Nada Šobot, nastavnica geografije iz Tuzle, je među prvim žrtvama rata u ovom gradu. Bila je prosvetna radnica, žena velikog srca koja se prema svojim đacima uvek ponašala na najbolji mogući način - majčinski, brižljivo i osećajno. Ostala je upamćena kao sjajan predavač ali i izuzetan pedagog. Učenici je pamte kao omiljenu profesorku u školi, veselu, nasmejanu ali i pravičnu. Nesebično se trudila da svoje znanje prenese na mlađe generacije, uvek smišljajući nove načine kako da đacima približi i olakša gradivo. Najviše od svega trudila se da od svojih đaka stvori obrazovane ali i poštene, dobre i časne ljude. Učila ih je vaspitanju, kako se ponašaju i poštuju jedni druge..jednom rečju, pripremala ih je za život.
Kao razredni starešina Nada je svakom svom đaku posvećivala jednaku, maksimalnu pažnju. Bila je otvorena i za sve probleme i dileme svojih učenika - strpljiva, dobrodušna i uvek spremna da uputi lepu reč. Baš zato su je i mnogi đaci voleli. U komentarima po brojnim tuzlanskim grupama može se videti kako je svim učenicima ali i radnim kolegama ostala u isključivo lepom i pozitivnom sećanju...uspomene sa ekskurzija, izleta i zajedničkih putovanja i danas žive u srcima mnogih Tuzlaka, što onih prognanih što onih koji su ostali.
Nada nikada nije delila niti razdvajala decu po tome koje su verske i nacionalne pripadnosti. Prema svima se ponašala jednako i korektno, a u tom duhu je učila i svoje učenike - da poštuju sve vere i nacije i da ljude procenjuju prvenstveno po tome kakav je ko čovek. Nada se nesebično trudila da nauči svoje učenike moralnim i ljudskim, humanim principima.
U tome je u velikoj meri i uspela, bar donekle...
Nada Šobot, ubijena je 15. maja 1992. na dan kada su bošnjačke snage na svirep način ubile 59 civila i nenaoružanih vojnika JNA - regularne vojske tadašnje zajedničke države. Napad na Tuzlansku kolonu počinili su naoružani lokalni Bošnjaci, svrstani u oružane formacije Patriotska liga, Teritorijalna odbrana i Zelene beretke. Oni su kukavički napali kolonu vozila JNA koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad. Kolonu je sačinjavalo oko 200 motornih, pretežno teretnih, vozila i oko 6oo pripadnika JNA: rezervista, vojnih starešina i regruta ali i civila - izbeglica iz Hrvatske i Tuzle koji su u kasarni pronašli privremeni smeštaj.
Prema odredbama Rezoluciji SB UN i u dogovoru predstavnika SRJ i BiH pripadnici JNA trebalo je da ovu republiku napuste do 19. maja 1992. Predstavnici JNA su se disciplinovano držali postavljenih rokova i dogovorenih uslova za napuštanje kasarni i grada.
Napad na Brčanskoj malti bio je prethodno dobro isplaniran i pripremljen sa jedinim ciljem da se onemogući mirna evakuacija i da se ubije što više Srba pripadnika JNA i civila. Organizatori i predvodnici ove bošnjačke akcije nisu se osvrtali ni poštovali blagovremeno postignute dogovore i utvrđene rokove. Tela mnogih pokojnika su spaljena, a neka tajno pokopana verovatno negde na zelenim površinama grada. Iako su neki pojedinci pokušali krivicu da svale na žrtve - pobijene vojnike i civile, svi svedoci masakra, uključujući čak i mnoge muslimanske vojnike, svedočili su da pripadnici JNA nisu nijednom otvorili vatru na bilo koga, niti su uopšte u tom trenutku imali oružje kod sebe.
Prosečna starost ubijenih bila je 23 godine.
