ROGATICA: SVIREPO UBISTVO PORODICE OBRADOVIĆ I DALJE BEZ KAZNE! GDE JE PRAVDA?

 

Milomir, Danijela, Darko i Zora Obradović

U noći između 4. i 5. jula 1992. počinjen je zločin na području Rogatice. Na lokalitetu Vodice, u mesnoj zajednici Kozići živote su izgubili nevini civili - supružnici Milomir /43/ i Zora /37/, njihova deca Danijela /19/ i Darko Obradović /16/, njihov zet Goran Perović /27/, kum Milodrag Motika /39/ i rođak Dragan Kusmuk /33/. Preživela je samo Dobrila Obradović, koja je tog kobnog dana izgubila oca, majku, supruga, maloletnog brata i sestru. Nešto ranije je otišla u Beograd kako bi se tamo porodila. 

Za stradanje srpske  porodice Zec u Zagrebu 1991. čula je gotovo čitava javnost širom mediterana! Ovi  nesrećni ljudi, među kojima je bila i dvanaestogodišnja devojčica Aleksandra, stradali su samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti. O njihovoj smrti napisano je na stotine novinskih članaka, posvećeno im je na desetine emisija ali i dokumentarnih filmova. Međutim, za srpsku porodicu Obradović iz Rogatice koja je doživela istovetnu sudbinu gotovo da niko nije čuo. Zašto je to tako i zašto srpske žrtve ubijene od muslimanske ruke nisu interesantne čak ni srpskim medijima, baš nikome nije jasno? A ovakvih je slučajeva bilo na stotine širom Bosne i Hercegovine, te su i dalje sveža sećanja na ubistva porodice Bjelaković u Rogatici, porodice Jeličić u Višegrad, Ristić u Srebrenici, Višnjić u Foči, Tešanović u Trnovu, Ristović u Sarajevu, Miladinović u Rogatici...

Rogatica je mesto gde su tokom poslednjeg rata počinjeni stravični zločini nad srpskim stanovništvom. Bez milosti su ubijane žene, devojke, nemoćni starci a nisu bila pošteđena čak ni deca. 

Obradovići su jedna od najstradalnijih familija na području Gornjeg Podrinja. U noći između 4. i 5. jula 1992. počinjen je jedan od najezivijih zločina u ovom kraju. Muslimanski vojnici, pripadnici tzv. Armije BiH su na svirep način ubili sedmoro civila. 

Na lokalitetu Vodice, u mesnoj zajednici Kozići, juče je služen parastos nevinim srpskim civilima koje su 1992. godine mučili i ubili muslimanski ekstremisti. Te noći živote su izgubili supružnici Milomir /43/ i Zora /37/, njihova deca Danijela /19/ i Darko Obradović /16/, njihov zet Goran Perović /27/, kum Milodrag Motika /39/ i rođak Dragan Kusmuk /33/. Preživela je samo Dobrila Obradović, koja je tog kobnog dana izgubila oca, majku, supruga, maloletnog brata i sestru. Nešto ranije je otišla u Beograd kako bi se tamo porodila. Nije ni slutila zlo koje se sprema. 

Krajem aprila, posle Vaskrsa, Milomirovi rođaci pošli su da obiđu porodice koje su otišle u izbeglištvo u Srbiju. Porodica je, svesna da Dobrila neće imati gde da se porodi, odlučila da nju i njenu trogodišnju Milijanu pošalju sa njima u Srbiju. Suprug Goran je pošao da ih smesti kod rodbine, ali je odlučio da se vrati nazad.

- Kad sam pošla, nisam se sa svojima kako treba ni pozdravila. Majka je bila otišla na četeresnicu baki na Stjenice, odnijela rakiju i podmir, nismo znali da ću ja u međuvremenu otići. Meni je sutradan slučajno ‘ispao’ prevoz. Pošli rođaci. Tako da sam otišla a da se nisam pozdravila sa majkom. Kad sam pošla, tata je plakao jer je nenormalno volio moju Milijanu. Kad ju je zagrlio na rastanku, prvi put u životu vidjela sam ga da trijezan plače. Moj brat me do sela Kosova dovezao na traktoru. Vozi, a jednom rukom briše suze. Ja se okrećem i gledam sestru, posljednji put mašemo jedna drugoj. Da sam znala šta će biti, nikad otišla ne bih! Nikad! Ja bih dijete valjda negdje rodila, a oni bi mi, možda, ostali živi. Bar neko bi sa mnom bio. Na rastanku rekla sam sestri: ‘A što ti ne bi pošla sa mnom? Znaš da je Milijana razmažena i da će mi trebati pomoć oko nje.’ A ona mi kaže: ‘A šta misliš da njoj nešto bude, šta će meni onda život!?’ Pogledam u nju i mislim u sebi: pa šta joj može biti. Ko se mogao jadu nadati? Ko je mogao znati da se pozdravljamo zauvijek”, ispričala je davno za lost Patriot, Dobrila Perović kako se rastajala sa svojim najmilijima. A nije znala da ih nikad više neće videti.

Pred početak napada, kažu svedoci, Obradovići su bili budni. Odmah su bili opkoljeni i uhvaćeni u klopku. A onda je započeo krvavi pir, zločin koji je po svojoj svireposti iznenadio celu Rogaticu i susedne opštine. Milomira su muslimanski vojnici zavezali za hrast i primorali ga da gleda kako se iživljavaju nad njegovim najmilijima. Udavljen je kaišem iz vlastitih pantalona, koji mu je bio svezan oko vrata. 

