BRATUNAC: PRE 29 GODINA UBIJENA TRUDNICA LJILJANA A SA NJOM I NEVINI SRPSKI CIVILI - POBIJENI DOK SU RADILI NA NJIVI

Tog tragičnog 20. jula 1992. u Bratuncu je počinjen jedan od najstrašnijih zločina na području Podrinja. Muslimanski vojnici iz Srebrenice, pripadnici 28. divizije tzv. Armije BiH mučki su tog julskog dana 1992. ubili veliki broj civila srpske nacionalnosti u selu Gornji Magašići a među ubijenima je najviše bilo žena čak i jedna trudnica

Meštani Gornjih Magašića ali i svi stanovnici Podrinja sa tugom i bolom se sećaju stravičnog zločina koji su 20. jula 1992. počinili muslimanski vojnici iz Srebrenice. Ni 26 godina od završetka rata, još uvek niko nije odgovarao za svirepo ubistvo nevinih civila srpske nacionalnosti u selima Gornji Magašići i Hranča, u bratunačkoj opštini. Među osamnaestoro ubijenih je bilo čak 12 žena a većina civila je pobijena dok su obavljali seoske i poljoprivredne radove. Tog vrelog 20. jula 1992. ništa nije slutilo na tragediju!

Vredne žene su kao po običaju otišle u njivu kako bi obavljale seoske poslove. Iako su se ova sela nalazila kilometrima izvan borbenih linija, iako ovde nije bilo nikakvih borbenih dejstava, to ipak nije sprečilo muslimanske vojnike, mahom komšije iz susednih sela da upadnu u nebranjena srpska sela i počine težak masakr. Kao i svih prethodnih dana, i ovaj put naredba je glasila da se ova sela napadnu i potpuno "očiste" od srpskih civila. Muslimanski vojnici iz Srebrenice, započeli su tog jutra svoj krvavi pir, navodi se u svedočenjima preživelih meštana u knjizi "Hronika našeg groblja". Na kućnom pragu su odmah zverski preklani supružnici Ljeposava (74) i Blagoje Popović (85). Oni su bili zatečeni u podrumu gde su se skrivali i bili su izloženi stravičnim torturama, mučeni, prebijani pa ubijeni. O kakvim povredama se radilo, svedoči nam činjenica da su lica staraca bila potpuno neprepoznatljiva tako da je i sam proces identifikacije trajao prilično dugo. Muslimani, mahom komšije su ih zaklali pa rekli: "Evo i grobove smo vam napravili" te posložili njihova tela na mermernu ploču.  Sva imovina staraca je opljačkana i uništena. 

Žrtve masakra:

1)  Blagoje Popović (1907)

2)  Ljeposava Popović (1918)

3)  Ljiljana Ilić Lončarević (1975)

4)  Zora Ilić (1947)

5)  Milenija Ilić (1941)

6)  Ljubinka Ilić (1952)

7)  Ljubica Milanović (1929)

8)  Marjan Ilić (1963)

9)  Danica Jovanović (1932)

10) Zorica Božić (1980)

Svirepo ubijeni u Hranči 25. jula 1992.

11) Ljubica Mirković (1942)

12) Cvijetin Đuričić (1930)

13) Živana Lukić (1944)

14) Momčilo Jokić (1928)

15) Dostana Cvjetinović (1939)

16) Marko Mićić (1949)

17) Ilija Mićić (1949)

18) Stanomir Mitrović (1938)

Muslimanski vojnici su potom presreli žene koje su vredno radile ne sluteći da se bilo šta čudno dešava. Vojnici iz Srebrenice, tada su otvorili vatru na nenaoružane civile koji su potom počeli da beže. Iz neposredne blizine ubijen je veliki broj žena i to prilikom bežanja. Neke od njih su doživele strašne torture i mučenja, pre nego što su ubijene. U napadu na Gornje Magašiće svirepo je ubijena trudnica Ljiljana Ilić Lončarević. Iako su videli da se radi o nenaoružanoj ženi koja je bila u drugom stanju, napadači su ipak odlučili da se iživljavaju nad njom. Nakon tortura, Ljiljana je svirepo ubijena. Sa njom je tog dana ubijeno i njeno nerođeno dete. Bilo joj je samo 17 godina. Toga dana ubijen je i veliki broj Ljiljinih rođaka. Ubijeni su na kućnom pragu, u svome selu kao potpuno nedužni civili. Poražavajuće je da se ubice spokojno šetaju Podrinjem, Bosnom i Hercegovinom i čitavim svetom, potpuno oslobođeni bilo kakve odgovornosti za počinjene zločine.  Majka Negosava i otac Dušan su godinama čekali da neko odgovara za smrt njihove mezimice i drugih civila u Magašićima ali nažalost to nisu doživeli. Preminuli su od tuge za ćerkom. "Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu, ali ja sam mlad pa se nadam da će neko odgovarati." - rekao je za medije Saša Lončarević, brat ubijene Ljiljane. 