U tom napadu, uz neprestanu pucanju na nenaoružane, goloruke mladiće poginula je i Nada Šobot. Ubijena je dok je radila u svojoj bašti u neposrednoj blizini benzinske pumpe u Slavinovićima. Pokošena je metkom od strane muslimanskih vojnika. Njen bratanac objavio je na društvenoj mreži fejsbuk kako se izvesni tuzlanski musliman hvalio kako je snajperom "ubio dva vojnika i četnikušu". Pod tih uvredljivim terminom zlikovac je mislio na Nadu, ženu velikog srca.
"15.05.1992. u zločinačkom napadu balija na kolonu JNA koja se mirno izlačila iz Tuzle, ubijen je veliki broj(nikad precizno utvrđen)vojnika i moja tetka Nada Šobot, nastavnica iz Tuzle. Paradoks je taj što tetka nikada niti jednom rečju nije isticala svoje poreklo i sve svoje učenike gledala kao svoju decu, ali neki to nisu tako gledali i tačno su znali ko je ko. Mučenicima rajska naselja, a zločince će stići kazna, ako ne na ovom, onda bar na onom svetu! " - napisao je bratanac ove poštene i časne Tuzlanke, na svom profilu i sam ponosan na svoje poreklo i svoje najbliže.
Ono što možda i najtragičnije u svemu jeste činjenica da Tuzlanski Bošnjaci ovaj tragični datum zapravo proslavljaju i uz vatromet i feštu obeležavaju nekakvu odbranu. I dok sav civilizovan i kulturan svet 15. maja odaje počast ubijenim civilima i žrtvama, njihovi sugrađani proslavljaju taj zločin nazivajući ga nekakvim danom "oslobođenja". Prema podacima Instituta za istraživanje rata i srpskih stradanja u XX veku, na području Tuzle je ubijeno 225 lica srpske nacionalnosti, među kojima su 102-oje bili civili, neki čak i prisilno mobilisani u muslimansku vojsku. Najmlađa registrovana žrtva je bila šestogodišnja devojčica Maja Baturan, koja je ubijena sa roditeljima. Najstarija žrtva je bila Ljuba Marković, starica od 92 godine. Već tada su formirani logori i zatvori gde su zatočeni srpski civili i zarobljeni. Tu su vršena silovanja i zlostavljanja srpskih žena i devojčica, monstrozna mučenja i ubistva.
Bošnjački "heroji i junaci" oslobodili su Tuzlu jedino nenaoružanih mladića, od starih i nepokretnih, od dece i civila!
Samo nezdrav um može proslavljati dan kada su ljudi mučki pobijeni, streljani i živi zapaljeni. Pripadnici bošnjačkih snaga u Tuzli i okolini oslobođali majke od svoje dece, decu od roditelja, unuke od svojih baka i deka, braću od sestara, sestre od braće, grad od pravoslavnih crkvi, biblioteka, kulturnih i istorijskih spomenika. Oslobodili su grad od ljudi! Oslobodili su grad od dece i omladine koji bi danas bili uspešni, poslovni i obrazovani ljudi i kojima bi se dičio ne samo Tuzla, već možda i čitava Bosna i Hercegovina.
Oslodili su grad od Ilinke Novaković, 85-ogodišnje dementne starice koju su strahovito zlostavljali u logoru pa ubili, oslobodili su od trudnice Božice Jović mučki ubijene u napadu na srpska sela, od starine Radovana Petrovića, od domaćice Netke Lukić..oslobodili su grad od istaknutog doktora Radomira Baturana, njegove supruge Snežane, od njihove šestogodišnje ćerke Maje...od dečaka Radana Mijatovića, od Julijane Jović (masakrirane u stanu), od Rose Mitrović, Mirka i njegove majke Petre Vasić, od Nade Šobot i od stotine drugih građana ubijenih zbog "pogrešne" nacionalnosti.
Tužno je što mnogi Nadini učenici danas datum njene smrti proslavljaju kao dan oslobođenja. Brzo su zaboravili životne lekcije koje ih je učila. Brzo su moralne principe zamenili nacionalističkom ideologijom i pogrešnom politikom. Nije ih Nada tome učila, to je sigurno...
Коментари
Постави коментар