Nevladine organizacije iz Crne Gore koje bave zaštitom ljudskih prava pozivaju nadležne vlasti i organizacije da pod hitno procesuiraju počinioce ratnog zločina nad civilima srpske nacionalnosti u Čajniču, u Bosni i Hercegovini. Mladi iz Crne Gore, iz Cetinja, Podgorice, Pljevalja, Herceg Novog, Nikšića, Ulcinja i svih drugih krajeva poručuju kako ne žele da žive sa ratnim zločincima i kako oni za njih nisu heroji. Sa porukom kako saosećaju sa žrtvama svih naroda, saglasni su i mladi Srbi i Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati i Albaci. Mladi su poručili kako žele da žive u miru i grade demokratsko i prosperitetno društvo, te da je glavni preduslov za to procesuiranje ratnih zločinaca.
Podsećamo, bošnjački vojnici, meštani sela Bukovice i Pljevalja u Crnoj Gori ali i naoružani vojnici iz Goražda izvršili su 14.02.1993. napad na Čajniče prilikom čega su svirepo ubili i masakrirali 24 civila, među kojima je najviše bilo žena, staraca i dece. Najmlađa žrtva ovog masakra bio je Željko Mašić, dečak od trinaest godina, dok je nastarija žrtva bio Aleksa Tanasković, starac od 93 godine.
- Napad na sela dogodio se u ranim jutarnjim časovima sa teritorije Crne Gore, tačnije pljevaljske Bukovice. Snage bosansko-hercegovačkih muslimana, prethodno došle iz Goražda i tu se pojačale Bukovičanima, koji su im ujedno bili i vodiči, jer su dobro poznavali taj teren, pregrupisale se i krenule u opšti napad na sela, koja su bila nezaštićena, jer smo smatrali da nam ne preti opasnost sa crnogorske strane - kažu preživeli svedoci ovog masakra.
Predstavnici nevladinih organizacija Amnesty International i Inicijative mladih za ljudska prava pozvali su više puta Tužilastvo Crne Gore da pokrenu postupak protiv svojih državljana bošnjačke nacionalnosti iz Bukovice, Pljevlje i drugih mesta koji su učestvovali u ovom ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva. Jedanaestog marta 2008. godine NVO "Amnesti" podnela je krivičnu prijavu crnogorskom Vrhovnom državnom tužiocu i Upravi policije, zbog učešća crnogorskih državljana u ovom masakru, i zbog toga što je napad na sela čajničke opštine izveden sa teritorije Crne Gore.
Milorad Živković, načelnik policije u Čajniču, podneo je krivične prijave protiv 38 građana Crne Gore koji su učestvovali u masakru u Čajniču.
Protiv osmorice muslimana iz Pljevlja policija iz Čajniča podigla je krivične prijave 1993. zbog osnovane sumnje da su počinili ratni zločin nad civilnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini. Reč je o braći Džaferu i Samiru Bunguru, Džemu Bavčiću, Sejfu i Šefku Osmanagiću i Ešrefu Bunguru, Suadu i Jusufu Moćeviću. Osmorica Pljevljaka su osumnjičena da su 14. februara 1993. godine, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, naređivali napad na civilno stanovništvo i civilna naselja, vršili ubistva, neljudski postupali i protivzakonito odvodili ljude u koncentracione logore. Vlasti u Crnoj Gori nisu ni do danas uzele prijavu u razmatranje, niti su zločince priveli zakonu.
Građani Pljevlje i Crne Gore ističu kako nisu ni bezbedni ni sigurni dok se ratni zločinci slobodno šetaju. Zato porodice žrtava apeluju i zahtevaju od novog režima da odvoji politiku od sudstva i da sudovi napokon krenu da obavljaju svoj posao kako treba.
Najmlađa žrtva masakra bio je trinaestogodišnji Željko Mašić, koji je ubijen pa masakriran od strane agresora. Metak muslimanskog vojnika pogodio ga je u srce prekinuvši tako jedno detinjstvo na najsvirepiji način. Izdahnuo je na rukama teško ranjene majke Dane. - On nije uspio da rekne ni "Joj moja majko". Što je moj Željko bio kriv sa svojih trinaest, četrnaest godina? Što je pošao da se skloni? Jel to pravda? I krenuli da pucaju na nas, na žene i na djecu...
I kao da im nije bilo dovoljno što su ugasili dečiji život, muslimanski vojnici su se iživljavali nad Željkovim telom. Srpska vojska koja je odbila i oterala neprijatelja zatekla je stravičan prizor - unakažena tela srpskih civila. - Njega su masakrirali. Nisam ni znala, nego kasnije kada sam vidjela na snimku..niko to meni nije pričao jer sam bila u bolnici, i onda sam vidjela da je izmasakriran...eto ti, dijete od 14 godina - sa bolom i tugom ispričala je Dana Mašić traumatičnu ispovest.
Ivana Mašić imala je samo sedam godina kada je teško ranjena u napadu bošnjačkih vojnih jedinica.
- Pošli smo na Trojan, kod šumskih baraka tu mi je bio deda Božo Dačević, od moje majke otac, i on kako je krenuo prema nama tako je ispred mene ubijen, ja sam tad bila ranjena u obe noge..majka je plakala i tako..Videla sam kad je poginula i baka Stanija. - U bolnici sam bila dva ipo mjeseca, tu su me tri puta operisali i posle sam mesec ipo bila u zgradi ZOIL-a u Goraždu. U goraždanskoj ratnoj bolnici bila sam na lečenju do 29. aprila 1993. godine. Za svo to vreme majka Polka je sedela dan i noć pored mog kreveta. Nakon bolnice prebačene smo u zatvor u ZOIL-u, odakle smo razmenjene 14. juna 1993. godine. Majka je zbog posledica zlostavljanja i mučenja umrla nakon godinu dana. Mi smo svi tu bili žene i djeca, tu nije bilo nikakvog muškarca, niti vojnika..mislim, mogli su da nas puste da prođemo i da nas ne diraju uopšte..vidjeli su me da stojim sa majkom i pucali su u mene, u dijete od 7 godina..Pred mojim očima devojčice od sedam godina, Alijini zločinci su mi ubili obe babe, očevu i majkinu, dedu i strica. Mama je među zločincima prepoznala komšije Bungure, Muslimane iz Bukovice. Užasne su to slike masakra i stradanja moje familije. Ne radim nigdje, imam troje djece a nismo ni u našoj državi nikakva prava ostvarili - ispričala je pre dve godine medijima ova hrabra žena.
Коментари
Постави коментар