ZAVIDOVIĆI: GODIŠNJICA NEKAŽNJENOG ZLOČINA NAD SRPSKIM CIVILIMA - GDE JE PRAVDA?

 

Tokom građanskog rata u BiH (1992-1995) na području opštine Zavidovići ubijeno je, stradalo i nestalo 1070 građana srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena, staraca i dece. Ovo mesto je ostalo upamćeno kao veliko stratište srpskog naroda gde su počinjeni užasni zločini nad civilnim stanovništvom. Tokom ratnog perioda pripadnici muslimanske tzv. Armije BiH kao i mudžahedini i dobrovoljci iz arapskih zemalja,  počinili su niz ratnih zločina od ubistava, mučenja, silovanja, zatvaranja, progona srpskog stanovništva pa sve do uništavanja verskih i kulturnih objekata. Najmlađa registrovana žrtva je bila trogodišnja devojčica koja je ubijena u jesen 1994. dok je najstariji bio Ljubo Cetić, penzioner od 85 godina koji je nestao tokom nasilnog progona srpskog stanovništva u junu 1994. Pretpostavlja se da je zarobljen i ubijen od strane muslimanske vojske.

Na području opštine Zavidovići postojalo je 12 logora gde su zatvarani, mučeni i ubijani zarobljenici i srpski civili, oba pola i svih uzrasta. Na desetine žena je preživelo seksualno i fizičko zlostavljanje, što po logorima, što u svojim kućama. Mnoge su bile i žrtve višestrukog silovanja a pripadnici tzv. Armije BIH nisu obraćali mnogo pažnje na uzrast, te su među žrtvama bile i mlade devojke ali i starice. Na suđenju ratnom zločincu Rasimu Deliću u Hagu, optužnica je obuhvatila i zločine silovanja. Tri žene, (S. R.), (B.S.) i (M.J.) zarobljene su tokom napada na Vozuću i 11. septembra 1995. odvedene u logor Kamenica. Ove žene, koje su držane odvojeno od muških zarobljenika, muslimanski vojnici su  danonoćno tukli i šutirali, udarali metalnim polugama i kundacima od pušaka i podvrgavali seksualnom zlostavljanju, uključujući silovanje.

Dotične tri žene boravile su u logoru Kamenica dve noći, a zatim su prebačene u Zenicu, gde su držane do 15. novembra 1995., kada su puštene na slobodu". 

Јedan od veoma strašnih događaja zbio se 27. i 28. maja 1993. godine kada su muslimanski ekstremisti u čijim redovima je bilo i mudžahedina izvršili diverzantski upad u srpsko selo Orašje. Tom prilikom počinili su užasan masakr nad nemoćnim civilima a događaj je opisan i u knjizi "Bitka za Vozuću" autora Nenada M. Cvjetkovića a priložena je čak i fotografija ubijene žene sa lica mesta. 

Prenosimo podatak u celosti:

"Odmah na početku, 27. maja, jedna izviđačko-diverzantska grupa prošla je kroz srpsku odbranu u rejonu Carine, i likvidirala Ljubana (Luke) Pašalića (1937) i Miloša (Ilije) Dostanića (1936) sa Lipe. Oba su bili terenski građevinski radnici. Potom su se niz Plavušnicu sputili ka vodi Vozućici, ostavili prijeteće poruke na manastirskom zidu, i sutradan naveče u selu Jelčići opljačkali i zapalili nekoliko stambenih objekata, a u kući broj 180 zaklali domaćicu Ranku (Miloša) Pavlović (1928), i na Orašju takođe zaklali Koviljku Pašalić (rođena Ristić, 1936), suprugu Nestorovu, inače kćerku solunskog dobrovoljca Petra Ristića iz Gostovića. Rankin suprug, penzioner Gosto Pavlović je zarobljen, odveden u Tuzlu i živ razmijenjen nakon dvadesetak dana ispitivanja i mučenja. - navodi se u knjizi "Bitka za Vozuću". 

Za zločin još uvek niko nije odgovarao! Srpske žrtve se sistemski prećutkuju i zataškavaju a pravosuđe ne želi da procesuira zločince iz reda bošnjačkog naroda.

Unuka ubijene Koviljke Pašalić, tada srednjoškolka iz Čikaga Katarina Ristić (17) prošle godine je postala preko noći heroj u Srbiji ali i u čitavom regionu! Ova hrabra devojčica uspela je zahvaljujući istrajnosti i upornosti da promeni udžbenik iz savremene istorije za srednje škole u Školskom distriktu Park Ridž grada Čikaga, u američkoj državi Ilinois! Porodica Ristić razbila je velikobošnjačku propagandu i  laži koje je Alijino Sarajevo poslalo u svet sa namerom da zataška vlastite zločine džihadista i mudžahedina.

Zahvaljujući Kaći i njenom ocu Ranku, u tamošnjim knjigama više ne stoji da je "Srbija devedesetih izvršila agresiju na BiH i ubila 200.000 muslimana". Izbačene su lekcije u kojima piše da je predsednik Slobodan Milošević odgovoran za genocid u Bosni, a termin "genocid u Bosni" zamenjen je rečju atrocity (ekstremno surov, nasilan akt)...

Školski odbor distrikta "promenio je istoriju" posle žalbe porodice Ristić na program i nakon davanja stručnog mišljenja profesora Tomasa Mokaitisa sa Univerziteta "De Pol", koji je, inače, devedesetih bio agresivno antisrpski orijentisan. Ristići su inače u Ameriku, kao izbeglice, stigli 1996. godine.

Katarina je tada za "Novosti", objasnila:

- Imala sam 15 godina kada sam dobila zadatak da napišem seminarski rad na temu "Genocid nad Bošnjacima devedesetih". O ratu sam znala ono što mi je otac ispričao: da smo u Ameriku došli jer su nam u Bosni popalili sve, a baka Koviljka je na Vozući silovana i ubijena 1993. Zamislite kako mi je bilo kada sam videla literaturu prema kojoj treba da pišem rad! Tada sam opet pitala oca.

Otac Ranko naveo je kako je bio preneražen kada je video "buklet" o bosanskom genocidu prema kom njegova kćer i njene drugarice Karmen, Lindsi, Arili i Elison treba da naprave radove. Na zelenoj naslovnoj strani odštampana je kompozicija - srpski velikani, od Svetog Save, preko Nikole Tesle, Jovana Dučića, Novaka Đokovića, Vlade Divca... i strelica koja od njih "vodi" do masovnih grobnica Srebrenice.

- Kaća je, naravno, napisala svoj rad iz drugih izvora i ocenjena je najvišom ocenom - seća se Ranko.

Katarina i njen otac Ranko, poreklom iz Zavidovića, u Americi su, tako, uradili posao za koji i najmoćnije lobističke grupe u SAD tvrde da je nemoguć. Promenili su antisrpski narativ u zemlji u kojoj je on osmišljen i učinili da bar u njihovom okrugu istina o krvavim devedesetim u BiH ne bude lažna i jednostrana.

Kada je bitka dobijena, Ranko je uspostavio kontakt sa portalom "Srbijan tajms":  Dogovorili smo se da obavestimo sve naše eparhije i sva udruženja Srba u SAD o putu kako se lažna istorija može promeniti - priča Ranko. - Sistem u Americi omogućava svakoj zajednici da utiče na školstvo i da nema nikavih problema da istina nadjača propagandne laži. To je veliki posao i moramo mi Srbi koji živimo u SAD da ga uradimo, svako u svom američkom "dvorištu". - rekao je tada Ranko.