Na nepravdu prema žrtvama iz ovog srpskog sela ukazala je i Radinka Cvjetinović, čiji su brat Marijan Ilić, kao i trudna snaha Ljiljana Ilić ubijeni na današnji dan pre gotovo tri decenije. 

- Ubijeni su u svojim kućama. Nikoga nisu napadali niti predstavljali opasnost bilo kome. Masakrirali su ih i niko ne odgovara što pokazuje da svijetu nema pravde nego sila vlada, ali kad-tad stigne Božija pravda i jedino se u nju uzdamo, kaže Cvjetinovićeva. 
Na spomeniku nedužnim žrtvama uklesano je i ime Zorice Božić, dvanaestogodišnje devojčice koja je ubijena prilikom napada muslimanske vojske na Gornje Magašiće. Tog julskog dana okrutno je ubijena i Milenija Ilić koja je bila gluvonema.

U knjizi "Hronika našeg groblja", čiji je autor naš istaknuti istoričar i  borac za pravdu i isitnu Milivoje Ivanišević, navode se i izjave svedoka i očevidaca ovog stravičnog masakra. Vinka Božić izjavila je sledeće: "Dana 20.07.1992. godine bila sam u svojoj kući. Oko 11,45 časova započela je jaka pucnjava sa svih strana, ali ja nisam odmah shvatila da se radi o napadu muslimana na naše selo, pa sam izašla iz kuće i Krstina mi je rekla da su muslimani napali selo. Potrčala sam i prvo se sakrila u Bojin svinjac, a poslije kada sam čula galamu muslimanskih vojnika, iskočila sam iz svinjca i uskočila u ostrugu i zaru nedaleko od njega i odatle sam sve dobro vidjela i čula. Čula sam da je Osmanović Hajro, sin Ibrahima psovao svoje ljude govoreci im: "Hajde brže, ako im dođe pomoć izginućemo svi". Vidjela sam ga dobro, bio je obučen u civilno odjelo i nosio je pušku,ali ne znam koju. Iz pravca Deronjića naišla je jedna grupa muslimana koju je vodio Osmanović Šaban, sin Junuza iz našeg sela, zaseok Močila, sa njim su bili Osmanović Nedžad, sin Muniba iz našeg sela zaseok Šumanići i njegov brat zvani "Cvrko" i sinovi Hakije Osmanovića, jedan zvani "Tuzlo" a drugi zvani "Cico". Šaban im je naredio da idu u moj zaseok Božiće i da iz kuća pokupe sve što mogu, a onda sve popale, pa su oni i ušli u selo, pokupili iz kuća sto su mogli, a onda su sve popalili i kuće i ambare i sve prateće objekte. Kada su završili čula sam da ih Šaban psuje sto su popalili ambare, prije nego sto su iz njih povadili žito. Vidjela sam medju njima i Osmanović Mehu, sin Junuza iz zaseoka Močila, Avdić Senahida, sin Idriza iz Glogove. Kod njihovog groblja skupili su se i bilo ih je mnogo. Čula sam i poznati Šabanov glas, kada je rekao da idu na Avdaginu njivu da sve pobiju i popale, ali kad su krenuli iz pravca šume zvane "Klančić" čula se pucnjava, pa je Šaban rekao: "Ovo su Kajići i Kravičani, brze se povlačite", pa su se oni poslije toga počeli povlačiti prema Krčevini i dalje premo Blječevoj."

