tolovićima zverski ubili pripadnici muslimanske vojske iz susednog sela Preočići. Većina Srba tada biva brutalno proterana sa svojih ognjišta. Njihove kuće se pale i ruše, a imovina pljačka...

Porodica Zamboni ostala je u Vitezu i kad se zaratilo, a njima su se ubrzo pridružili i Draganova tašta Anđa i šurak Jadranko koji su proterani iz srpskog sela Suvi Do. Dragan je zarobljen od strane muslimanskih vojnika 22.12.1993. prilikom napada na Križančevo Selo a nakon strahovitih patnji i muka, zverski je ubijen. 

Supruga i sinovi su se nedeljama nadali da je Dragan živ i da se nalazi u zarobljeništvu. Očekivali su njegov povratak. Međutim, 01.02.1994. Crveni Krst je dovezao leševe žrtava a među njima je bio i Dragan. Draganu su kao drugim žrtvama konstatovane stravične povrede sa vidnim tragovima mučenja i zlostavljanja. Baš kao i sve žrtve tog kobnog dana, Dragan je preživeo užasne torture o čemu svedoče i obdukcioni nalazi. Slobodanka je pričala kako su žrtvama u Križančevom selu lomljene ruke i noge, odsecani delovi tela..porodice su padale u nesvest prilikom identifikacije a čak i lekarima i patolozima nije bilo dobro prilikom primopredaje leševa.

Tu nevolji nije bio kraj jer je Slobodanki ubrzo, kroz par meseci svirepo ubijen i sin Radenko, od nepunih 19 godina. Nesrećna žena je pomoću Crvenog Krsta uspela da izbegne u Kiseljak, oazu mira, a posebno je boli činjenica što za smrt njenog supruga i sina niko do danas nije odgovarao! 

Tog 22. decembra 1993. pripadnici muslimanske "Armije BiH" izvršili su napad na većinsko hrvatsko selo Križančevo Selo i tom prilikom poubijali sve što su stigli. Nijedna žrtva nije imala laku smrt. Na kućnom pragu masakrirana je domaćica Kata Alilović, stara 53 godine. Nedužna žena je samo želela ostati u svojoj kući, na svom ognjištu, u svome selu i tamo dočekati najlepši hrišćanski praznik. Identičnu sudbinu doživela je i domaćica Magdalena Pranjković, koja je u trenutku ubistva imala 49 godina. Nije želela napustiti svoju kuću zbog čega je svirepo ubijena hladnim oružjem. 

O stravičnim događajima u Križančevu Selu godine svedoci u svojim iskazima kažu da se užas nije mogao opisati. Vojnici "Armije BiH", a posebno mudžahedini, izgledali su kao gorile koje ubijaju sve na što naiđu, pa su uništavali i životinje. "Nisam vidjela kada su ubili Matildu (Franje) Pranjković rođ. 1943., to sam tek poslije doznala od svojih mještana koji su se izvukli, i da je ubijena Kata Alilović, starija žena, koja je ubijena ispred svoje kuće. I Franjo Križanac, civil, r. 1930., ubijen je ispred svoje kuće. Ubili su i Dragicu (Drage) Grabovac, s Rijeke, općina Vitez...", izjavila je jedna preživela meštanka.

Na spomeniku podignutom u Križančevom Selu uklesana su i imena Dragice Grabovac koju su ekstremisti ubili prilikom bekstva, nedaleko od sela Rijeke, zatim starog i teško pokretnog Franje Križanca (65) koji je mučen i ubijen u svojoj porodičnoj kući, te civila Ante Grabovca (35), Nedeljka Grabovca, Gordane Šafradin (28), koju je usmrtila muslimanska granata i Ivanke Plavčić (21) koju su ekstremisti ubili u izbeglištvu. Na spomeniku tuge u Križančevom Selu uklesana su i imena oca i sina: Andrije Štrbca (47) i njegovog sina Ivice koji je imao samo 13 godina kada je ubijen. Ove žrtve nikada nisu bile zanimljive ni velikim moćnicima, ali ni domaćim nevladinim organizacijama i tzv. zagovaračima demokratskih vrednosti. Neko je odlučio da ove žrtve manje vrede od onih u Ahmićima ali i toj diskriminaciji mora napokon doći kraj jer svaka žrtva, naročito ona civilna, mora biti jednako tretirana i treba uživati jednako poštovanje.

Na području Viteza tokom muslimanske agresije je ubijeno 670 Srba i Hrvata, među kojima i veliki broj dece. Srbi su veliko stradanje doživeli i početkom januara 1994. kada su ekstremisti napali Buhine Kuće.