Prema jednoj verziji događaja, osamnaestogodišnju Danijelu su mučili, iživljavali se na njoj, silovali je, noževima joj rasparili stomak, izvadili dio materice i ostavili je da umire u najstrašnijim mukama. Dobrila, sestra i ćerka ubijenih ispričala je medijima: “Jedan starac, Milan Motika, naišao je kasnije pored tog mjesta i vidio mi je sestru živu. Stomak joj bio rasporen a crijeva su ispadala. Ona ih je pokušavala rukom vratiti nazad. Zapomagala je stravično. Tražila je vode, a on joj je dohvatio u nekom tanjiru iz rova. Pokušao ju je vući prema slobodnoj teritoriji, ali nije imao snage. Muslimani su ga vidjeli i nisu ga htjeli ubiti. Ostavili su ga živog da bi pričao šta se dogodilo i zaplašio srpsko stanovništvo u ostalim selima. Meni se kleo jedan školski drug, koji je kasnije došao na lice mjesta, da je sestra imala na sebi pantalone. Valjda je htio da me utješi”, rekla je medijima Dobrila Perović, ćerka i sestra ubijenih. Tek uveče petorica odvažnih mladića probila su se do mesta na kome se dogodila drama. 

Nadali su se da će bar nekog zateći živog. “Padala je kiša. Uvijek je padala kiša kad su ginuli Srbi. Kad su došli gore, našli su ubijenog Dragana Kusmuka. Došli su i do moje sestre. Bila je još uvijek topla, ali mrtva. Ubijena je metkom u čelo, kad su muslimani vidjeli da niko ne dolazi po nju. Ona je toliko zapomagala da su je naši čuli i ranije ali joj nisu mogli prići. Oca su našli zavezanog za hrast i zadavljenog kaišem. Muža su našli u nekoj bodljikavoj žici. Mamu, brata i kuma nisu uspjeli ni naći. Odvukli su ih negdje. Zapucalo se i momci su samo uspjeli, na šatorskom krilu, izvući pokojnog Dragana Kusmuka. Moji su ostali. Sahranjeni su tek u novembru, kad je naša vojska došla dotle. Neki musliman je bio iskopao jednu rupu i sahranio ih. Našli su na nogama zavezane kanape. Vjerovatno ih je vezao za noge, jer je bio sam, i dovlačio u tu rupu. Ja se bojim da mi brat, majka i muž uopšte nisu od metka poginuli. Toga se bojim. Niko mi ili nije znao ili nije htio reći. Mada bih najviše voljela znati pravu istinu. čini mi se, najlakše bi mi bilo, ako su od metka poginuli. Brat Darko je imao samo šesnaest godina.” - ispričala je Dobrila te 2004. medijima svoju potresnu ispovest. 

Sedam dana kasnije muslimanski vojnici su mučki i svirepo ubili i njihovog bliskog rođaka, Aleksandra Obradovića, dečaka od nepunih šesnaest godina. Na spisku žrtava i ime Jelene Obradović, devojčice od sedam godina.

Petog jula 1992. počinjen je zločin. Dobrili je to u Srbiju javljeno tek 12. jula, kad je maloj Maji bilo tačno mesec dana. Prvo su joj rekli da joj je samo sestra poginula. A onda i za ostale. Na godišnjicu, 1993. godine, vratila se u Rogaticu. Vojska joj je dala stan, jedan od napuštenih. “Uselila sam se tu. Dobila sam i neku njivicu da posijem šta. Tu nađem tromblon i dohvatim ga, a on eksplodira. Svu me je izranjavao. Baksuz sam. Ali, eto, preživjela sam. Vjerujem u Boga, on mi je pamet sačuvao i uputio me na pravu stranu. Bez obzira na to što sam imala djecu, godinama sam sama živjela u svome svijetu. U tom svijetu nije bilo nikoga osim mene. Nemam nikoga, i gotovo. Sad sam to prebrodila. Okrenula sam se djeci. Vjerujem u Boga”.

Krajem 2017. godine učinjeni su manji pomaci kada je u pitanju procesuiranje ovog zločina, te postoji nada da se neće završiti na tome, kao što obično biva sa svim zločinima u kojima su stradali Srbi. Jučerašnji parastos služio je protojerej-stavrofor Zoran Jerinić, a vence i cveće položili su rodbina i komšije stradalih, načelnik opštine Rogatica Milorad Jagodić i predsednik Skupštine opštine Ninoslav Prelić, te predstavnici Opštinske boračke organizacije. Nijedan medij u Republici Srpskoj nije napravio TV prilog o godišnjici ovog monstruoznog zločina. 

Tokom rata (1992 - 1995) samo na području Višegrada i Rogatice je ubijeno preko 600 građana srpske nacionalnosti, mahom žena, dece i staraca. Na području Gornjeg Podrinja ubijeno je 2280 Srba, među kojima i osamdesetoro dece. Za ove zločine do danas niko nije odgovarao.

Tekst preuzet sa portala Srpska Dijaspora: https://www.srpskadijaspora.info/tragicno-ratno-stradanje-srpske-porodice-obradovic/