Ovo je priča o herojstvu jednog čoveka, o njegovoj humanosti, poštenju i čestitosti. Ovo je priča o čoveku koji je oduvek svima pomagao a nikada ništa nije tražio zauzvrat, o čoveku koji je i u najtežim danima rata uprkos ličnoj tragediji bio spreman da pomogne, spasi, zaštiti.
Milan Pantić, skromni i dobronamerni čovek iz Šetića kod Zvornika, doživeo je veliku porodičnu tragediju za vreme rata, ali je svojim humanim delima ipak zadužio brojne generacije! Mnogi mlađi naraštaji mogli bi od ove ljudske veličine mnogo toga naučiti. Prvenstveno bi mogli naučiti šta znači biti ČOVEK.
Milan je pre rata bio zaposlen kao milicioner u gradu, a porodica Pantić je naširoko poznata po gostoprimstvu i poštenju. Oduvek su pomagali svima i pre rata, ali i kasnije, te ne treba čuditi što su Pantići veoma poštovani od svojih sugrađana. Vrata njihovog doma oduvek su svima bila široko otvorena.
Ako je neko iskusio sve užase rata onda je to sigurno Milan, čiju su majku Desanku i još nekoliko najbližih rođaka ubili muslimanski vojnici u jednom od mnogobrojnih pohoda na srpska sela oko Zvornika. Ipak, ni tolika tragedija nije uspela da iz njega izbriše sve ono po čemu je bio i ostao prepoznatljiv - dobrotu i ljudskost.
Reč je o izuzetno skromnom i velikodušnom čoveku, čoveku velikog srca. Milan je tokom 1992. godine radio je u Centru javne bezbednosti u Zvorniku. Njegova žena je živela u Pantićima, pa ju je on povremeno posećivao.
Od ratnih užasa spasio je dečaka romske nacionalnosti Ziju koji je tada imao samo devet godina. Na svedočenju u Beogradu, Milan je ispričao kako je u noći 11. jula 1992. začuo detonacije i pucnjavu ali nije znao odakle dolaze. Sledećeg jutra Milan je otišao da obiđe svoju kuću koja se nalazila na brdu a kroz nekoliko sati se vratio u Pantiće. Tu je zatekao dete romske nacionalnosti svo u krvi. Na detetovom džemperčiću je vidio zgrušanu krv a dečak mu je ispričao kako je sin Ismeta iz Skočića, da mu je porodica ubijena, te da je samo on preživeo.
Human i velikodušan, Milan je odmah odlučio da odvede dete do Komande bataljona u Petkovcima, koja se nalazila tri kilometra od Pantića. Najpre su mu on, njegov rođak i rođakova supruga pružili prvu pomoć. Ni trenutka se Milan nije premišljao šta će učiniti, već je odmah pokušao da pomogne dečaku. Dečaku su nahranili, okupali i pospremili pre nego što su ga poveli u komandu. Milan je razgovarao sa komandantom bataljona apelujući da se dečaku pod hitno pomogne.
- Ja sam predložio mojima "hajde ljudi da odvedemo dijete, umreće nam na naše oči..vidio sam da je obarao glavu na ramena, da li mu se dremalo, da li je iskrvarilo..Tako smo ja i Vlastimir Pantić uzeli djete i krenuli u Petkovce. Tu sam sve ispričao komandantu bataljona šta se dogodilo. Rekao sam preduzmite šta možete da pomognete djetetu, tu je bila ambulanta, dve tri mlade djevojke su radile i korektno i fer su ga prihvatile.
Ljudi su govorili da je prava sreća što je dečak tog dana naleteo upravo na ove dobre i skromne ljude koji su ga oberučke primili. Naime, samo par dana ranije, bošnjačke snage su u obližnjem zvorničkom selu Rožanj na svirep način ubile nekoliko srpskih dečaka i mladića te je narod tamo bio veoma revoltiran, gnevan i besan.
Vozaču saniteta odmah je rečeno da dečaka odveze u bolnicu. Prilikom previjanja u ambulanti, dečak je plakao i nije hteo da se odvoji od Milana. Dečak je vrištao jer nije hteo da bude odvojen od njega, tako da je vozač saniteta prevezao i dečaka i Milana do bolnice u Zvorniku, gdje je dijete primljeno u hitnoj službi.
- Otišao sam u bolnicu i tamo ga je medicinsko osoblje fino prihvatilo. I trebao sam da idem ali mi je malo sklopio ruke oko vrata i rekao "Vodi me čiko svojoj kući, nemoj me ostavljati ovdje. Tu u bolnici je mali ostao i tokom cijelog vremena rata, na Pedijatrijskom odelenju u Zvorniku, gdje sam ga posjećivao dva tri puta, čak sam ga i viđao. Mali je izlazio, imao je savršen tretman u Zvorničkoj bolnici, izlazio je..tu u blizini je bila jedna livadica, igrao se sa djecom, naveče je išao u bolnicu na spavanje normalno, niko ga nije uznemiravao.
Nažalost, u jednom od mnogobrojnih napada bošnjačkih snaga na zvornička sela 1992. stradali su i Šetići. Tada je ubijeno petnaest civila srpske nacionalnosti, među kojima devet žena. Sve žrtve su bile starije dobi a među ubijenima je bila i milanova majka Desanka Pantić (62) kao i još nekoliko milanovih bliskih rođaka.
- I sve je to bilo, dalje ja nisam znao..Okolnosti su bile takve, rat je, svugdje se išlo da ja nisam znao šta je sa djetetom, dok 8. oktobra 1992. nisu pali moji Pantići..muslimanske snage su napale moje Pantiće, stradalo je mnogo civila, među njima i moja majka. Opština mi je dodjelila neki manji stančić u Zvorniku gdje sam smjestio ženu i djecu. I prošlo je dosta vremena, već se ušlo u zimu kada mi je dojavljeno da na pedijatrijskom odelenju u bolnici. ima djete romske nacionalnosti. Ja sam otišao gore, zamolio ono osoblje, sestre i doktorku da mi odgovore "Je li ima gore Ribić, mislim da se zvao Zijo?" i one kažu ima. Pozvale su ga i mali me je poznao odmah i to nakon nekoliko mjeseci. Mogu vam reći imao je poseban tretman na odeljenju od svih, od sve djece i bolesnika. Iskreno da vam kažem bilo mi je drago kada sam vidio da je to djete preživjelo.
Milan se kao pravoslavac uvek vodio moralnim načelima i principima a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. Baš kao što je i Milana učila i vaspitavala njegova majka Desanka, predobra i humana žena, tako je i on učio svoju decu da budu dobri i pošteni ljudi, da uvek pomognu svakome u nevolji i da ljude ne dele po veri i naciji, već po delima!
- U to vreme je nosio pušku svako, i pijan i lud i svakakav, nosio je oružje svako i šta da je to djete naišlo na nekog takvog? Ko zna kako bi završio? I Bogu hvala, meni je najveće zadovoljstvo da je to djete danas živo i smatram da sam u ono vrijeme učinio human gest, što sam dao svoj nekakav doprinos da to djete danas ostane živo. - rekao je Milan u svom iskazu sudiji u Beogradu poslavši na taj način svima nama veoma važnu poruku.
Коментари
Постави коментар