Svedok Radomir Ilić izjavio je sledeće: "Mi smo sa svojim komšijama muslimanima iz zaseoka Močila živjeli godinama dobro i dobro smo se slagali. Kada je izbio rat na ovom prostoru, mi smo jedno vrijeme živjeli zajedno, ali su odnosi bili poremećeni, jer smo svi mi čuvali straže oko svojih sela.Sve do 20.07.1992. godine nase selo nije napadato većim vojnim jedinicama, ali je bilo svakodnevnih provokacija iz pravca Čizmica, odakle su oni otvarali puščanu i mitraljesku vatru po položajima koje su drzali nasi građani. Dana 20.07.1992. godine mi smo bili kod svojih kuća i radili smo svakodnevne poslove u njivama. Oko 12 časova iznenada i sa svih strana, jake snage su napale na naše selo, pucajući iz sveg oružja po svemu što se kreće. Mi smo počeli da bježimo pokušavajući da se izvučemo prema Avdaginoj njivi. Moj sin Marjan je poveo moju suprugu Smilju, Ilić Mileniju, Ilić Zoru, Ilić  Ljubinku, ženu Ljubisava i Ilić Ljiljanu prema Avdaginoj njivi, putem, a ja sam pobjegao u jedan potok i sakrio sam se u ostrugu. Kod sebe nisam imao nikakvog oruzja, jer nisam bio naoruzan. Iz tog potoka, na oko 20 metara ispred sebe, vidio sam našeg dojučerašnjeg komšiju Osmanović Mehu, sin Junuza, koji je bio go do pojasa i u rukama je imao puškomitraljez zvani "šarac" i iz njega je pucao, a kretao se prema zaseoku Božići. Sa mnom u potoku bila je i Božic Milojka, koja ga je takođe vidjela. Meho je pucajuci vikao: "Drzite ih, drzite". U tom trenutku vidio sam da su zapaljene kuće u zaseoku Bozići i Deronjići. Nakon nekog vremena sam saznao da su nedaleko od Avdagine njive muslimanski ekstremisti ubili mog sina Marjana, snahu Zoru i Ljilju i suprugu našeg komšije Ljubisava  - Ljubinku Ilic. Tada sam saznao i da su u zaseoku Popovići u podrumu zaklani Popović Blagoje i njegova žena Ljeposava, a da je ubijena i Ljubica Milanović. Božić Vinka je pričala da je među napadačima na naše selo prepoznala i našeg komšiju iz Močila Osmanović Šabana, sin Junuza, a Božić Milka  je pričala da je vidjela da je Mileniju, Marjana, Zorku, Ljubinku i Ljilju sa svojom grupom ubio Hasanović Ćamil, sin Mehmeda iz Glogove. Moja supruga Smilja je slucajno izbjegla pogibiju jer nije mogla da trci sa ovom grupom, pa je ostala u jednom potoku."

Tužilaštvo BiH ubilo žrtve Magašića po drugi put

“Postupajući tužilac Edin Muratbegović je vodio istrage, ali zamislite čuda, prije par mjeseci dobili smo obavještenje da uslijed nedostatka dokaza ne može se podići optužnica”, rekla je za medije Radojka Filipović, predsednica Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Bratunac. Porodice žrtava gotovo tri decenije čekaju pravdu za svoje najmilije a Tužilaštvo BiH je svojom monstruoznom odlukom da ne podigne optužnicu ubilo ove žrtve po drugi put. Dok se ubice dece i trudnica šetaju kao slobodni građani niko u ovoj zemlji nije ni siguran niti bezbedan!

Na spisku poginulih muslimana u Srebrenici u julu 1995. nalaze i imena mnogih muslimana koji su počinili zločine u srpskim selima tri godine ranije. O tome je već ranije bilo reči u brojnim medijima Republike Srpske (https://www.scribd.com/doc/272571778/Srebrenicki-Zlocinci-Proglaseni-Zrtvama ) . Tu je važno istaći primer Meha Osmanovića, sina Junuza, iz sela Magašaći kod Bratunca. Meho je rođen 1960. a poginuo je u julu 1995. kao vojnik "muslimanske armije BiH". Njegovo ime uklesano je u memorijalnom centru ali i na lokalnom spomeniku u Magašićima. Predstavljen je kao "nedužna žrtva genocida" kojoj se poklanja čitav svet. Međutim, na osnovu dokaza - svedočenja preživelih Srba koja su objavljena u knjizi Milivoja Ivaniševića, reč je o čoveku koji je tri godine pre pogibije učestvovao u napadima na srpska sela i koji je odgovoran za mnoge zločine nad civilima.

U knjizi "Hronika našeg groblja" autora Milivoja Ivaniševića, Meho Osmanović, je na osnovu izjava svedoka i dokaza, lično učestvovao u napadu na srpsko selo Gornji Magašići gde je počinjen jedan od najstrašnijih zločina u ovom kraju kada su likvidirane žene, starice, nenaoružani civili koji su radili na njivama. 

