VIŠEGRAD - Avgust je 1992. godine. Leto u svom punom jeku. Temperature previsoke, svuda pustoš, nigde žive duše. Zemlja od vreline samo što ne izgori. Čuju se samo rafali, odjekuje po koja granata a naroda nigde. Mnogi su izbegli i proterani, a manji broj ostao je u svojim kućama. Rat koji već pet meseci neprestano tinja postao je deo svakodnevice. U daljini gore srpska sela. I to ne od požara, već su zapaljena od komšija muslimana koji su samo do pre rata tu bili česti i rado viđeni gosti. Međutim, zlikovac Alija i njegova propaganda iz Sarajeva, brzo su im pomutili um, nateravši ih da pucaju u svoje komšije. Ubeđivali su ih da će tako stvoriti svoju islamsku državu. Bez Srba, razume se. U malenim srpskim selima oko Višegrada narod se uobičajeno ponaša. "Neće nas niko napasti, nikome nismo naudili" - teše se meštani, uglavnom starci koji su i prošli rat za dlaku preživeli. Veruju naivno da im komšije neće nauditi.
U svojoj kući redovne poljoprivredne i kućne poslove obavlja i S. - domaćica od 56 godina. Ne ometaju je ni paklene vrućine, ne plaše je ni udari granata koji katkad odjeknu u daljini. Mora se raditi da bi se preživelo. Od ranog jutra odlazi na njivu, radi sve poslove, a onda se vrati kući kako bi i tu obavila sve svoje neophodne obaveze. Kuvanje ručka, sređivanje bašte, pospremanje...baš kao što je karakteristično za svaku domaćicu, nema vremena ni za odmor ni za pauzu. Radi ova vredna Srpkinja dan i noć, ne staje! A u kući sa njom je i ostarela majka, teško pokretna, slabovida a ima i poteškoće sa sluhom. Mora joj S. pomagati i brinuti oko nje jer nema ko drugi. Kao prava ćerka radi i čini sve kako bi majci olakšala starost, i ove burne, ratne dane. I nije joj teško, sve postiže.
Odrasla je S. sa muslimanima, danas Bošnjacima. Imala je mnogo poznanika i komšija među tim narodom. Dolazili su joj u kuću, pili, jeli, sedeli i uvek su bili vrhunski počašćeni i ugošćeni. Odlazila je i ona kod njih u kuće neretko, družili se, čestitali praznike jedni drugima...i otac S. ostao je daleko čuven u selu i Višegradu kao neko ko je puno puta je pomogao komšijama, i Srbima i muslimanima... kada god je trebalo bio je tu za njih. Koliko ih je samo prošlo kroz njihovu porodičnu kuću. Nikada se nikome nisu zamerili. Zato su i bili ugledna porodica. Nije S. želela da napušta svoju kuću ni selo ni kad se zaratilo. Od prvog zločina 12. januara 1992. kada je musliman Hasan Šabanija ubio penzionera Ranka Baranca u njegovoj kući dok je slavio svoju slavu, pa svih narednih nedelja i meseci, starsti se nisu smirivale. Mnogi muslimani su odmah u proleće napustili svoje kuće, govorili su navodno kako idu privremeno, ali su se brzo vratili. Samo u uniformama i sa dugim cevima. Počinili su brojne zulume nad Srbima po selima oko Višegrada.
I ipak je narod ostao u svojim kućama. Ne žele da beže sa svog, da idu po izbegličkim kampovima i kolektivnim centrima. "Neće to nas, to se nekom drugom dešava" mislili su mnogi Srbi. A samo nekoliko dana ranije spaljeno je selo Jelašci. Upali muslimani i pobili trećinu sela. Niko nije preživeo. Poubijali i decu, trudnice, nemoćne starce. Svi ubijeni po kućama. Jednom čoveku ubijena čitava porodica - roditelji, supruga i dvoje dece koja nisu ni u školu krenula. Od muke je osedeo za dan..
Ali narod nastavlja da živi. Svako se svojim poslom bavi. Ipak su na oprezu pa ne izlaze toliko napolje. "Samo da se ovaj pakao završi i da se sve vrati u normalu i bude kao pre" - misli S. dok vredno radi po kući.
Svanuo je i taj crni avgustovski dan. Sunčevi zraci odavno se probili i kroz najgušću šumu. Jutro prevrelo, ne može da se diše. Ništa ne sluti na nesreću. A onda se najedno začuše urlici: "Allahu ekber", "Tekbir" i razni drugi verski pokliči. Narod u čudu i bunilu, misle neko se šali. Međutim, nije tako. Horde naoružanih muslimanskih vojnika iz pravca Crnog Vrha napali su sa svih strana na nebranjena srpska sela. Među napadačima najbrojnije su komšije, iste one koje su obećavale kako će štititi srpsku nejač. Došli opet u srpske kuće, ali ovaj put kao nezvani gosti. Naoružani do zuba, sa puškomitraljezima, bajonetima, dugačkim noževima. Predvode ostale muslimane iz Goražda i Foče, i pokazuju im koje kuće da napadaju i koga da ubijaju. Naredba tzv. Štaba TO Višegrad glasila je da se "zatre sve srpsko, da ne preživi ni beba u kolevci". Narod se panično daje u beg, stari i nemoćni se zatvaraju u kuće. "Šta bude biće, nek nam je Bog u pomoći". Preplašena i S. pokušava da pridigne staru majku pa da zajedno krenu u bekstvo. Majka spora, nemoćna, nema snage...Dim iz susednih kuće uveliko kulja, čuju se vrisci, zapomaganja, rafali.... S. skuplja najosnovije stvari, pokušava da pridigne majku da pođu zajedno na sigurno ali kasno! Nezvani gosti već su pred vratima.