Dve nedelje kasnije Meho Osmanović je učestvovao i u napadu na selo Božiće gde su ponovo stradali srpski civili. Tačnije, mučki su pobijeni i masakrirani. Tada je hladnim oružjem, nožem ili mačetom preklana starica Ruža Dimitrijević /60/ a ubijeni su i Desanka Prodanović /59/, Blagoje Jakovljević /35/ i Aco Đukić /31/.  

U knjizi "Hronika našeg groblja" navodi se kako je "Meho (Junuz) Osmanović predvodio napad na srpski deo sela Magašići 20. jula 1992. kada je pobijeno više civila dok su kuće opljačkane i popaljene. Učestvovao je i u napadu na selo Božići, 5. i 6. avgusta 1992. kada je ubijeno nekoliko civila dok je naselje opljačkano i uništeno." 

Za Mehu se navodi kako je poginuo / nestao 12. jula 1995. a Atlasu ratnog zločina predstavljaju ga kao civila, iako je reč o naoruažnom vojniku koji je od 1992. do 1993. aktivno učestvovao u napadima na srpska sela, i to ne samo Magašiće nego i mnoga druga sela. Dakle, u memorijalnom centru u Potočarima uklesano je imea dželata trudnice Ljiljane i ostalih nevinih žrtava, koji se predstavlja kao "nedužna žrtva genocida". Poražavajuće, zastrašujuće i izvan svake pameti ali nimalo začuđujuće budući da iz Memorijalnog centra redovno u svojim izjavama negiraju, ponižavaju i vređaju srpske žrtve istovremeno braneći borce 28. divizije tzv. "Armije BiH" i njihova dela.

U knjizi "Hronika našeg groblja" navodi se kako su osim Mehe Osmanovića u masakru u Magašićima učestvovali i Šaban /Junuz/ Osmanović, Ćamil Hasanović iz Glogove, Senahid Avdić, Rama Babajić, Hajrudin Osmanović, Nedžib Osmanović, Mehidin Smailović...

Što se tiče Šabana Osmanovića, reč je o rođenom bratu prethodno navedenog Junuza.  On je rođen 1956. u Magašićima. Ivanišević piše, kako je on bio je vođa jedne od grupa koje su izvršile napad na selo Magašići 20. jula 1992. kao i napad na selo Božići, 5. i 6. avgusta 1992. kada su pobijeni nedužni civili dok su sela spaljena i opljačkana. Preživeo je rat, ali nikada nije odgovarao za počinjena nedela.

Hajrudin Osmanović, sin Ibrahima, rođen je 1962. u Magašićima takođe je učestovovao u masakru u Magašićima i napadu na druga sela. Poginuo je decembru 1994. u borbama za tuđi grad a njegovo ime je uklesano na lokalnom spomeniku podignutom u muslimanskom delu Magašića.

Ahmo Ibrahimović zvani "Hepa", sin Ibrahima, rođen je 1970. i takođe se sumnjiči za masakre u Magašićima i Božićima i likvidaciji nedužnih civila. I on je poginuo za vreme rata. Sigurno su i ta dvojica ubrojani u famoznu cifru od "8000 žrtava iz jula 1995." 

Kao učesnici u masakru u Magašićima navode se i musliman pod nadimkom "Cvrko", sin Muniba Osmanovića kao i musliman pod nadimkom "Tuzlo" sin, Hakije Osmanovića. Na lokalnom spomeniku zaista se navodi kako je sin izvesnog Muniba iz Magašića, poginuo u julu 1995. godine ali nije sigurno da li je to ta osoba ili je reč o njegovom bratu.

U napadu na Magašiće učestvovao je i izvesni Ćamil (Mehmed) Hasanović, rođen 1947. iz Glogove kod Bratunca. I on je preživeo rat ali za svoja nedela nikada nije odgovarao.

Učesnik masakra bio je i Ramo Babajić, rođen 1936. u Glogovoj kod Bratunca. U knjizi "Hronika našeg groblja" navodi se da je reč o aktivisti SDA, istaknutom ekstremisti i organizatoru  mnogih nasilničkih akcija protiv pripadnika srpskog naroda.

Izvor: Milivoje Ivanišević : "Hronika Našeg Groblja"