S. se zaledila od straha. Nepomično gleda u grupu naoružanih muslimanskih vojnika koji provaljuju. Među njima ljudi svih uzrasta, i maloletni dečaci i odrasli a ima i po koji starac. Svi sa puškama i noževima. Prepoznaje među njima i komšije. Iste one koji su pre rata ispijali kafe sa njenom porodicom, sedele u njenoj kući, one kojima je i njen otac za života pomagao. Cinično se smeju pa upadaju u kuću, lome stvari, pljačkaju i uništavaju. Nesrećnu i ženu i njenu majku šamaraju i čupaju, vređaju ih najstrašnijim uvredama. Nije ih briga za staričine godine. Bore se za "čistu islamsku državu u srcu Evrope" i svoje bolesne ideale, te nemaju vremena za moralisanje. Nesrećna S. viče i zapomaže, moli ih za milost, da je poštede. Nudi im i novac samo da je puste živu. Muslimanski vojnici se smeju, neki već oštre noževe. Ne treba im novac, došli su da ubijaju, baš kao što su već više stotina srpskih civila pobili pre toga u Višegradu i okolini.
S. je onda doživela svakakva poniženja. Tukli su je, zlostavljali i višestruko silovali i sve to pred očima njene polu-pokretne majke koja je zločince uzaludno molila za milost. "Ubijte mene, poštedite mi kćer". Vikala je ali džabe. Zločinci su je vezali i prinudili da gleda te strašne neljudske scene. I svo vreme su ih tukli.
Nakon izvesnog vremena, izbezumljene od bolova, vezali su ih i zaključali u kuću. Jaukale su i molile za pomoć. Nažalost, bez uspeha. U selima nije bilo nikakvih srpskih vojnih formacija, sela su bila udaljena kilometrima od borbenih linija. I ono malo nejači što je ostalo bilo je već pobijeno. Nakon zlostavljanja, muslimanski vojnici su žene zatvorili kuću i zaključali je a potom je zapalili. Pustili su žene da žive izgore. Neviđeno, strašno, nerealno! Gore nego u svakom horor filmu. Na vriske i zapomaganja nedužnih žena, džihad ratnici su odgovarali gromoglasnim smehom. A onda su otišli. Kuća je do temelja spaljena a ugljenisana tela žena pronašla je srpska je vojska po ulasku u selo.
Tih dana ukupno je 33 Srba pobijeno. Ubijeni su spaljivanjem, masakriranjem, streljanjem...najveći broj u svojim kućama, a nekolicina u pokušaju bega. Neke žene su zarobljene i odvedene u muslimanske logore. Tamo su mučene, prebijane, silovane a kroz par meseci i oslobođene..
Statistika pokazuje kako su imovina i stoka većine meštana opljačkani, a kuće i ostale zgrade domaćinstva, preko 40 građevinskih objekata (21 porodična kuća, a pored njih i preko raznih 20 pomoćnih zgrada: štala, šupa, ambara, svinjaca, i dr.) koje su posle izvršene pljačke, razorene i spaljene. I druge žene i civili su ubijeni tako što su živi zapaljeni. Jedan čovek koji je preživeo masakr tog dana samo u susednom selu, posmatrao je sakriven kako mu muslimanski vojnici ubijaju suprugu i dva sina. Supruga je živa zapaljena, a sinovi masakrirani. Prepoznao je među napadačima Dževada Šišića koji je zapovedao da se pale srpske kuće, navodi Miroslav Toholj u svojoj "Crnoj Knjizi".
U istoj knjizi Toholj navodi kako je musliman Muharem Samardžić svedočio kako su pripadnici višegradske brigade pod komandom Ahmeta Sejdića učestvovale u napadima na ova srpska sela. U njegovom svedočenju, navodi se kako je napad predvodio Zaim Kasapović zvani Hodža a kako su prepoznati i Huso Kurspahić, Meho Kurspahić, Hajro Kustura, Halid Šabanija Zenga i izvesni Omerspahić. Sve se to navodi u knjizi Miroslava Toholja a ista imena počinilaca objavio je Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava Beograd, koji među napadačima navode još i Enesa Lemezana iz Međeđe, Hanić Hajru iz Višegrada, Šišić Mehmedaliju iz Bogdašića, Gegić Halila iz Međeđe, Šišić Ismeta iz Bogdašića, Dervišević Asima iz Međeđe, Muharemović Hamdiju iz Međeđe, Džanko Esada iz Džankića, Dervišević Halila iz Međeđe, Dervišević Halila iz Međeđe itd.
Za ovaj monstruozni zločin još niko nije procesuiran - ni optužen ni osuđen. Zlikovci slobodno šetaju, a žrtve su prepuštene zaboravu.
Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je podiglo optužnicu protiv 13 nekadašnjih komandanata i pripadnika muslimanske Armije BiH.
Na području Višegradskog rejona ubijeno je šest stotina Srba, dok je na području Gornjeg Podrinja likvidirano 2280 građana srpske nacionalnosti, među kojima najviše žena, staraca i dece. Oko hiljadu žena je silovano, zlostavljano i ubijeno a posmrtni ostaci mnogih civila još nisu pronađeni.
Korišćen izvor: Miroslav Toholj - "Crna knjiga ll "
Коментари
Постави коментар